Budućnost| Društvo| Mediji

Najveći moralni izazov postmodernog sveta

amika RSS / 24.06.2018. u 21:20

НАЈВЕЋИ МОРАЛНИ ИЗАЗОВ ПОСТМОДЕРНОГ СВЕТА

Итало Калвино је једном приликом савремени свет упоредио са паклом; у таквом свету, сматра он, једино нам преостаје да препознамо оне који паклу не припадају и дамо им шансу. Има ли друштвених и моралних алтернатива?

За производњу и проток идеологије глобализације, по речима недавно преминулог Пјера Бурдијеа, брину се ’доксозофи’, ’техничари мњења-који-себе-сматрају-ученим’, а који потискују праве филозофе и политичке проблеме постављају на исти начин као и пословни људи, политичари, и политички новинари (Бурдије, 1999, 15). Та идеологија, примећује исти аутор, састоји се од најкласичнијих претпоставки конзервативне мисли свих времена и свих земаља. Ипак, она забрињавајуће успешно постиже свој циљ, и то углавном употребом два међусобно неспојива аргумента, чија нелогична комбинација као да доприноси њиховој идеолошкој делотворности.

5.7.jpg 

Један аргумент састоји се од рационализације новог економског поробљавања  ... света као сурове али економски нужне планетарне промене; други се односи на величање новог поретка као коначно остварене телеологије једне прогресивне историје. С једне стране, прибегава се упорном, дугорочном симболичком ’утувљивању’ (новине и телевизија), све док, кап по кап, несвесно упијени ставови не постану свесна уверења и док ранокапиталистичка визија људског живота, као немилосрдне борбе за опстанак, не постане једина могућа, самподразумевајућа, очигледна опција. (Бурдије указује на читав скуп претпоставки који се намеће као неизбежност: инсистира се да је максимални приход, дакле, продуктивност и компетитивност, крајњи и једини циљ људског рада; или, пак, да је немогуће одупрети се економским силама; или се врши коренито одвајање економског од друштвеног, које се оставља по страни и препушта социолозима као нека врста отпатка.)

С друге стране, употребом својеврсног речника, састављеног углавном од намерно недефинисаних и непрецизних појмова, или еуфемизама, ова се рестаурација представља као револуција. Тако се рушење националних економских и политичких граница ради несметаног продора светског капитала изједначава са револуционарним интернационализмом, док све оно што се опире овом новом економском империјализму – брига о социјалној заштити радника, државно уплитање у тржишне процесе, национални интерес – представљају као још увек непревазиђени остаци мрачне (најчешће комунистичке) прошлости, која кочи развој.

 ‘Примера ради’, пише Бурдије, ‘ у Француској се више не каже индустријалци, каже се ‘живе снаге нације’; не говори се више о отпуштању већ о ‘скидању масних наслага’....Да би се најавило да ће једно предузеће отпустити 2000 људи, говориће се о ‘храбром социјалном плану Алкател-а. Постоји и читава једна игра са конотацијама и асоцијацијама речи као што су флексибилност, еластичност , дерегулација, која настоји да убеди у то да је неолиберална порука универзалистичка порука ослобођења.’ (Бурдије, 35)

Наизглед легитимно подржи наднационални, универзалистички принцип као морално супериоран у односу на свако етничко или национално опредељење. Бити градјанин света, космоу политес, подсећајући нас на сличне ставове грчког циничког филозофа Диогена, и римског стоика Марка Аурелиуса, значи припадати заједници људских бића и подржавати принцип једнакости и узајмног помагања, насупрот потенцијално конфликтогеној лојалности, не само нацији већ било којој етничкој, расној, класној, родној или политичкој групацији. Тачно је,  да је, у поређењу са богатом локалном сликовитошћу, која обузима емоције и чула, идеја о космополитском идентитету рационална и стога може деловати безбојно и досадно. Ипак једина нада за хуманији и достојанственији живот лежи у непоколебљивом пристајању уз тај рационални императив: изнад морално опасног патриотског поноса треба увек да стоји приоритетно начело правде, изнад националних подела свест о моралном добру, које се, будући да је добро, мора применити на сва људска бића.

Као општи етички став, овај аргумент не подлеже никаквом приговору, изузев евентуално следећем: читалац би, наиме, могао да се запита нема ли у националним традицијама и етничким коренима ничег дубљег и значајнијег од пуког локалног колорита, и нису ли локалне духовне традиције, свуда у свету, свака на свој специфични сликовити начин, заправо записи и носиоци управо оне општељудске правде која је спонтани рефлекс људске природе, и која се накнадно рационално мора учити и усвајати тек када се њени првобитни извори замуте, затрују или затру? Хоркхајмер: један концепт, појава, или оријентација могу бити реакционарни у одређеном контексту, и револуционарни у неком другом.

Смисао појмова универзалног и националног битно изменио током новије политичке историје, поготову од разбијања покрета несврстаних, пада Берлинског зида, и све безобзирније реколонизације Трећег света. Принцип правде више не поклапа са универзалистичким, већ са националним принципом. Некада десничарски, ретроградан, и геноцидан, као у случају немачког нацизма, буржоаски национализам је заиста своју праву револуционарну алтернативу имао у радничкој интернационали, као покрету за опште ослобођење свих потлачених.

Данас, када корпорацијска интернационала брише пред собом све оне националне границе и разара (бомбама и културном пропагандом) све оне локалне културе, и етничке духовне традиције које се супротстављају економском поробљавању; када западне суперсиле теже да искорене и сам појам националног суверенитета у смислу у коме је до сада био познат и признат, само да би обезбедила што потпунију економску и војну доминацију (ратови производе капитал, а капитал је потребан да би се водили ратови!) пре него што се центар моћи лагано али неизбежно премести на исток, – у овој конкретној ситуацији национализам, као самозаштита мањих и слабијих држава, може да буде само револуционаран и прогресиван. У овом тренутку корисно је још једном се позвати на Бурдијеа:

Постоје два појма националне државе, каже Бурдије, као што се могу разликовати две врсте интернационализма. Конзервативна национална држава скуп је бирократских мера којима се штите интереси владајуће класе: док богатима обезбеђује привилегије, за потлачене, оваква држава је репресивна, казнена творевина.

Други, социјални, појам националне државе подразумева скуп интервентних мера и закона. У Калифорнији, пише Бурдије, једној од најбогатијих америчких држава, и, по неким француским социолозима ’рајем свих слобода’, буџет затвора почев од 1994. године износи више од буџета свих универзитета. Црнци из чикашког гета од државе знају само за полицајца, за судију, за чувара у затвору и за паролле оффицер- а.

Налазимо се пред својеврсним остварењем сна владајућих земаља, пред државом која се ...све више своди на њену полицијску функцију И укидање права стечених кроз упорну и дугогодишњу борбу, којима се обезбеђују социјална права и економска заштита најбројнијих и најпродуктивнијих класа. Тренутно стање је такво, пише Бурдије, да национална држава у том другом социјалном смислу не треба да одумре: напротив, у интересу је нижих класа да интелектуалци, синдикати, удружења, штите националну државу од минирања споља, од стране међународних финансијских сила, и од унутрашњег минирања од стране саучесника тих финансијских сила. Тај национални покрет отпора не може се изједначити са национализмом у његовом првобитном, десничарском смислу. Нити је он у супротности са универзалним принципом правичности. Напротив, из те врсте националног државног покрета, као његов природни наставак, требало би да никне једна нова наднационална заједница, један нови критички интернационализам, чији би задатак био да штити тековине социјалистичке државе (wellfare state) од злоћудног неолибералног интернационализма.

Примери катастрофалних последица агресивног милитаристичког национализма траже се далеко од Америке и њене историје, у Индији, рецимо. Када пак говори о потреби да млади Американци у школама стекну мултикултуралну свест, онда то није зато што би то допринело спречавању ноторних војних удара – који су постали синоним за америчку спољну политику од Другог светског рата до данас – већ да би, рецимо, благовремено сазнање о степену загађености у земљама трећег света омогућило ... америчким еколозима да заштите свој сопствени ваздух од загађења. Стиче се утисак из ових примера да су неразвијене земље заправо претња западном свету, јер, амерички студенти морају имати у виду да би неразвијени ’у својој жељи да достигну наше стандарде живота’, неминовно изазвали еколошку катастрофу (Нусбаум, 1994). Узгред, треба споменути да имплицитно значење термина ’неразвијене земље’, кад год се употреби без додатних квалификација, сугерише да су ’неразвијене земље’ неразвијене зато што је то њихово природно стање, а не, како је то духовито и луцидно нагласио амерички социолог Мајкл Паренти, ’зато што смо их ми зауставили у развоју’ (’because we underdeveloped them’). Нити се може наслутити да, ако јесу загађене, неразвијене земље су загађене понајвише смртоносним отпадом, нуклеарним, између осталог, који излучују здружена, интернационална похлепа цивилизованог Запада. Томе треба додати свест о жртвама деловања осиромашеног уранијума у рату у Заливу, о уделу Америке и уједињене Европе у разарању Југославије. Да би Југославија настала, подсећа Паренти у својој књизи Убијање нације, Србија, која је једина имала статус самосталне националне државе, одрекла се тог статуса у корист шире схваћене, мултинационалне заједнице, а ова своје интересе поистоветила са наднационалним интересима Покрета несврстаних земаља, чији је била иницијатор и члан (в. Паренти, 2000). Ипак, тобожњи злоћудни српски национализам, због којег је Балкан столећима ратно жариште, један је од стандарних докси глобализације. Реч ’национализам’, са својим ехом националсоцијализма, користи да дискредитује сваки отпор интернационалној завери крупних капиталиста и војних индустријалаца, баш као што се позитивне конотације самог предлошка ’интернационални’ користе да камуфлирају њихово бахато кршење међународних договора, закона и људских права.) Тако лажни и за све већи број мислећих људи апсурдни разлози званично приписани ратовима који се у склопу те експанзије воде, као што је назив ’Enduring Feedom’ за ’хуманитарну операцију’ која је Ирачанима 2003. донела до сада најнехуманији неоколонијални режим, постају саставни део политичког дискурса

Треба прелистати књигу Зашто људи мрзе Америку Зиаудина Сардара. У поглављу ‘Америка и свет као Америка’ аутор нас подсећа између осталог и на чињеницу да су САД 2001. године згрануле међународну заједницу одбивши да редукују своје емисија угљен диоксида и тако саботирале имплементацију Протокола из Кјота донетог у циљу решавања проблема озонских рупа. Уместо мандаторне редукције потрошње угљен диоксида, председник Буш је смислио систем куповине и продаје дозвола по свакој тони три главна загађивача (али не угљен диоксида!) који у ствари његовој земљи омогућује да повећа потрошњу ових загађивача за око 38%. Објашњење је било лаконско и типично: ‘Ово је амерички став, зато што то одговара Америци’, рекао је Буш, и додао да неће урадити ништа што би угрозило стандард америчких грађана. Америка се такође упорно супротставља Конвенцији о биолошкој разноврсности, првом напору међународне заједнице да уведе легалне стандарде и норме за Генетски модификоване организме, и тако стане на пут огромним опасностима биотехнологије по сав живи свет на земљи. (Сардар, 80-85).

Срећа се садржи у задовољствима повлашћене и заштићене класе – егзотичној храни и кулинарском умећу, добром вину, скупом намештају, персијским теписима, распустима у породичном замку у Француској, благодетима брачног секса, као и сатисфакцијама које доноси професионална компетенција и успешна каријера.

Према демонстрантима се осећа уздржан презир. ’Толика количина јавне среће је сумњива. Сви су очарани овим окупљањем на улицама – људи као да грле сами себе, а не једни друге’, (Макјуан, 66), Натпис на већини транспарената – Не у моје име – њему звучи као ’гњецаво правдољубива порука (која) наговештава један ведар нови свет протеста, у коме размажени потрошачи шампона и безалкохолних пића захтевају да се осећају добро, или чак лепо’ (Макјуан, 68). Првобитна одбојност према овим лаковерним мироборцима са збрком у глави оправдана, јер они нису ништа друго до егоцентрични потрошачи, који уживају истовремено у лагодном капиталистичком животу и у радосним заверама са мрачним силама.’Они који се потруде да допутују до центра Лондона и демонстрирају против рата су самозадовољни потрошачи. Они који ту суботу проводе бавећи се другим стварима, напр. играјући сквош, или у ’шопингу’, или свирајући гитару, нису егоцентрици већ супериорна створења, обдарена комплекснијим унутрашњим животом’.

Филозофија компетенције, пише Бурдије, својеврсна је теодицеја богатих, који одувек сањају о природном алибију за своје друштвене привилегије. Тако компетенција, закључује Бурдије, као један вид друштвеног дарвинизма, додаје традиционалном пуританском етичком оправдању класних разлика (сиромаштво је знак неморала, богатство узорности и заслуге) нови интелектуални аргумент: ’Сиромашни нису само неморални, алкохоличари, болесни, они су и глупи, неинтелигентни – односно нерационални’ (Бурдије, 48

Овом приликом цитираћу делове из текста Едварда Бонда под насловом ’’Слобода и драма’’, који врло сажето илуструју схватање односа рационалности, правичности и хуманости. Хуманост односно људскост, пише Бонд, ‘не ствара се, нити се брани мишљењем. То се чини кроз морално расуђивање. Морални суд укључује мисао али је сложенији од мисли.’ Први стваралачки чин моралног суђења, пише Бонд, дешава се врло рано, непосредно по човековом рођењу, и манифестује се као новорођенчетов плач, који је заправо превербални императивни захтев за правдом. У Бондовој транспозицији библијског стварања, новорођенче доживљава себе као свет, и оно је то које својим захтевом за правду ствара Бога, а не обратно: Својим револтом против оног што доживљава као неправду новорођенче, ‘тај свет – та монада – ствара ‘Бога, и то је први чин стварања. То је стварање суда, и означава први , а не последњи дан. Касније, када земаљски ауторитет запоседне стварност , створиће идеологију која обрће природни след ствари. …Људскост је преокрет уназад, од идеологије ка креативности новорођенчета’.

У рационалној анализи нема места за милионе и милионе жртава америчких интервенција које су пале само током претходних година, да не помињемо број мртвих уграђених у успон рационалне западне цивилизације од, рецимо, геноцида у Америци на почетку модерног доба у XВИ веку до завршне фазе истребљења преосталих америчких строседелаца у амазонским џунглама, побијених из хеликоптера из којих су им претходно, да би их намамили, ’цивилизатори’ бацали слаткише. (Тај злочин је драматизовао Кристофер Хамптон у свом историјско-документарном комаду Дивљаци.) Но ове жртве нису путовале прекокеанским авионима, нити су се виделе на ТВ екранима. Замислити и убројати те жртве у коначни биланс захтева другачију рационалност, захтева рационалност која није антитеза већ део интуитивне, емпатичке, у крајњој линији уметничке маште.

Џеремија Рајт, следбеник теологије ослобођења (liberation theology). У својој проповеди поводом тог догађаја, Рајт се позвао на Библију, поредећи осветнички удар на центре америчке терористичке моћи са осветничким бесом у ропство прогнаних Јевреја. Мржња према тиранину и завојевачу о којој говори Псалм 137, позивајући заузврат чак и на убиства новорођене деце, идентична је са револтом који данас осећају сви обесправљени и поробљени народи света: ‘Људи од вере’, рекао је том приликом Рајт, ‘од мржње према наоружаним непријатељима - оним војницима што су заробили краља, оним војницима што су разорили град, спалили села, спалили храмове, спалили тврђаве, одвели их у ропсто – прешли су на мржњу према ненаоружаним и невиним, према бебама, бебама. … А опасно је, децо моја вољена, стајати на таквом месту. Али ту су стајали људи од вере 551. године пре Христа, а ту стоје многи људи од вере данас. Од мржње према наоружаном непријатељу дошли смо до мржње према ненаоружаним и невиним. Желимо освету…’

Едвард Бонд тврди да кварење људске природе ‘призилази из сукоба између императивне потребе за правдом и практичне чињенице да смо приморани да живимо у неправедном друштву. Због овог сукоба императивни захтев за правдом постаје потреба за неправдом. …Освета је патологија правде….’(Бонд, 2006, 218)

Маркузеова синтагма „репресивна толеранција“  У истоименом есеју Маркузе разматра смисао који појам толеранције има у развијеним капиталистичким друштвима, показујући да је потпуно супротан ономе што он сам дефинише као објективну толеранцију. Ова потоња је активна и борбена, и захтева нетолеранцију према преовладавајућој политици, пракси, ставовима и схватањима, уз истовремено толерисање ванзаконских или друштвено неприхваћених, али ка суштинском напретку усмерених, схватања и ставова. Напротив, оно што се данас подразумева под толеранцијом, пише Маркузе, подразумева пасивно прихватање радикалног зла: Толеранција данас обухвата политику, услове и облике понашања који не би смели да се толеришу јер спречавају, или уништавају, шансе за живот

Узроцима актуелне нетолеранције код Срба: они се могу наћи у дугогодишњем ауторитарном режиму који нам је неизбежно усадио навику једноумља – за разлику, рецимо, од Француза, који не само да толеришу супротне ставове, већ се радују када наиђу на неслагање у разговору. Да наведем ради поређења само два историјска примера, да је чињеница да су због подршке алжирској борби за независност, алжирске демонстранте у Паризу на неслагање навикли Французи бацали са мостова у Сену, док је у исто време „ауторитарна“ власт у Југославији позивала припаднике свих нација, раса и вера, да дођу код нас да студирају? И такође, ако су зарад очувања самоопредељења и независности од блоковских притисака, у Југославији чињене грубе грешке, оне су до тога доба већ биле спознате и јавно признате; председник Саркози је, с друге стране, наложио пре само пар година да се о француском колонијализму у француским уџбеницима историје говори као о врхунском политичком и моралном достигнућу земље. Она се чини добром, јер служи кохезији целог система на његовом путу ка богатству, и још већем богатству... уз заоштравање борбе за опстанак и елиминисање алтернатива...

Стручњаци за образовање, морал и психологију гласно протестују против пораста младалачке делинквенције; мање бучно реагују против охолог разметања, кроз реч, дело и слику, све моћнијим ракетама и бомбама – против зреле делинквенције читаве цивилизације (Маркузе, 1969: 97–99). Маркузеов есеј објављен је 1969, у ери хладног рата, када су данашње размере глобалне неоколонијалне експанзија Запада још увек била само прикривени дугорочни план америчке администрације, који су могли да прозру само ретки далековиди појединци. Данас, када је све теже поверовати у понуђене изговоре за агресивни продор западног тржишта у готово све делове некадашњег несврстаног Трећег света, један од специфичних облика репресивне толеранције које лансирају идеолози постмодерног светског поретка зове се ’добровољни империјализам’. Он означава добровољно прихватање, од стране економски новопоробљених земаља, свог новог вазалног односа. Оно што нам треба, каже нам у тексту ’Постмодерна држава’ објављеном у књизи Преуређење света: Дугорочне импликације 11. септембра Роберт Ф. Купер, један од инспиратора Блерове политике и сарадник европског Савета безбедности, јесте „нова врста империјализма”.

 Од многих начина на које се разоткрива репресивни карактер модерне толеранције навешћу само један, јер представља добар одговор на примедбу о наводној француској трпељивости према опречном мишљењу. Маркузе истиче да је крајњи циљ сваке објективне толеранције, односно толерантне размене опречних ставова, истина, а услов за постизање тог циља могућност успостављања разлике између тачног и нетачног. Привидна дискурзивна толеранција у западним демократијама, међутим, могућа је само зато што су тај циљ, и услови за његово постизање, унапред неутралисани, и то врстом цензуре која не погађа толико оног који говори већ Језик саме комуникације: „Под управом монополистичких медија – који су и сами инструменти економске и политичке моћи – креира се менталитет за који су исправно и погрешно, истинито и лажно предодређене категорије кад год се дотичу виталних интереса друштва. Ово претходи сваком изразу и општењу, и ствар је семантике: блокирање делотворног неслагања, препознавање оног што не спада у естаблишмент, уграђено је већ у језик намењен за јавну употребу. Значења речи ригидно је стабилизовано. Рационално убеђивање, убеђивање у супротно, практично је онемогућено. [...] Друге речи се могу изрећи и чути, друге идеје се могу изразити, али ...се оне моментално „вреднују“ (тј. аутоматски разумеју) у терминима јавног језика – језика који одређује „априори“ правац у коме се креће мисаони процес. Тако се процес размишљања завршава тамо где је почео: у датим условима и односима који ће бити у сагласности са људским правима и космополитским вредностима, који неће наметати ништа већ ће се остваривати као покрет добровољног самонаметања“ – односно добровољног прихватања услова које „слабима“ обезбеђује заштиту „јаких“, а без чије би интервенције „слабима“ ред и закон заувек остали недостижни.

Куперов термин за овако створену државу је „кооперативна империја“. Да би се овај политички план остварио, међутим, неопходно је одговорити позитивно на оно што Роберт Купер сматра „највећим моралним изазовом постмодерног света“, а то је „навићи се на идеју двоструких стандарда“ (Купер 2002: 11–21).

If you never spend your money

You’ll always have some cash,

If you stay cool and never burn,

You’ll never turn to ash…

If you crawl along the ground,

At least you’ll never crash.

 So why, why, why?

What made you think you could fly, fly, fly?

                                    Питер Брук

„Зло је перверзија истине”, бележи Ален Бадју у „Етици”. Појам перверзија овде има посебно значење.

Зло је оно што се издаје за истину, а то није. Зло чине обмане: угњетавање и суровост који су сервирани као врлина и правда; стварно зло је оно које обмањује људску свест. Зло које нас не доводи у заблуду лако препознамо и, самим тим, боримо се против њега. Кад се нађу пред нескривеном страхотом, нпр. масакром, људи реагују. Али оно што ми видимо само је један сегмент зла. Јер, зло је у својој најчистијој дефиницији скривено и огрнуто велом добра. Управо бих тако описао империјалистичку политику западних земаља које промовишу демократију и политичку истину. Лаж представљена као истина јесте зло, у томе је перверзија истине.

Цитати, осим последњег, из књиге проф. Лене Петровић „Књижевност у контексту“-

 

 



Komentari (101)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

amika amika 08:18 01.07.2018

Re: Играмо се демократије


bene_geserit

Kontrola i odgovornost političara je problem u svakom sistemu. Švajcarski sistem najbliži direktnoj demokratiji gde gradjani idu nekoliko puta godišnje na referendume u vezi svega živog a broj birokrata je ograničen zakonima je verovatno najzanimljiviji sistem koji postoji danas, ali je pitanje koliko je primenjljiv na veće države i na države sa stanovništvom koje nema toliko dugu demokratsku tradiciju.


Да, како и ко контролише политичаре? Да ли ради у користе себе и своје странке или у корист државе? Председник, остали министри, референдуми, јавно мњење?

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana