(Младост гледа у будућност, старост гледа у прошлост, средње доба гледа у огледало и ....не верује својим очима.)
мој рођак, пропали студент Вукашин Прокупац звани Грозд, свирао је звечку у deBil - овом гостујућем оркестру у кафани код баба Чангризе . наиме ти уметнички пролазници по винском Срему имали су новину.
до тада су Певаљке углавном служиле осим певању и за прц платежних гостију али је шеф овог оркестра г. deBil виолиниста, се домислио да певаљка тверкује док солира за микрофоном умишљајући да ће тим чином још више растрести стегнуте шлајпике сеоских ајгира, али се прерачунао, јер поднапитим гостима кафане Plavi Dunav више није падао на памет да троше новце на јеб него су спонтано a сада забадава хорски дркали под кафанским асталима, док се вијугава Cobra ( уметничко име солисткиње) својом позамашном дупежгом и сиикама ништа мањим ,у посве оскудној гардероби, еротски, на бини увијала око своје осе, повремено, али с' мером, јасно указујући на чињеницу hoc est corpus meum нудећи га уз сезонски хит Вид' вид' луче без прслуче ,очигледу присутних истичући рутаво мећуножје ....без доњег веша.
присећам се коментара тада студента вилозофије ,брата звечкара Вулета ,Правдољуба, када сам помињао своје присуство на горе описаном угођају
- ма то је само уље на ватру опште апостасије нашег друштва, и моралне и материјалне, где не постоји више ништа свето и где свако, макар и онај најмање способан и са најмање знања може себи да дадне за право да се бави забављачким послом на овако ругалачки начин и да за то не сноси никакве последице.
тек делом се сналазећи у његовом вокабулару хтедох се оправдати указом да у времену живота који ми измиче не либим се упознавању ичега што може да надогради мој етички коефицијент који укључује меру и природу љубави ка људима, те отпор према лажи,насиљу и егоизму, а што најмање значи неку гордост или пак подржавање оваквом начину људскога сроза. био је то наиме пут ми спознаје својег постојања и то је било битно, јер живео сам тада у окружењу оних који су мислили оно што не говоре ,причајући притом оно што не мисле, те одустах зарад зебње од могућег дијалога у празно на који је вазда ,а докон,био спреман.
по Kelerman-у био сам изоловани посматрач збивања, имајући на уму да је телесна разузданост ,уз духовну, најнепимеренија, али и да је стидљивост наметнута, а рањивост природна. умишљао сам себе, непоправљивог романтика, далеког од разуздане гомиле блискихми (као Vitsaveja Томаса Хардија) не дозвољавајући да ми окружење уздрма одлуке те закомпликује доконост живота тадањег. брижан, бивао сам нештедљив у показивању осећања ,прави алтруиста , не обазирући се на егоизам ,све наслућенији подстицај друштвеног окружења , очекујући од Пријатеља речи истине ,чак и када ће то болети .лично, поседовао сам скривену вештину изрицања неисказаног посредством претходно обликоване менталне слике те ње, касније трансформисане, у оно изречено ,избегавајући да се глобални пандемонијум ни у траговима не да наслутити. упознавајући окружење лакше сам му уочавао мане ( успут и своје признавајући) не очекујући савршенство и не узбуђујући се зарад обостраних грешака. пријатељевао сам са људима различитих животних доба и других култура који су ми уистину обогатили живот научивши ме компромисима.
и гле ,утоми пролете пар деценија праћења бихевијоралних анализа окружења, док крпасто ткање размазаног памћења , сада све ми присутније ,јер одлагано у спремиште меморије, гласну се у виду стварних описа догађања који не делују само зато јер су истинити, него зато што су сугестивни својом магијом и ритмом збивања ,ослобађајући се дотадање петрификације . у овом Свету где ја не постоји као јединка, већ се постојање посматра као процес, реалност претставља закон сталне промене, тјст закон узрочности, из чега произилази да нужност управља Светом обзиром да , кад му време дође, одлазећи из њега, бит многих догађања ће отићи са нама или .......ће мо ми остати у Њему.... што се сретницима и дешава .