Eksperimenti u blogovanju| Mediji

Liminalna vremena

jinks RSS / 30.06.2018. u 11:42

lim1.jpg 

Ko bi rekao da smo, kada navijamo na stadionima, ili dok pred ekranima vojujemo pobede po prvenstvima, kličemo našim tribunima, ili strepimo nad sudbinama svakojakih junaka, već poprilično zakoračili u - liminalno. Naime, koliko god zvučalo neverovatno, uverljivost raznih sportskih i drugih igara, filmova, emisija i pozorišnih predstava, knjiga i štampe, koncerata, reklama, kao i mnogo čega drugog u zabavi, politici, marketingu ili u umetnosti, dobrim delom prilično toga duguje, čemu drugom do i svojim - liminalnim elementima.

Sad, pojam liminalnog (koji je proistekao iz izučavanja rituala, ali je kasnije našao i znatno širu primenu) označava oblik neuređenosti koji se dešava prilikom svake promene, pa samim tim i prilikom svake od promena u društvima. Na primer, po nekima, sve društvene promene, slično ritualima, upravo se i dešavaju u tri faze: (i) faza separacija, u kojoj pojedinci privremeno, delimično ili u potpunosti gube status i uloge koje su do tada imali u društvu; (ii) liminalna ili anti-strukturna faza, u kojoj učesnici, međusobno privremeno izjednačeni i lišeni društvenih obeležja, bivaju izloženi nekim novim saznanjima, spoznajama i iskustvima; i (iii) faza reintegracije, u kojoj u društvo bivaju vraćeni sa nekim novim i izmenjenim statusom i ulogama.

lim2.jpg 

Ali, po nekima, što je društvo razvijenije, komplikovanije je i za upravljanje (možda delom i zbog toga što prolazi kroz sve izraženije varijacije, te samim tim, što bi neki rekli, i kroz sve učestalije liminalne faze). I šta bi to onda, prema nekim od renomiranih stručnjaka (između ostalih, i poznatom antropologu Viktoru Tarneru) bili osnovni atributi liminalnih faza:

(i) jednakost učesnika (ili, ako ništa drugo, ono bar svih, kako Tarner kaže, "novaka" ili "neofita"), uz privremeno brisanje društvenih normi koje ih međusobno razdvajaju. Gde se ova "ritualna", odnosno, liminalna jednakost "neofita" neretko manifestuje i kroz njihovu međusobnu solidarnost , odnosno, kroz bratstvo jednakih u poduhvatu;

(ii) izloženost "neofita" različitim društvenim porukama, idejama, spoznajama, saznanjima i iskustvima, koja na određeni način menjaju ili utvrđuju njihov pogled na društvo, kao i na njihovo buduće učešće, ulogu i status u društvu;

(iii) vremensko-prostorni diskontinuitet, pošto se "liminalne faze" neretko dešavaju i u fizički izdvojenim prostorima (stadioni, koncertne i bioskopske sale, učionice, pozorišta, sudnice, tv studija);

(iv) "dezorijentisanost" učesnika izazvana privremenim "ukidanjem" dela važećih normi i pravila ponašanja, što ponekad ide i do toga da se naizgled simbolično narušavaju elementarna logika i fizički zakoni;

(v) totalitet, uniformnost i zajedničko delovanje nasuprot individualnom;

(vi) tričavost bogatstva i vlasništva nad dobrima, kao i svakakvog društvenog statusa, ranga ili čina;

lim3.jpg 

(vii) anonimnost, skromnost, poslušnost i ćutljivost (dobro ovo baš i ne važi za stadione i koncerte), ali i nesebičnost, kao neretko i ne neko preterano obaziranje na lični izgled i pojavu;

(viii) ponekad, uz prihvatanje mističnog, nasuprot tehničkom i praktičnom;

(ix) katkad i uz neizbežne šale i šege, glupiranja, zafrkavanje i zezanje, nasuprot čemu sve već ne;

(x) jednostavnost, uz prihvatanje raznoraznih nedaća;

(xi) u određenim slučajevima i uz privremeno potiranje porodičnih veza i obaveza;

(xii) prisustvo karakterističnih liminalnih simbola, uz razne, manje ili više tipične liminalne "uloge" drugih učesnika, preko kojih se neretko upravo i prenose poruke o nekim od osnovnih principa funkcionisanja određene zajednice.

Sad, zanemarimo na trenutak sve što može da ima ikakve veze sa bilo čim ritualnim - i šta onda preostaje a da u manjoj ili većoj meri sadrži (ali jednako i proizvodi) gorepomenute, kao i mnoge druge liminalne elemente. Pa, po nekima, izgleda još uvek mnogo toga (koliko god za pojedine možda delovalo i ne nešto preterano smisleno): (i) škole (svi ih započinjemo jednaki, a završavamo sa nekim novim saznanjima i iskustvima, kao i sa izmenjenim društvenim statusom); (ii) razne "inicijacije" koje se prolaze kroz život (mature, svadbe, diplomiranja ...); (iii) pa sve delom i do odlazaka na stadione i koncerte, u pozorišta, knjižare ili bioskope, a po nekima, čak i u kafane; (iv) uključujući, na određeni način, i posete  tržnim centrima; (v) a, zamislite, čak izgleda i sudnicama.

lim4.jpg

I, čemu čitava ova priča. Pa, po nekima, jedno od osnovnih obeležja ubrzanog društvenog razvoja kome svedočimo zadnjih vek-dva, jeste da smo svi sve više izloženi (kako kroz obrazovanje, kulturu, tako i kroz sveprisutne medije), kao i da ćemo sve više i biti izloženi - liminalnom. Do te mere da postoji verovanje po kome 20. vek upravo i predstavlja kulminaciju liminalnog. Koliko kroz razne autoritarne ideologije (komunizam i fašizam, na primer, koji su svoje podanike upravo i držali u manje-više permanentnom liminalnom stanju, između ostalog i kroz monolitne priče tipa svi smo jednaki da li po klasnoj ili po rasnoj pripadnosti), toliko i kroz različite liberalne ideologije (u kojima je, izgleda, svako koliko u državnoj toliko i u privatnoj režiji mogao da bira koliko hoće ili može liminalnih priča, svaku prema nekom svom ukusu i uverenju, doduše, od njih tek nekoliko - ili je bar tako delovalo).

Na kraju, ako je tako, i ako uzmete u obzir šta su sve, na primer, buržoaske revolucije postigle tokom 18. i 19. veka uz pomoć nešto štampe i knjiga, ili šta su svakojake ideologije tokom 20. veka postigle uz pomoć radija, štampe, filma i televizije, šta li će se tek uz internet, društvene mreže, kao i sve ostalo što verovatno sledi, dešavati u 21. veku - ništa manje do jedno beskrajno liminalno igralište.

lim5.jpg

U stvari, možda bi ovaj vek upravo i mogao da predstavlja na određeni način i logičan nastavak prethodnog, u smislu da se od jedinstvene "liminalne" priče totalitarnih sistema, preko više "liminalnih" priča liberalnih sistema, dolazi do bezbroj individualnih "liminalnih" priča, prilagođenih u principu svakome ponaosob.

Naravno sa sve tehnologijama koje bi tako nešto i omogućile.

 



Komentari (9)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

blogovatelj blogovatelj 14:31 30.06.2018

1.


Da zaboravis poraz i ljubavni neuspjeh
da zaboravis svu nepravdu i belaj
kupi kospe i jeftinu kartu
i dodji u kino Prvi maj

Da se osvetis onim sto te tuku
da ne mislis kako nisi bas naj
za tebe danas pobjedjuju
Celicni obad il' Mali zmaj

I dok vjetar njise travu vijore zastave
i dok vjetar mrsi kosu njegove drage
on pobjedjuje sam protiv svih
ali znaj, jos samo
na platnu kina Prvi maj

S tobom nece biti tvoja djevojka
njoj se ne svidja ovakav film
ne voli ona jeftine price
ne voli pucnjavu i ne voli dim

Neprijatelj lezi mrtav u prasini
u barutnom dimu okupan je suton
ona odlazi s njim i sretan je kraj
jos samo na platnu kina Prvi maj
jinks jinks 15:05 30.06.2018

Re: 1.

Ne zove se kino džabe "1. maj", šta ćete "liminalnije" od 1. maja :)
Черевићан Черевићан 15:02 30.06.2018

подцртаност емоционалне реакције

na sve društvene promene

лиминални простори разиграних мисли
којима смо склони свакодневно ,
стварност смачињу у свет виртуалног
има пукнемо то је презахтевно

jinks jinks 15:08 30.06.2018

Re: подцртаност емоционалне реакције

Ne valja preterivati.
tasadebeli tasadebeli 11:08 01.07.2018

"Младост не оправдава бесвест" *

jinks

I, čemu čitava ova priča. Pa, po nekima, jedno od osnovnih obeležja ubrzanog društvenog razvoja kome svedočimo zadnjih vek-dva, jeste da smo svi sve više izloženi (kako kroz obrazovanje, kulturu, tako i kroz sveprisutne medije), kao i da ćemo sve više i biti izloženi - liminalnom. Do te mere da postoji verovanje po kome 20. vek upravo i predstavlja kulminaciju liminalnog. Koliko kroz razne autoritarne ideologije (komunizam i fašizam, na primer, koji su svoje podanike upravo i držali u manje-više permanentnom liminalnom stanju, između ostalog i kroz monolitne priče tipa svi smo jednaki da li po klasnoj ili po rasnoj pripadnosti), toliko i kroz različite liberalne ideologije (u kojima je, izgleda, svako koliko u državnoj toliko i u privatnoj režiji mogao da bira koliko hoće ili može liminalnih priča, svaku prema nekom svom ukusu i uverenju, doduše, od njih tek nekoliko - ili je bar tako delovalo).

Na kraju, ako je tako, i ako uzmete u obzir šta su sve, na primer, buržoaske revolucije postigle tokom 18. i 19. veka uz pomoć nešto štampe i knjiga, ili šta su svakojake ideologije tokom 20. veka postigle uz pomoć radija, štampe, filma i televizije, šta li će se tek uz internet, društvene mreže, kao i sve ostalo što verovatno sledi, dešavati u 21. veku - ništa manje do jedno beskrajno liminalno igralište.

U stvari, možda bi ovaj vek upravo i mogao da predstavlja na određeni način i logičan nastavak prethodnog, u smislu da se od jedne "liminalne" priče totalitarnih sistema, preko više "liminalnih" priča liberalnih sistema, dolazi do bezbroj individualnih "liminalnih" priča, prilagođenih u principu svakome ponaosob.

Naravno sa sve tehnologijama koje bi tako nešto i omogućile.






Малопре окачих код Бојана, па видим да би и овде то исто можда могло бити занимљиво... (ЛИНК)






tasadebeli


gavros

Kad sam nudio ovaj intervju portalu Srpska cafe - urednica mi je rekla da je preopširan i da se njihovi čitaoci brzo zamore



Помињао сам то и раније на Блогу...

Негде сам прочитао да данашњи човек за 4 године свога живота, захваљујући савременим сокоћалима, телевизији и интернету пре свега, прими исту ону количину информација коју је човек на почетку 20. века примао за читав живот.

И отуд толики случајеви поремећаја пажње и међу децом и међу одраслима, односно немоћ да се на било шта људи фокусирају дуже од пола минуте или минут.

Не завршавају реченице, не могу друге да слушају дуже од 10-15 секунди, не могу да прочитају страницу текста, заморе се, не могу да гледају филм који траје сат и по, него прекидају гледање на сваких десетак минута (заслуга реклама на телевизији! ) да би нешто појели, пишкили, радили шта год друго са собом, само да промене активност...

Не може... Можда људи и хоће, али не иде... Мозак се буни...

(А после кукумавчимо како ето "деца уопште не читају књиге" што ја свакодневно слушам у школи од родитеља те деце. Обично тада питам те родитеље: "А када је дете видело вас последњи пут да читате неку књигу?"

Имам клинце у одељењу, седми разред, који уче неки предмет тако што им је укључен и тв у соби и на интернету су све време, све време се дописују с неким итд. И "уче". Успут. Тако ми њихови родитељи кажу.)

Не могу људи. Навикнуто то на много бржи доток информација у мозак од читања странице неког текста и не трпи другачије.

Е, сад колико од те количине информација (рекло би се да је то нека велика предност у односу на наше претке с почетка 20. века) уопште вреди, колико се у свему томе због количине информација иде искључиво по површини свега без спуштања у дубину, без икаквог промишљања онога што дође као информација у мозак, посебно је питање.

А и каква је судбина такве цивилизације и таквог људског друштва са таквим појединцима са распршеном пажњом, то је такође посебно питање.


EDIT: Ево, "пребројао сам", није ме мрзело...

Овај интервју који си превео има у ворду 32 442 карактера са све белинама. Без белина 26 873.

То је малкице више од ауторског табака (16 страна), односно има 17,63 ауторских страна. (Делимо са 1840 знакова по страни.)

(Наглашавам, ауторских!)

И људи на једном од најизвиканијих српских портала то не могу да прочитају јер се "брзо заморе"?

Тужно, је л' да?



__________________________________________________________________________


* - Рече својевремено дебели Која, Дисциплина кичме.


jinks jinks 11:18 01.07.2018

Re: "Младост не оправдава бесвест" *

И отуд толики случајеви поремећаја пажње и међу децом и међу одраслима, односно немоћ да се на било шта људи фокусирају дуже од пола минуте или минут.

Не завршавају реченице, не могу друге да слушају дуже од 10-15 секунди, не могу да прочитају страницу текста, заморе се, не могу да гледају филм који траје сат и по, него прекидају гледање на сваких десетак минута

Dobro, ali to predstavlja i dodatni izazov za one koji pišu, snimaju filmove ili emisije, ... da upravo u tih minut, pola minuta, 10-15 sekundi što više upakuju čitavu poruku. Sad, teško je to.
zemljanin zemljanin 11:22 01.07.2018

Re: "Младост не оправдава бесвест" *

odgovor na Tasin komentar (tematski mozda pripada ovde) bi bio i odgovor na pitanje, koja je funkcija memorisanja? ... danas skoro sve podatke, sve sto nam se dogadja, ukljucujuci i nas trenutni dozivljaj, skladistimo na netu ... mozak bi mozda mogao da preuzme funkciju obrade raspolozivih podataka a ne memorisanje ... pa decu uciti obradi a ne repeticiji ...

PS. ne treba bukvalno tumaciti napisano jer i sam proces obrade zahteva ucenje
tasadebeli tasadebeli 22:52 01.07.2018

Re: "Младост не оправдава бесвест" *

jinks

Dobro, ali to predstavlja i dodatni izazov za one koji pišu, snimaju filmove ili emisije, ... da upravo u tih minut, pola minuta, 10-15 sekundi što više upakuju čitavu poruku. Sad, teško je to.



Није добро (право да ти кажем, то ме и плаши), што се ти који пишу, снимају филмове итд. осећају позваним да васпитавају кориснике и привикну их искључиво само на једну врсту доживљаја.

Вероватно зато што су неки други, малкице кретаивнији, путеви у писању, прављењу филмова итд. много тежи.


tasadebeli tasadebeli 22:57 01.07.2018

Re: "Младост не оправдава бесвест" *

zemljanin

pa decu uciti obradi a ne repeticiji ...



И селекцији информација.

То ми је најважније чиме се бавим у последњих 10 година подучавајући децу у школи.

Јер, њима није више уопште проблем доћи до информација као што је то са нама било док смо ишли у школу.

Много већи проблем им је да одреде које су информације из тог океана информација, у којем сви пливамо, важне за оно што хоће да постигну.

А не да ми испод слике Доситеја Обрадовића пишу да је то Кристофор Колумбо.


(Већ сам се раније жалио како ми у домаћем задатку, пројекту који раде у пауер поинту, о животу и раду Вука Стефановића Караџића, половина клинаца у школи истиче као најважнији податак да је Вук имао дрвену ногу.)


За читав твој коментар


П.С. - Зато се клинцима сада на завршном испиту за основне школе и дају


оваква питања (ЛИНК)

са уводним текстом испред (у питању је одломак из Андрићеве Панораме и питањима 17, 18, 19. и 20. јер се схватило шта нам је највећа бољка образовања (репетиција без схватања суштине и селекције информација).


Буне се родитељи, кажу да је то много тешко за њихова чеда ( ).

Срећом, те родитељима није допуштено да се баве циљевима и исходима образовног процеса у Србији.

И јесте да смо сада на проценту од око 30% оних ђака који оне црте испод 20. питања остављају празнима јер им је велики проблем да саставе 2-3 смислене реченице образлажући своје мишљење (при томе се не оцењује мишљење, већ начин на који се оно саопштава).

Али ранијих година тај проценат тих празних линија у тестовима је ишао и до 50%.

Дакле, напредујемо.

Малим корацима, али напредујемо.

Таква питања су и многе наставнике натерала да промене свој начин рада и да фокус са репетиције огромне количине информација пренесу на обраду и селекцију тих информација како си рекао.

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana