Divlja gradnja jeste grad ...

Divlji graditelji nisu posebni ljubitelji zidanja ali su bili prinuđeni na takovo delovanje jer ih je država ostavila na cedilu. Počelo je davno, to građenje bez dozvola, bez komplikovane i opterećujuće a i skupog pribavljanja svakojake papirologije, uzurpacijom tla i preparcelisanjem njiva u dvorišta. Hrabra je to bila odluka graditelja da se u akciju krene, doći do parcele za gradnju svog doma, putem koji je država odredila nije bilo moguće jer je zaboravila da u gradske planove uvrsti zone gde bi se individualne kuće gradile po meri potrebitih kojih je zaista bilo veoma mnogo, pa onda procedure, trebale su i neke pare koje namereni graditelji nisu imali u dovoljnoj količini i onda su oni uzeli stvar u svoje ruke. Kupovali su njive na obodu grada i zidali, malo po malo, zid po zid, useljavali se u podrume a preseljavali se u prizemlje kad bi ga izgradili zavisno od para kojima su raspolagali. Bila je to borba za opstanak, državu to nije posebno ili bar dovoljno interesovalo, naprotiv, napravila je neke zakone i pravila koja su graditelje ometali i svrstavali ih u nepodobne i narušioce društvenog sistema, čak i kao učinitelje krivičnog dela. Infrastrukturu i ulice su sami pravili, takođe na divlje, a onda, kada su neki izbori nailazili država bi im izgradila malo kanalizacije ili dovela žice za struju, stavila malo asfalta, ali ih i dalje nije priznavala. Ta dvoličnost traje i dalje, čak su i doneti kvazi propisi koji navodno olakšavaju legalizovanje zgrada zidanih bez dozvola što nije u praksi pokazalo neki rezultat ali divlje građenje je i dalje rešenje za mnoge kojima je stanovanje potrebno.

Bila je Kaluđerica, pa Borča i nabrajanje bi trajalo i zauzelo značajan deo ovog teksta. Gradilo se zaista kojekuda, gde se nađe mesto i gde ima neko ko bi im prodao parče zemlje, gradili su i na trasama planiranih puteva ili infrastrukturnim koridorima, ne zato što su bili nasilni, ne, prosto država nije tu potrebu registrovala i nije u urbanističke planove za njih ucrtavala lokacije. Svoj propust i nebrigu i dovođenje ljudi u neizvesnost država je onda a i danas pravdala zaštitom nečega, okoline, pejsaža, životne sredine, pravnih normi i još mnogim pravdanjima što je onima koji greše svojstveno. Kada je prošlo dovoljno vremena ta naselja su sada prihvatljivo organizovani urbani entiteti, istina nedovoljno opremljeni, ali sa identitetom, naselja u kojima građani žive, školuju decu, leče se i obavljaju sve građanske dužnosti kao i oni sa Dorćola, čak i naprednije i ugodnije jer nemaju problem ili bar manji sa zagađenjem, saobraćajnim gužvama. Divlji graditelji su održali državi lekciju sa primerom jedan na jedan, jasnim i odrešitim rečnikom ali, nažalost, još uvek uprkos proteklom vremenu ni država ni nadležne institucije, urbanističari gradski i ostali nadležni nisu nauk primili. Sve što se država setila je da smanji troškove za legalizaciju ali to svakako ne rešava problem nedostatka infrastrukture i statusa ravnopravnih građana i graditelja.

Naravno, uz ove graditelje, borce za opstanak, prikačili su se drugi kojima opstanak nije bio ugrožen ali su imali potrebu da ga poboljšaju i uvećaju dobitak pa su divljali okolo, došli i u gradski centar, na zaštićenu obaloutvrdu na Savi, krčili šume oko grada ili već gde i za čudo, država u takovim slučajevima nije reagovala i izbegavala je da to vidi, odnosno pravila se blesava. Nevolja je u tome što su ovi bahati i drski graditelji postali znak divlje gradnje, razložan i opravdan otpor prema njima obuhvatio je i one nevoljnike i borce za svoj dom i divlja gradnja, sva i ukupna proglašena je i ustanovljena kao nešto loše, nedopustivo i za grad štetno. Opet je država zalutala u slepu ulicu ne uspevši da uoči razliku i sve stavi na svoje mesto.  

No vratimo se temi one prave i izvorne divlje gradnje koja je tokom dve ili tri decenije narasla do značajne mere i svojom masom i brojnošću se nametnula državi kao takoreći ravnopravan partner koga držana nije priznavala ali nije mogla ni da ga ukloni. I sada je status kvo, država i dalje ne priznaje hiljade kuća u kojima porodice obitavaju i žive svoje živote ali ih ostavlja na miru uz neki put izrečene kič pretnje da će jednom da reši taj problem, tako kaže ali tog rešenja nema mada je ono na dohvat ruke jer osim priznanja i saglasija sa njima drugo rešenje i ne postoji. Umesto pokrivanja očiju i izbegavanja da se tim zaista suoči i sva ta iz puke potrebe i opstanka nastala naselja uvede u grad i obavi sve što je potrebno da i ti graditelji budu uvaženi kao građani što ustvari i jesu, država  bi od njih mogla da nauči mnoge stvari, da prihvati njihov model kao mogući za rešavanje nedostatka stambenog prostora onih siromašnih. Da uredi i uvede ovakav način gradnje u legalne tokove i ponudi bar osnovu na kojoj se može graditi, izgradi ulice, osnovnu infrastruktruru i pokaže dobru volju pa da se i ti ljudi, koji su gradili ili oni koji drugi način nemaju i tako će morati i dalje da čine, uvrste u ravnopravne građane Beograda. Ovakvo stanje gde je taj paralelni urbanizam narastao u vremenu do ogromnih razmera svakako nije moguće preskakati, previđati, donositi rečene kvazi propise koji navodno olakšavaju procedure u legalizaciji. Vreme je da država i grad na ozbiljan način urede ovu sferu gradskog bitisanja i uvedu hiljade domaćinstava, porodica i njihovih kuća u legalne gradske tokove. U grad.