Dnevnički izvodi

Dnevnički izvodi

 

Septembar 1939

 

 

    Otac me upis’o u vršačku gimnaziju. Vršac je lepa varoš. Miriše na grožđe. Našao mi stan kod  jedne starije Švabice. Hrana je dobra, nedeljom kolači ,nekad grancle nekad gurabije.

    A i lebac je beli,milihprot  a ne crni kao onaj naš seoski.

   Posle škole igramo fudbal. Škola mi ide dobro.

 

Kraj septembra 1939

 

      Švabe, ove naše, neće više sa nama da igraju fudbal. Prave se važni kao oni su nešto posebno, puvaju se. Pre neki dan smo se za malo potukli. Hteli da nas izbace sa utrine gde smo mi igrali ; kažu to je njihovo. Gazdarica kaže da su to dečije čarke.

April 1940

 

     Potukli smo se sa Švabama. Direktor  pisao mom ocu da me ispiše iz škole. Moj Pera pito dal’  može samo da završi razred ? Direktor  reko- može al’da ne pravi probleme i da se ne bije sa Švabama.

 

Avgust 1940

Opet smo se potukli sa Švabama.Ispisali me iz vršačke gimnazije.

Otac me upis’o u pančevačku gimnaziju. Nije me voštio al’ je bio ljut.

 

Septembar 1940

 

Našli su mi stan u Pančevu. Počela škola. Sve mi lako ide osim filozofije.

 Težak predmet.

Ko da uči te antičke mislioce:Platona,Sokrata i ostale?

 

Početak oktobra 1940.

 

    Prišla mi na velikom odmoru jedna devojka, četvrti gimnazije i pitala da mi pomogne iz filozofije. Ne znam od koga je čula?

Često mi se osmehne na odmoru i pita –kako je sa filozofijom?Ja se zbunim i kažem-Onako. Rekla je kad ti treba pomoć kaži, ja mogu da ti držim dodatne časove filozofije.

20.oktobar 1940

 

Šetali smo pored Crvenog magacina. Pričala mi je o klasičnim filozofima ali i savremenim. Počeo sam da razmišljam o stvarima  koje dotle nisam primećivao.   O odnosima među ljudima, religiji,umetnosti.

   Drugovi su me zezali da se zabavljamo.

Ne smeta mi, znam da to nije istina. Nemam pravih istinskih drugara ovde.Ona je moj drug.

30.oktobar 1940.

 

Opet smo šetali pored Tamiša. Pitala me da li sam čuo za Karla Marksa.Rekao sam da nisam. Tog popodneva pričala mi je o teškom životu radnika, o kapitalistima koji ih izrabljuju. Rekao sam joj da kod nas u Bavaništu nema radnika samo paori.

Rekla je da ima kulaka koji su još gori.

 

Novembar 1940.

Sve češće slušam radio Beograd naročito vesti.Pitao sam je-da li je Hitler loš? Rekla je da.-A da li je Staljin dobar?-rekla je da.Pitao sam pa zašto su onda zajedno okupirali Poljsku? Rekla je da sam još suviše mlad da bi to razumeo.

 

Decembar 1940.

   Mislim da me je neko cinkario da se družim sa njom.Mom Peri se to baš nije svidelo, ko zna šta su mu napričali. Ispisao me iz Pančevačke gimnazije i upisao u gimnaziju u Beogradu. Često mislim na ono o čemu smo pričali.

 

6.april 1941.

Bombardovan je Beograd. Dim,ruševine.Miris paleži kao na njivi kad se pre ugara upali štrnjika samo još puno gore.

8.april 1941.

Nekako sam vozom stigao do Borče. Odatle je voz  išao do Vladimirovca.

   Do Bavaništa , preko Dolova još par  sati. Hvala Bogu stigao sam kući. Mati je skuvala večeru a ja sam morao da pričam mom Peri šta se dešavalo u Beogradu.

 

Početak aprila 1941.

Saznao sam jednu veliku tajnu.Skoro da ne smem da je zapišem u dnevnik.

U Bavaništu postoji skojevska organizacija. Dozvolili su mi da prisustvujem jednom sastanku SKOJ-a. Rekli su da nikom ne smem da pričam čak ni roditeljima. Između sebe se oslovljavaju  sa“Druže“. Čak i mene tako oslovljavaju. Osećam se starijim.

 

 

20.april 1941.

 

Na sastanku je referisano da je na pravoslavnom groblju u Pančevu  ubijen nemački vojnik i da će po naredbi komandanta mesta  nekog  Bandelova, za svakog ubijenog nemačkog vojnika biti obešeno 10 Srba. Takođe je referisano da je uhapšen i jedan broj naših.

 

21. april 1941.

Probudilo me kucanje u prozor.Jedan drug mi je rekao da hitno dođem. Svi su bili na okupu.Znalo se već ko će od naših biti streljan ili obešen.Drugovi su rešili da ja moram za Pančevo.Treba da podnesem izveštaj kako se drže pred klasnim neprijateljem.

Švabe su nas skupljale po ulicama i kundacima satreivale kao ovce u tor.Nekoliko naših drugova i drugarica sa vezanim rukama bilo je prislonjeno uza zid.Ispred njih vojnici sa uperenim puškama. Iza nas vojnici sa puškama.

Prislonjena uza zid stajala je i ona. Nije imala na glavi svoju beretku koju je nosila za naših šetnji pored Tamiša. Raščešljana kosa padala joj je niz ramena.

Spazila me je u gomili i gledala pravo u mene kao da je htela da ja produžim ono što je započela.

Začula se komanda.

 Viknula je-Živela komunistička partija!

Spustio sam glavu. Odjeknuli su pucnji.

 

22.april 1941.

Danas sam referisao drugovima. Rekli su da sam dobro obavio zadatak ali da borba tek počinje i treba da budemo spremni i na žrtve.

 

2018. godina.

Trošim devedesetčetvrtu  godinu života i ponekad se setim tog vremena.

Posle rata sam završio medicinski fakultet i specijalizirao internu medicinu.

Radio sam jedno vreme u Nemačkoj ,lečio ljude i nikad nisam ni preme kome gajio mržnju. Naprotiv.

 Mislim da neka loša vremena produkuju neke loše ljude.