http://en.wikipedia.org/wiki/Srbosjek_(knife)
Дах смрти и крик бола још увек лебди над прелепим посавским крајоликом. Није остало ништа да сведочи о најгорем злочину у историји европске цивилизације до каменог цвета посађеног много година касније – тек у тренутку када су другови одлучили да је наше братство и јединство довољно јако да се суочи и са истином. А истина је застрашујућа. Око 700.000 свирепо убијених Срба, Јевреја, Рома и других, а можда чак и више. Од овог броја, преко пола милиона убијених су били Срби или „грко-источњаци” како су их са гађењем звали њихови „узвишени” џелати. Поред тога што су били садисти и патолошке убице, усташе су биле довољно мудре да не дозволе да им се догоди оно што се догодило њиховим нацистичким менторима у Немачкој. У тренутку када су схватили да је дошао крај крвавог сна о етнички чистој НДХ-зији, стигли су да спале и униште цео логор, писану документацију и да убију скоро све сведоке, тако да су ослободиоци успели да ослободе само згаришта и масовне гробнице. За разлику од немачких логора који и дан-данас стоје као тужна успомена и вечита опомена за сва будућа покољења, од Јасеновца су остале само приче које мало помало нагриза трули зуб заборава.
Нама је кратко памћење увек било једна од главних особина. Тој општој амнезији често доприносе и многи спољни фактори. У Титовој Југославији, Јасеновац је био табу-тема коју је пошто-пото требало заборавити зарад љубави и толеранције између народа и народности. На костима жртава изграђен је прелепи национални парк, а Хрватској никада није суђено за геноцид, јер их је од тога амнестирао допринос хрватских партизана НОБ-у. Не постоји званичан податак о броју жртава. То је отворило простор да се ови подаци данас безочно фалсификују, као да је реч о џаковима кромпира, а не о невиним људским жртвама међу којима је био и огроман број деце. Они који се данас „посипају пепелом”, посипају се десет пута мањом количином и траже да се у билатералним односима ово питање више не отвара како бисмо кренули даље. Траже да заборавимо на клање, сакаћење, чупање меса и сољење рана, вађење очију, сечење ушију и носева, драње коже и гурање пацова у утробе, да заборавимо силовање, кување живих људи у казанима, печење, чупање ноктију... ма, ми смо све ово, нажалост, већ заборавили.
Овај текст није ратнохушкачки, његова намера није да се изазову нова непријатељства, већ да се одређени људи који лако падају у националистички транс отрезне. Ако заборавимо Јасеновац нећемо се сећати ни Сребренице, Овчаре нити Братунца. Звер нема националност, њена душа није ни хрватска, ни српска нити босанска – она је само зверска. Зато је толико важан сутрашњи дан – 22. април. То је дан када је оно мало преживелих мученика покушало да се кроз бодљикаву жицу и смртоносне рафале докопа слободе и исприча своју причу коју данас многи желе да забораве. На прошлогодишњој комеморацији у Јасеновцу није био присутан нико од високих представника Београда. У Србији не постоји ниједан споменик или улица који би носили име Јасеновачких жртава. Много више поштовања према жртвама су показали Срби из Републике Српске, који су у Бањалуци подигли споменик под називом Топола ужаса, што преставља један од најстрашнијих симбола Јасеновца (дрво на које су усташе вешале логораше и под којим су приређиване најбруталније кољачке сеансе).
Сећам се како ме је заболело емитовање Томпсоновог концерта на Хрватској националној телевизији. Препун „Максимир” младежи френетично је узвикивао „Јасеновац, Јасеновац” док је овај искомплексирани пајац (нажалост најпопуларнији хрватски певач) изводио свој чувени хит чији су почетни стихови: „Јасеновац и Градишка стара, то је кућа Максових месара...”. И тада су сви ћутали. Неки су чак овај скандал назвали слободном уметношћу. Много ми је жао ако млади људи у Хрватској заиста мисле да је Јасеновац нешто што је за понос, уместо да се стиде својих предака који су се за чистоћу хрватске нације борили купајући се у рекама невине људске крви. Само игнорисање и умањивање овог злочина може имати ужасне последице за генерације које долазе. Ми смо ти који би требало на неки начин да будемо „чувари ватре”, увек будни, на стражи, да пазимо да се овакве ствари никада не понове. Јасеновац је симбол најгоре људске трагедије, али можда и један нови, искрени почетак, место где ћемо се сви поново окупити. Зато овогодишњем 22. априлу посветимо много више пажње да не би сутра поново једни другима вадили очи, да се убудуће међусобно такмичимо искључиво у фудбалу, науци или на Евровизији, а не у мучењу и клању једни других.
Члан групе „Београдски синдикат”