Popini prasići

Čim se otope zimski snegovi ili temperature dotičnog godišnjeg doba konačno dobiju pozitivnu temperaturnu konotaciju, vlasnici pasa se prisete dve napasti: krpelja i Popinog praseta.

Krpelji su baš kao što im kaže prosto krlje jedne, kače se na sve toplokrvno i vampirski prehranjuju. Nekada ih nije bilo toliko, bar koliko me sećanje služi, naročito kad ga potkrepi činjenica da sam u selu rasla. Zbog toga sam iz trava, travuljina, sa drveća i iz žbunja izlazila samo kad me mrak natera ili urlanje nadležne rođačke osobe zadužene da me, tokom bivanja u ruralnim uslovima, održi u jednom komadu. Buva se sećam, bile su dosadne kao buve i zbog njih su nas trebili kao primatsku mladunčad. Ali, to je druga priča. Oni krpelji...da...kačili su se na pripadnike životinjskih sorti, retko na ljude, a do vremena moje odraslosti nisam ni znala da mogu da raznose boleštine. Kladim se da je to neko zapatio pa pustio. Znam da mi ta teorija ide na račun sumnje da bolujem od teorija zavere, ali nemoguće je da su ti krpelji od pre tridesetak godina postali strava nad stravama, a da ih do tada niko nije, sem poslovično, pominjao. Da je krpelja, pa još zaraženih, toliko bilo kad sam ja odrađivala detinjstvo, teško da bih isto uspešno preživela. Za razliku od njih, krpelja, Popina prasad su od vazda bila tu i to ne samo u selima, nego i u gradovima. Zapravo svuda gde se nešto zeleni.

Elem, čim počne proleće, vlasnike pasa spopadne sveta strava od Hordeuma murinuma, koji se kao napast širi od severa do juga Evrope, po jugozapadnoj Aziji i Iranu. Čak je uspeo i u Ameriku da ode i tamo se raširi kako samo on to zna. Sve mu valja, sve mu je dobro, raste nezvan i pruža otpor istrebljivanju kao najbolja tajna organizacija. Sudeći prema imenu i poganoj naravi, čovek bi od Hordeuma murinuma očekivao da ima višak ekstremiteta, bar nekoliko glava i suficit očiju. I bar pet antena. Kao i da je u stigao u goste, sa teritorijalnim pretenzijama, iz nepoznatog dela ruba svemira.

Ko bi rekao da se u stvari radi o ječmovom rođaku, crnoj ovci u žitaričkoj familiji koja svoje semenke štiti iglastim brcima, na čijim krajevima su kukice-udice. Od njih i strepe vlasnici najboljih čovekovih prijatelja, jer kad se slatka trava, Hordeum murinum, koga malo ko po latinskom imenu i prezimenu poznaje, zakači za kuče – nastaje ozbiljan problem. Jer kači se gde stigne, od šapa preko njuške do ušiju. I nije da se samo zakači, nego i ulazi u kožu, zavlači se i putuje njome. Zato veterinari sve dok zeleno traje imaju pune ruke posla, vadeći oštre strelice pomenute trave koje ponekad takav otpor pružaju da bez operacije spasa nema. Mačke su tu na boljem, one se svako malo umivaju i sa sebe skidaju sve što im se prikači, pa i Popino prase. Koje u gradovima plaši kučkare, a u selima punoletne osobe nadležne za gajenje maloletnih primeraka ljudskog roda.

U selima Popino prase spada u dosadan i opasan korov. Opasan jer kada ga se deca dohvate, posledice su mnogo dramatičnije no kada se Popino prase kučeta dočepa. Naime, Popinim prasetom se pravi vatreno krštenje od strane seoske dece koja tako gradskim gostima dokazuju da nisu nimalo naivna, da možda nemaju koliko „građani“ imaju, da nisu videli koliko urbani jesu, ali da ih ne treba potcenjivati. Naročito kad, naizgled naivno, daju „gradskom“ da u usta stavi klas Popinog praseta i govori: „Pop, pop, pop...“ Tada to popodakanje odvede klas sve do grla. Sreća je ako se još pre toga zakači za nepce. I tu je potrebna pomoć odraslih da se otkače udičice Popovog praseta, al ako stigne do grla, cela stvar se završava drekom. Deru se odrasli, deru se inicijatori igre koji dobijaju vaspitnu meru fizičkog karaktera po donjem delu leđa, dok grešnika koji se guši trpaju u auto da ga odvedu lekaru, u obližnju civilizaciju, ne bi li mu što pre izvadio Popino prase. Pre no što ode još dalje.

Tako to biva sa Popinim prasetom, naizgled mnogo manje opasnom travom od kopriva i boca. Travom kojoj je i ime smešno. A kad pokaže šta zna, malo ko se pita zašto se Popino prase tako zove, iako ne liči čak ni na bodljikavo prase. Na svu sreću u selima žive sveznajuće babe, one koje na svojim leđima, kao Atlas, nose ceo svet i zajedno sa njim sve što su drugi zaboravili ili nikada nisu ni saznali. One znaju da objasne da je Popino prase – popovo prase. I da se baš kao i popovo prase ne može nikada pojesti, jer već u grlu zastane. Jer popovi su redovni gosti na svim slavljima i društvenim dogadjajima gastronomskog sadržaja. Na kojima bez praseta ne ide. Tako da popovi svačije prasiće jedu, al kad oni treba da naprave slavlje i njihovo prase padne u ime blagoutrobijskog zadovoljstva i časti, e to već malo teže ide. Zato se Popino prase po popovom prasetu zove – nejestivosti radi. Nemoj slučajno da je neko Popove prasiće dirao, a kamoli pokušavao da jede.