Ne mogu odoleti a da ne postavim, za mene izvanredan tekst Boška Jakšića objevljen u današnjoj "Politici", tekst koji govori o našem, balkanskom sindromu nekritičkoga življenja prošlosti i problemima koji se vezano za to javljaju. S obzirom da već godinama imamo razne pokušaje relativizacije antifašističke borbe, izjednačavanje fašista i antifašista kroz izjednačavanje fašizna i komunizma, tezu da je antifašizam uglavnom komunizam i slične stvari,a sve sa ciljem da se ipak rehabilituje ili bar umanji fašistički zločin, ovaj tekst doživljavam kao poticaj potisnutom dijalogu čije izostajanje pomaže politikantskom potiskivanju i manipulaciji. Tekst je naročito aktuelan u svetlu nanovijeg skandala u Hrvatskoj vezanim za sredstva izdvojena za obeležavanje Blajburga, koja su nekoliko puta veća od onih namenjenim komemoraciji u Jasenovcu. Mislim da je Jakšić napisao nešto najkompletnije ili bar najbliže mom razmišljanju, od obilja onoga što se ovih dana moglo pročitati u raznim novinama, na forumima ili blogovima,te čuti na elektronskim medijima, na ovim našim b/h/s stranama.
Tekst govori sam za sebe...
Кошмарна прошлост не престаје да се усељава у наше животе доносећи политизоване расправе пуне експлозивног надвикивања, верских, идеолошких и националистичких јаука који појачавају спољне омразе и унутрашње поделе и цепају још незарасле ране уносећи искључивост које се тешко ослобађа.
Срби, као и Хрвати, муку муче не само са путем ка Европској унији или великом незапосленошћу већ настављају да тумарају кроз скорију историју никако не успевајући да се од ње излече. Тумачења догађаја јасније разликују странке левице и деснице од брзине приступа НАТО или ЕУ.
Спорна питања прошлости ваде се из контекста, узима се само оно што некоме одговара. Преко медија и по уџбеницима доказује се идеолошка или политичка пожељност. Много тога је, и овде и тамо, у функцији потребе да се што више одвојимо од суседа са запада, односно истока. Тако историјски спорови очас стварају унутрашње или међудржавне трзавице.
Нови повод враћању у прошлост је одлука хрватског Сабора да за комеморацију жртвама Блајбурга додели пет пута више новца него за комеморацију жртвама Јасеновца.
На граници Словеније и Аустрије партизани су маја 1945. побили усташе, белогардејце, љотићевце и недићевце који су покушали да побегну и предају се западним савезницима. Колико, то је већ питање полемике и лицитирања. Баш као и политизовано стварање мита да се радило о сукобу „демократа” и комуниста.
Нисам историчар да бих поредио злочине усташа и четника са осветништвом партизана над пораженом војском у Хрватској и цивилима по Србији. Ако је Блајбург био злочин који су починили победници у борби против фашизма, у Јасеновцу знамо шта је било.
Одавано ми је мистерија зашто чимбеници у Загребу обележавају Блајбург као противхрватско стратиште, када су тамо сем усташа ликвидирани и други. Биће да би то требало да буде неопозив доказ да су квислиншки антифашисти издали цвијеће хрватског народа и да би све било друкчије да су победили они који су увели расне законе и служили Хитлеру и после његове смрти.
Кардинал Јосип Божанић је прошле године, предводећи еухаристијско славље, подсећао на „блајбуршку трагедију”. „Од тренутка када је почињено срамотно изручење разоружане хрватске војске и невиних цивила у руке крвника, управо су злочинци забрањивали сваки спомен на ово мјесто”.
Кардинал је онда додао да с „грозом мисли и на јасеновачки усташки логор”. Откуд онда много више новца за обележавање Блајбурга него Јасеновца, где је страдало неупоредиво више људи? Зашто су жртве усташког терора сврстане у нижу категорију од оних погинулих на блајбуршком пољу?
Одговор се крије у политици. У тумачењу историје за домаћу и спољну употребу.
Партизани и усташе су део хрватске повјести, као што су партизани и четници део српске историје. Уместо да их препусте суду времена који ће једног дана тачно одредити њихово место, нови национал-политичари су у обе земље ужагрено – све плашећи се да не буду идентификовани са комунистима – кокетирали са историјом.
Стидљиви консензус да је антифашизам нешто што треба славити уселио се у Хрватску из света политике да би надокнадио оно што је упропашћено у време када се, мање или више прећутно, рехабилитовало усташтво. Међу упућенима бледе деформисана схватања о Другом рату. Заразни екстремизам се полако расплињава што не значи да је побеђен. Манипулисање историјом учинило је да чак 73 одсто од неких 26.000 гледалаца једне ХРТ-ове емисије прошле године сматра да ће партизански покрет остати упамћен по злу, док само 27 одсто то мисли за усташки покрет.
Историја тако дели Хрвате. Док десница и кардинал дају своја тумачења, Славко Голдштајн, угледни издавач, писац и један од водећих хрватских интелектуалаца сматра да прво треба разговарати о узроцима – настанаку НДХ – а тек потом о последицама. „Много тога што се догодило послије усташке предаје на Блајбургу и Крижном путу по данашњим, а дијелом и по ондашњим критеријима јест злочин. Међутим, злочин из 1941. године и злочин из 1945. године нису исти. 1945. је посљедица 1941”.
Стари и млади антифашисти у Загребу протестују због начина финансирања Блајбурга и Јасеновца, док се либерални политичари усрдно труде да Хрватска добије место у антифашистичкој коалицији народа. Спремни су да коначно прихвате чињеницу да су партизани и усташе били хрватска војска.
„Усташе су првенствено били дио монструозног програма холокауста, геноцида и расних сегрегација, а што су то радили под нашим националним инсигнијама нешто је због чега нам може бити нелагодно и мучно, али морамо прихватити да је и то наша прошлост”, писао је „Јутарњи лист”. „Партизани су пак с друге стране изабрали праву страну. Борили су се за неке идеале који се нису остварили. Но, били су савезници побједничке коалиције која и даље кроји послијератни свијет”. Оцена ми се допада.
Овде су Милошевићеви социјалисти, попут Туђмана, обилато злоупотребљавали историју. Демократска власт се потом престрашила подлежући колико сопственим компромисима толико и страху од етикетирања који је данас више утваран него стваран. Можда и у страху од себе самих, па тако Србије није било на комеморацијама у Аушвицу или прослави победе над фашизмом у Москви. Историја 1941–1945. ушла је у коалициону комбинаторику. Читам како је Равногорски сабор, који се традиционално одржава сваке друге суботе у мају, померен због избора. Штета. Баш бих волео да видим челнике ДС-а како се под шубарама и кокардама, ознојени од пива, боре за јачање коалиционог партнерства са СПО.
Како су после пада комунизма у свим земљама транзиције сви нагло постали верници, испоставља се да и у Србији и у Хрватској на тумачење историје снажно утиче црква. Католичка, тамо, не прихвата чињеницу да је Блајбург последица усташије. Кардинал Божанић је ишао у Блајбург, али никада у Јасеновац, где Хрватска шаље водеће политичаре за разлику од другог ешелона који иде у Блајбург.
Слично је и овде. Зар Православна црква својим деловањем на задире у просторе политике онемогућавајући стварање савремене секуларне демократије? Своје владике шаље да над гробовима држе политизоване говоре, али упорно избегава да се одреди према злочинима које су Срби починили током недавне историје. У Сребреници се жртвама Срба поклонио председник Тадић.
Усташко-партизански сукоби преносе се с генерације на генерацију, идентично попут четничко-партизанских. Пошто су годинама гуране под тепих, тамне стране историје никада нису рашчишћене па се стално враћају. Зарад питања бремените прошлости спремни смо за запаљене дијалоге. Можда се зато према будућности односимо као да нас се она не тиче.
Лако је запалити масу која не разуме о чему се говори. О прошлости треба разговарати без њеног ремонта или улепшавања. Ако је могуће. Да за 50 година не бисмо једни другима, државним и локалним суседима, скакали у стомак због онога о чему данас не желимо да говоримо.
Повезани текстови
-->