Počinje! *

Од три последња светска првенства у фудбалу (Јужна Африка 2010, Бразил 2014, Русија 2018.) откако играмо под именом Србија (коначно! - ЛИНК), ми ево учествујемо већ на другом светском првенству.

Богами, тако нешто није постигла ни увелико медијским митолошким маглама обавијена генерација Моше и Тиркета која је умела да пимплује живим јајетом уместо лопте носећи дрес Југославије. (Уругвај 1930.)

Евентуално би се по овом нашем данашњем фудбалском успеху под именом Србија могле поредити само оне полуаматерске-полупрофесионалне репрезентације Југославије из педесетих са Митићем и Бобеком, па затим Шекуларцем и Галићем, које су освајале и неке олимпијске медаље. (Четири узастопна учешћа на светским првенствима: Бразил 1950, Швајцарска 1954, Шведска 1958. и Чиле 1962.)

Све оне потоње генерације, из тзв. Миљанове ере и из доба његових наследника које је виспрени и сналажљиви вечити инвентар београдске „Мадере" оставио за собом, од 1962. па до 2006. нису постигле тако нешто јербо им је свима пласман на светска првенства вазда био као сексуални живот радника, сељака и поштене интелигенције у СФРЈ у револуцији која тече - то јест сваки други је био ћорак. - ЛИНК.

Дакле пуне 44 године фудбалска репрезентација Југославије мени није нити смрдела нити мирисала. То је скоро пола века и таман је то почело баш некако када сам се ја родио и почео да живим са фудбалом што је било сасвим довољно за вечити укус горчине када је репрезентација Југославије била у питању у мом животу. Зато и није ни чудо што сам се толико обрадовао првој победи, овај пут Србије а не Југославије, над Немачком у званичној такмичарској утакмици коју сам ја видео у свом животу тек 2010. на светском првенству у Јужној Африци. - ЛИНК.

Од Џајића и Попиводе, преко Бороте и Шурјака, до Папета Сушића, браће Вујовић и на крају све до Пиксете, Деја, Мијата и Сава Милошевића (поздрав за браћу Сава, Дарка и Звездана од брата Фаљија Рамаданија - ЛИНК)

све то са репрезентацијом Југославије било нешто буди бог с нама, траљаво и килаво и то сваки пут због званично саопштених најбизарнијих разлога, од превисоке траве на терену и ромињајуће кишице која је нашим фудбалским мајсторима онемогућила да покажу све своје умеће стрпљиве, споре и непродуктивне пас игре с мало трчања у којој се иде пре свега на „активни резултат 0:0" (копирајт бај Миљан Миљанић), а у нападу ако случајно и дамо гол добро је, ако не, ником ништа, сви задовољни и због које су нас тадашњи домаћи медији с поносом називали „европски Бразилци" док су нас страни медији подјебавали све у шеснаест користећи исти тај израз тобож ласкајући нам, па све до међусобне нетрпељивости и свађа играча око произвођача спортске опреме коју ће репрезентација носити и лудих пијанки и ноћи провођених у клубовима, на сплавовима и у коцкарницама баш уочи најважнијих утакмица.

И то све заједно је толико било килаво и траљаво да сам се ко зна колико пута у свом животу зарекао да више никада нећу репрезентацију Југославије ни да погледам, али сам се исто тако редовно сваки пут и враћао тој репрезентацији све надајући се да ће неки следећи пут бити боље него све оно до тада.

Како ми је само Златко Вујовић који је годинама глуматао главног стрелца репрезентације (док Панчев који игра у животној форми у том тренутку седи на клупи - Италија 1990.) добро газио по живцима јер је био заштићени бели медвед у репрезентацији Југославије који није могао вола да убоде а камоли да да гол из милијарду стопостотних шанси, али је зато морао пошто-пото да буде у саставу репрезентације да би се испоштовао тадашњи, са политичких и државно-безбедносних врхова прописани, тзв. национални и републички „кључ" вишенационалне СФРЈ са шест република и две аутономне покрајине - све држава до државе у држави, наводно једној и јединственој. По истом принципу су, рецимо, у Италији 1990. просто морали да играју и они Осимови миљеници из мултиетн' чке БиХ, Баљић-Жваљић (а Јарни седи на клуипи!)  и Јозић и слични фудбалски медиокритети. Ма вазда неки медиокритети, а не они најспособнији... Не само у фудбалу... Таква нам је то земља, та СФРЈ, била... Зато је и пропала.

Углавном, био пласман у тој Миљановој ери на свако друго или треће светско првенство за нас оно чувено прц моје је, то јест успех или не, тек подаци не лажу ...

Репрезентација на светским првенствима (ЛИНК) 

Мада и ту морамо бити поштени и искрени, па рећи да је ово данас заиста и много већи успех него некада јер је данас много теже пласирати се на светско првенство у фудбалу кроз овакав систем квалификација где има много заинтересованих јербо се у тој спортској игри која је последњих неколико деценија

постала уносни глобални шоу бизИнис -ЛИНК 

данас заиста

врти и много већа лова него раније - ЛИНК. 

 "A great businessman or an intelligent investor, perhaps, but not an agent," stated Israeli agent Mino Raiola to L'Equipe two years ago, when talking about Zahavi. - ЛИНК

Мино Рајола - ЛИНК

Forbes Sports Agencies - ЛИНК

Шта да се ради**, што би рекао Чернишевски, браћо Срби и понека заинтересована сестро Српкињо.... (ЛИНК)

Фудбалска прича око терена је ипак врло једноставна исто колико и сама игра на терену:

„Некада су фудбал играли сиромашни, а гледали их богати. Данас фудбал играју богати, а гледају их сиромашни." - Богдан Тирнанић

Но, о свему овоме, о та четири угаона потпорна стубића наше културе и цивилизације чије главно обележје су токови новца (коцка, проституција, гудро, фудбал) можда опширније неком другом приликом када будемо давали глобални парастос тој нашој култури и цивилизацији и са њом и фудбалу као спортској игри која има ту магију у себи да привуче милионе људи.

Него, да се ма(х)немо ми фудбалске и хисторије и повијести, то ионако препоручују сви ови данашњи „левичари" пластиканери у тренду који преко дана навијају за бомбе што доносе демократију у свако село на планети (ЛИНК), а онда увече иду на ходочашће и дају 20 еУУУУра за концерт револуционара Ману Чаоа, пригодно обучени у мајице са ликом Че Геваре...

(Да цитирам овде једног мог другара из приватне преписке поводом мојих недавних постова о Дану младости: „Kako neko ko se deklariše kao liberal može da se gadi kulta ličnosti prema jednom, a gaji kult ličnosti prema drugom??? Zašto stvari nepotrebno komplikovati?" - ЛИНК)

Такође, да се ма(х)немо ми и социологије, филозофије и гастрономије финансијских токова, као и ових таблоидних дневних вести из Вол Стрита, лондонског Ситија и журнала о холивудским, евровизијским, фудбалским и политичким старлетама са црвеног тепиха, па да видимо шта ми то имамо овде и данас...

У Србији.

И сучим ћемо јуриш на турке учинити.

Ја кажем кец... (ЛИНК)

Даклеммм, састав:

ГОЛМAНИ:

Владимир Стојковић (Партизан)

Марко Дмитровић (Eибар)

Предраг Рајковић (Макаби ТA)

ОДБРAНA:

Aнтонио Рукавина (Виљареал)

Aлександар Коларов (Рома)

Милан Родић (Црвена звезда)

Бранислав Ивановић (Зенит)

Урош Спајић (Aндерлехт)

Душко Тошић (Гванжоу РФ)

Милош Вељковић (Вердер)

Никола Миленковић (Фиорентина)

СРEДИНA ТEРEНA:

Лука Миливојевић (Кристал Палас)

Немања Матић (Манчестер Јунајтед)

Марко Грујић (Ливерпул)

Aдем Љајић (Торино)

Сергеј Милинковић - Савић (Лацио)

Душан Тадић (Саутемптон)

Филип Костић (Хамбургер)

Aндрија Живковић (Бенфика)

Немања Радоњић (Црвена звезда)

НAПAД:

Aлександар Митровић (Њукасл)

Aлександар Пријовић (ПAОК)

Лука Јовић (Aјнтрахт Ф)

Селектор: Младен Крстајић

(Свако име = ЛИНК)

Стручни штаб - ЛИНК

(Водимо чак 6 физиотерапеута задужених за што бржи опоравак играча после напора. Податак који довољно говори о гладијаторству данашњих фудбалера.)

Играмо вероватно у почетној формацији 4-2-3-1 јер немамо довољно квалитетних шпицева да бисмо почињали утакмице са по двојицом најистуренијих нападача у саставу (ситуација која нас прати годинама уназад), па ће ова тројица полушпицева и да нам буду најбитнији играчи на овом првенству.

Прва постава (вероватно): Стојковић - Рукавина, Коларов, Ивановић, Тошић - Миливојевић, Матић - Љајић, Тадић, С. Милинковић-Савић - Митровић.

Можда само уместо Луке Миливојевића буде играо Филип Костић по левом крилу, а Сергеј Милинковић Савић буде враћен на централног везног играча поред Немање Матића.
Тако смо барем започели последњу припремну пријатељску утакмицу пред ово светско првенство против Боливије коју смо добили 5:1 (Хет-трик Митровића! Први у његовом фудбалском животу и први хет-трик у репрезентацији Србије.) У претходној припремној утакмици изгубили смо од Чилеа 0:1. Да подсетим, Чиле је тренутни првак Јужне Америке, то јест освајач Копа Американа из 2016. године. А ипак не учествује на овом Светском првенству, није прошао квалификације. (ЛИНК)

А нема ни Италијана, сунце му жарко! За кога ћу онда да навијам ако наши не прођу групу? (ЛИНК)

Распоред у групи и термини на Светском првенству (по нашем времену):

Костарика-Србија, 17. јун 2018. у 14 часова, стадион у Самари
Србија-Швајцарска, 22. јун 2018. у 20 часова, стадион у Калињинграду
Србија-Бразил, 27. јун 2018. у 20 часова, стадион Спартака, Москва

У елиминационој фази после група, у шеснаестини финала, укрштамо са групом Ф: Немачка, Мексико, Шведска, Јужна Кореја.

Ма само ми да дођемо до тих 16 најбољих и ја презадовољан. То је већ врхунски домет за ову и овакву фудбалску Србију каква је данас.

Све остало су снови... ***

_____________________________________________________________________________________ 

* - Намера ми је да ово буде један продужени блог који ће из техничких разлога (аутоматско закључавање блога после 7 дана) имати више делова. Односно, намеравам да отварајући на сваких 7 дана нови блог, током наредних месец дана до 15. јула 2018. и финалне утакмице на светском првенству држим непрекидно отворен простор за коментарисање утакмица, игре, голова и уопште свега што се догађа на и око светског првенства у фудбалу у Русији.

** - „Šta da se radi? - Ovaj roman Nikolaja Černiševskog napisan je 1863. godine tokom boravka u zatvoru zbog subverzivnog delovanja protiv države, i to kao odgovor na gorepomenuti Turgenjevljev roman "Očevi i deca". On priča priču o Veri Pavlovnoj, ženi koja želi da se oslobodi i emancipuje od konzervativnog i represivnog carističkog režima. Bio je omiljeni Lenjinov roman koji je u protagonistima pozitivnih misli video modele revolucionara koji će nekoliko decenija docnije uzeti uzde zemlje u svoje ruke." (ЛИНК)

*** - „Oboje zamišljeno srkućemo; tako rano posle buđenja vladaju duge, snovima ispunjene pauze između običnih primedbi - o kiši napolju, o protekloj večeri, o pušenju u spavaćoj sobi iako sam pristao da to ne radim.

Ona me pita šta ću raditi ove sedmice,...
U tom trenutku lažem. Nisam uopšte mislio o Martinu Ejmisu, ni Žeraru Depardjeu, niti o laburistima. Ali opsednuti nemaju izbora; oni moraju da lažu u ovakvim prilikama. Kada bismo govorili istinu sve vreme, ne bismo bili sposobni da održimo odnose ni sa jednom osobom iz realnog sveta.

Istina je: alarmantno veliki deo prosečnog dana, ja sam moron." - (ЛИНК)