JO-JO PANDA IZ ISPREKIDANE STVARNOSTI

Poslednja promena koja se desila na ekranu Jovaninog laptopa bilo je gašenje svih tabela, pregledača, kalendara, planera i digitrona. Video se skrinsejver - Jovana na bočnoj klupi  turističkog džipa, okrenuta licem kameri aparata koji drži u desnoj ruci, a leđima prema zalasku sunca na jezeru Chott el Djerid u Tunisu. Njena prirodno plava kosa zaustavljena je u trenu vijorenja na pustinjskom vetru. Sunce je veliko i pozira, a slane bare, iz kojih domaće stanovništvo vadi so, presijavaju se kao velike tufne na haljini boje peska. Zbog malog upadnog ugla njihova boja je svetlo srebrna, gotovo bela. Letovanje koje malo ko sebi može da priušti Jovana je sebi poklonila u godini na izmaku. Fotografija joj, pored toga što je stalno podseća na to gde je ona u nevidljivoj hijerarhiji sveta, koja je drži da se ne raspadne, ponekad ogreje srce na preuranjenoj beogradskoj zimi. U stvarnosti, sunce je već odavno zašlo. Nadolaze najkraći dani u godini. Bio je mrak kada je jutros dolazila na posao, mrak je i sada kada se sprema da izađe. Pakuje računar u jednu torbu, davi drugu za kaiš, uzima kaput sa naslona stolice i stavlja ga preko ruke, isključuje svetlo u svojoj kancelariji. Sa sedmog sprata nove korporacijske zgrade, ogrezle u providno staklo i uglačani metal, pruža se pogled na reku. Iza nje ostaje tablica sa imenom, prezimenom i titulom. Menadžer za poslovne procese i kontrolu kvaliteta u osiguranju života.

            Boksovi u kojima sede oni koji letuju samo u Grčkoj su potpuno prazni. Svetla su u delu zajedničkog prostora već smanjena na pola, to jest dimovana, kako je danas moda reći, što joj otežava izlazak do hodnika sa liftovima. Sva je prilika da velika kancelarija izdeljena na boksove izgleda zadimljena kao prigradska kafana. Na putu do izlaza sa sprata prolazi pored kofiruma gde je pak živo, življe nego u ostatku mrtvog prostora, čak i ako se uzme u obzir ceo radni dan. Kolege koje moraju da ostanu prekovremeno, da bi spremile važnu prezentaciju za velikog klijenta koji sleće sutra rano ujutro, ponovo su izveli štos sa slanom kafom i nasankali nekog novajliju koji je tek priključen timu. Jovana je samo provirila i pozdravila ih u prolazu. Po rasporedu stajanja i sedenja, sastavu ekipe i bljuvotinama po stolu i tepihu, odmah je shvatila o čemu se radi i, kao po automatizmu, razvukla usne u srpasti osmeh. Dok ih je ostavljala da svi zajedno (jer to je bio pravi neplanirani timbilding) svare (ne)slanu šalu inicijacije i nastave da rade do kasno u noć, setila se kada je i sama popila slanu kafu u istoj prostoriji. Ne tako davno, a vidi gde je sada.

            Ispred liftova nije bilo nikoga. Pozvala je sve putničke, kao i teretni, iako ne radi poslepodne. Stajala je naizgled mirno. Levu štiklu svoje cipele uvrtala je u tepih. Ako bi se taj tepih pogledao posebnom UV lampom za otkrivanje tragova stileto potpetica, pojavile bi se duboke rane na nekoliko mesta. Međutim, lift je ubrzo došao i sudbina onog po kojem se stalno gazi ostala je zanemarena i ovaj put. Vrata od uglačanog metala su se otvorila i ukazala se prazna kabina. Jovana je stisnula dugme koje će je odvesti u prizemlje. Tri od šest stranica na kablove obešene kutije bilo je od stakla, tako da se moglo gledati u atrijum zgrade. Zbog iznenadne i velike razlike u osvetljenosti između hiljadama malih lampiona ukrašenog atrijuma i dimovane kancelarije, kao i zbog providnosti zidova, Jovana se osetila gola. Pogledi koji su dolazi iz atrijuma ciljali su svaki kvadratni centimetar njene kože, od glave do pete. Imala je uz sebe samo neke providne fascikle i njima je probala da prekrije svoje međunožje i grudi. U stvarnosti, jedini koji je gledao bio je momak iz obezbeđenja. On je sedeo za prijavnicom i pratio je na monitoru. Bezbednost iznad svega. Bezbednost i nadgledanje. Jedini pokret uočen na ekranima bila je Jovana. Mladiću je bilo pomalo čudno to što se devojka ovako uvija oko sebe same. Pitao se da li je moguće da nije primetila da joj je kaput skliznuo sa ruke i pao na pod.

            Kada se lift zaustavio i vrata otvorila, Jovana je shvatila da joj je kaput na podu, podigla ga je i otresla. Izašla je u prazan prostor. Čuvar nije bio na prijavnici. Biće da je otišao u obilazak. Negde se čuo usisivač. Vrata lifta su se skoro nečujno zatvorila, jedino su njeni koraci odzvanjali. Ima nekoliko koraka do izlaza, ali je zvuk koji sama proizvodi plaši, pa bira dužu rutu, samo zato što je taj put postavljen tepihom. Sneg koji je jutros tek ponegde zabelio trotoare Novog Beograda sada je već zavladao prostorom. Revnosni radnici iz održavanja korporacijske zgrade su u toku radnog vremena posuli so po trotoaru, pa su se pojavila ostrvca crnila po kojima je moglo bezbrižno da se gazi. Jovana je birala tamna mesta, kako bi što manje ukvasila svoje skupocene dizajnerske cipele, pre nego što stigne do garaže tržnog centra gde je jutros ostavila svoj automobil. Činjenica da će joj so nagrizati sjaj na cipelicama nije joj padala na pamet. Razmišljala je kako će jednog dana imati parking mesto u garaži u zgradi u kojoj joj je i kancelarija, kao što je već napredovala do sopstvene kancelarije, i kako neće morati uopšte da izlazi na zimu.

 

            U stvarnosti, to se neće desiti nikada.

            Vozila je automatski nekoliko blokova do novog stana koji je iznajmljivala od kada je dobila unapređenje na poslu. Imala je sreću sa parkingom, staze oko zgrade su bile prohodne, lift je radio. Pevušila je pesmu koju je čula na radiju dok je dolazila kući. Pazi, pazi na svoj život Rio, ako, ako, ako ti je mio… U stvarnosti, nije ni stigla da izvadi pločicu auto-radija iz pretinca za rukavice jer je u automobilu bila kao neki robot. Komande, znaci, svetla. Kraj.

            Uključila je svetlo u hodniku, bacila kaput na cipelarnik, lansirala salonke u kuhinju. Zbacila je sa sebe torbu i torbu za računar, sako, otkopčala do pola belu košulju, izvukla je iz tamno sive suknje sa tankim crnim prugama i dohvatila se iza leđa da otkopča prokleti brushalter koji je ceo dan stezao. Iščeprkala ga je i bacila na kauč u dnevnoj sobi. Otišla je u kuhinju. Na stolu je čekala slana kifla koju je jutros samo zagrizla i ostavila, još uvek delom umotanu u salvetu. Mesto gde su bili otisnuti zubi se skorilo, ali je deo ispod mekanog papira još uvek bio svež. Žvakala je na suvo, pa je potražila nešto čime bi mogla da progura zalogaj. Izbor je bio tek malo na dnu od ko zna kada otvoreno crno vino i voda sa česme. Prvo je iskapila vino, direktno iz flaše, a posle je sipala i čašu vode. Prešla je u dnevnu sobu i sručila se na kauč. Pošto nije mogla da pronađe daljinski za TV, dohvatila je torbu i iskopala telefon koji je uključila na punjač. Kada se aparat ponovo pokrenuo i došao sebi, poruke, propušteni pozivi i mejlovi počeli su odjednom da stižu.

            Večeras se provodimo?

            Gde ćemo da se napijemo? Mi već organizujemo start kod mene, smisli neki after…

            Javi se ako hoćeš da odemo na neku finu večericu, znam jedno mirno mesto u Zemunu…

            …bile su samo neke od ponuda koje je Jovana dobila i na koje je mislila da odgovori. Smišljala je odgovore dostojne njene pozicije u nevidljivoj hijerarhiji sveta, odgovore koji joj neće sutra ili u ponedeljak postavljati pitanja za koje će morati da smišlja nove odgovore. Udubila se, ali nije uspevala da smisli ništa suvislo, pa je podsvesno odlučila da celu stvar odloži. U stvarnosti, njoj se večeras nije išlo u provod zbog drugih. Radije bi uradila nešto za sebe. Odložila je mobilni na neku površinu van domašaja očiju i dohvatila plišanog pandu kog vucara sa sobom još iz detinjstva. Istina je da se malo ofucao, ali za razliku od momka nije je mogao prevariti ili povrediti, za razliku od psa nije tražio šetnju po snegu i hladnoći, za razliku od mačke nije tražio menjanje posipa, za razliku od kornjače nije tražio grejač, za razliku od zlatne ribice nije tražio hranu, za razliku od tamagočija nije tražio nove baterije. Običan crno-beli panda, malo veći od njenih dlanova kojima je prekrila lice kao da će zaplakati.

            Meda joj je upao u dekolte. Osetila je nežnost po koži svojih grudi. Jako se naprezala i isprekidano disala, što je obično bila uvertira suzama. Nešto definitivno nije bilo u redu u tom momentu, ali nije joj uspevalo ni jedno ni drugo, niti da razluči šta joj je, niti da pusti suze i oseti olakšanje. Sedela je u tišini i slušala svoje aritmične respiratorne ekskurzije.

            Suva, u toplom i prazna, isprekidana, nije mrdala.

            Ponekad bi tako sedela i razmišljala a ponekad bi samo sedela.

            Prekinuo ju je zvuk poruke na telefonu. Odvojila je nekoliko prostih trenutaka da se ne pomeri, ali se u sebi pripremala. Dohvatila je mobilni desnom rukom dok je levom izvadila mekanu igračku iz košulje.

            Seti nas se Jov. Tata Zare i mama Vora.

            U stvarnosti je pisalo: Seti nas se Jov, Tamara i Bora.

            Tamara i Bora su bili drugari sa fakulteta koje je ona upoznala i osudila na ljubav i sreću do kraja života. Oni joj nisu padali na pamet već mesecima, od kako je okončala svoju poslednju neuspelu emotivnu vezu sa tipom koji je uporno odbijao da odraste.

            Ustala je naglo i odlučno krenula u kupatilo. Usput je otkopčavala košulju i pred vratima je svukla i bacila na kuhinjski sto. Oborila je flašu na pod ali to je ni najmanje nije uzbudilo. Zatvorila je vrata za sobom. Obukla je odeću iz korpe za prljav veš, umila se i pogledala se u ogledalo. Kada je otvorila vrata i izašla u hodnik, lice u ogledalu je još uvek gledalo za njom.

            Sišla je na parking i pokušala da nađe automobil koji je iste večeri tu negde ostavila. Taman kada je zima počela ozbiljno da se suprotstavlja njenom izboru odevne kombinacije koja nije uključivala jaknu, ugledala je malu crvenu Fiestu kako isijava ispod jedne od uličnih svetiljki. Ušla je unutra i vezala pojas. Krenula je na most. Parking, blok, bulevar jedan, bulevar drugi, bulevar treći, most.

            Komande, znaci, svetla. Kraj.

            Mesec je bio tanak srp. Košava je oduvala sve moguće i nemoguće oblake i oblike i nebo je bilo golo. Samo to jedno oko, večeras ptozično, kojim sunce špijunira ljude dok spavaju, čkiljilo je sa visine.

 

            Jovana je lagano vozila prema mostu dok nije primetila narandžasto svetlo koje joj maše da stane, pa je tako i učinila. Plašila se, ne zna čega, može biti da je svetleća šargarepa samo namama zle veštice iz bajke koja će sada probati da je skrene sa puta, odvede u svoj kokošinjac na kraju dvorišta i tamo je skuva. U stvarnosti, to je bila policijska patrola koja je vršila rutinsku kontrolu saobraćaja petkom uveče.

            - Dobro veče gospođice. Dokumenta molim?

            Jovana je panično počela da se okreće levo, desno, ispred volana, tražeći torbu koju je zaboravila kod kuće, sputana pojasom koji ju je stezao preko grudi. Veoma neprijatan osećaj, pogotovo kada se vozi bez dozvole. Policajac je prešao na desnu stranu i proverio nalepnicu. Bio je zadovoljan.

            - Ovaj ja…

            - Da li ste konzumirali alkohol? – policajac ju je prekinuo, bez želje da sazna kraj njene rečenice-izgovora. Nije mu padalo na pamet da ju je uhvatio u prekršaju.

            - Pa, ovaj ja…

            - Alko test, gospođice. Dunite iz sve snage prema otvoru aparata.

            Jovana je izdahnula.

            - Slobodni ste.

            - Dobro veče gospođice. Dokumenta molim?

            Jovana je panično počela da se okreće levo, desno, ispred volana, tražeći torbu koju je zaboravila kod kuće, sputana pojasom koji ju je stezao preko grudi. Veoma neprijatan osećaj, pogotovo kada se vozi bez dozvole. Uniforma je prohodala oko automobila i lupila po prtljažniku.

            - Znate li da ste se prestrojili preko isprekidane linije?

            - Prestrojila?

            - Imate li prvu pomoć?

            - Prvu pomoć?

            - Pa da, kada idete da nekome nanesete štetu, treba vam prva pomoć – čuo se glas iz uniforme, kroz prtljažnik koji se otvorio.

            - Šta će vam sekira u gepeku?

            - Sekira?

            - Ne sekirajte se gospođice, nemate sekiru. Slobodni ste.

 

            Jovana je jedva dočekala da dohvati most, iako joj se ceo život ili, po njenom osećaju, vredniji deo života, odvijao na levoj obali Save. Ranije, kada bi nekada morala preko mosta, išla je u stari deo grada ali nevoljno. Večeras, neka tiha radost joj se javila u petama, kao da ju je sreća pratila, ili makar sunce, preko onog kamena gore, što čkilji. U stvarnosti, da je spustila prozor po ovoj ciči zimi, čula bi nekog kako viče sa keja, čudnog i kao tama dubokog glasa, čula bi vetar koji reži preko reke, tamne poput zgrušane krvi, crvenu zoru koja se već sprema negde na istoku i polako korača ovamo. Čula bi slomljen smeh, pad kose na netaknut sneg, čula bi pesmu koju je pevušila… Pazi, pazi na svoj život Rio, ako, ako, ako ti je mio… Kako je prešla most i dublje zalazila u staro jezgro grada, sve više ju je prošlost punila, kao pipetu. Počinjala je od peta, gde je prvo udavila sreću koja se na mah tamo šćućurila. Da bi uhvatila zeleni talas, dodala je gas. Velikom brzinom je uletela u Terazijski tunel, koji je ležao mrtav i u potpunom mraku, kao neki grob svima na izvol’te. Kada je izletela iz tunela, već je bila toliko potopljena tamom prošlosti da joj je bilo nemoguće da pogleda za sobom. Oba spoljna, kao i onaj unutrašnji retrovizor nestali su sa male crvene Fieste koja se sada osetila kao da je gola. Jurila je niz Takovsku kako bi je što manje drugih automobila videlo takvu. Besomučno trošeći sebe samu, doletela je do Pančevačkog mosta i aterirala niz Višnjičku, gde je već bilo drugačije. Odatle je svakim okretom točkova bila sve bliža kući, mestu gde se rodila, tako da se sada sve manje brinula. Višnjička je bila prazna i besmislena sa svojim mnogobrojnim trakama koje ne vode nikuda. U stvarnosti, Jovana jeste rođena u Beogradu, ali je odrasla u Slancima. Vozila je Slanačkim putem, sada poprilično sporo, tek toliko da se uzbrdica prema groblju savladava. Tata Zare i mama Vora, čija je Jovana bila ćerka jedinica-mezimica, su sahranjeni na Lešću, i ona je krenula da ih poseti. Prošlo je mnogo vremena od kada je poslednji put bila ovde. Verovatno još od njihove sahrane nije bila na ovom mračnom mestu, sa kog se vide hiljade velikih lampiona grada. Parkirala se na praznom parkingu i jedno vreme samo sedela u autu i gledala u svetla pred sobom. Isprekidano je disala, ali nije čula svoje aritmične respiratorne ekskurzije, jer je košava šibala oko auta koji je cičao pri svakom dužem trenju.

 

            Izašla je i videla da su sve kapije zaključane i da nema nikoga. Autobus broj 202 je otišao put Velikog Sela. Potrčala je u auto i krenula da prati bus u kom je odrastala i stasavala. Htela je, htela je, pa ne zna, da ga izgura sa puta. Malom crvenom Fiestom.

            Pola groblja Lešće pripada naselju Slanci, pola nikome. Granica prolazi između spomenika, nevidljiva je, ali je granica. Kada se izađe sa grobljanskog parkinga, brzo si u naselju. Do prvih gušće načičkanih kuća ima da se vozi neko vreme. Onda naselje počne da popunjava livade i oranice, sumorne stambene jedinice kreću učestalije da svetle svojim čkiljavim sijalicama, a neke pak reflektorima koji se uključuju preko detektora pokreta. Tek po koja mezimica ima i po barem jedno oko koje sve snima. Bezbednost iznad svega. Bezbednost i nadgledanje.

            U centru naselja je autobus nastavio pravo, ka svojoj večnoj destinaciji, a Jovana je smotala desno, prema putu koji je vodio ka manastiru, ali i prema kući u kojoj je odrasla. Kuće polako prestaju, samo su livade i oranice sve što se ponovo vidi. Iznenada skreće desno na put posut sitno drobljenim kamenom. Sada je prekriven tankim slojem snega, od kog je sve belo, dok samo farovi uzurpiraju crnilo noći. Prostor oko nje bi za sebe voleo da kaže da je netaknut, da ne želi da bude taknut. U stvarnosti, Jovana nije bila na ovom prilazu još od kada je otišla u Novi Sad na studije, davno pre smrti roditelja. Tri građevine vredne pomena čamile su u hladnoj tami, van dometa farova male crvene Fieste. Jovana je izašla iz auta koji je ostao da radi ono što najbolje ume, da sagoreva. Vetar ulazi u oči i tamo izaziva tugu ili makar izaziva suze. Otišla je do prtljažnika i ispod presvlake koja krije rezervni točak izvadila sekiru, novu, naoštrenu, nekorišćenu. Kraj drvene drške bio je prefarban u crveno.

 

            Jovana je videla auto koji pristaje na prilaz njene napuštene porodične kuće na putu ka manastiru Slanci. Farovi su bili jaki, pa je videla samo neko komešanje u obeleloj tami iza farova. Identifikovala je siluetu, sa jednom rukom normalnom, a drugom do zemlje, koja je počela da joj prilazi. Krenula je iza kuće, u zadnje dvorište, u mrak, gde će moći da dočeka svog večerašnjeg posetioca. Levom rukom je sa šupe skinula srp i isprobala kako joj drška leži u ruci. Okrenula je oštricu prema tankoj mesečini tražeći odblesak sečiva. Pustila je korak ka kokošinjcu, iz kog se nekada čula nepodnošljiva graja, i ušla na mala vrata u praznu životinjsku nastambu. Čučnula je, skupila ruke među nogama (kada je bila mala u toj pozi je piškila) i srpom grebala šljunak i ostatke prostirke.

            Jovana je iskoračila ispred bleštavih farova. Desnom rukom je za sobom,  preko tucanog kamena, vukla sekiru. Grebanje je ostavljalo ozbiljne ožiljke na crnom vinilu tihog neba i ostatka sveta koji je možda postojao mimo snopa automobilskih svetala. U stvarnosti, ono što se videlo na tom svetlu bile su njena rodna kuća, levo od prilaza, uz koju je bila garaža sa crvenim vratima, šupa iza kuće, a živinarnik se mogao nazreti u zadnjem dvorištu, između šupe i garaže. Ni jednog drveta nije bilo iza kog bi se dete moglo sakriti kada napravi nestašluk.  Jovana je za tu potrebu, nekada davno, koristila kućicu za koke. Dvorište je bilo bez ograde, bez granica. Potpuna sloboda. Ljubavi nema bez slobode.

            Sve što je Jovana želela isto je što i većina dece želi, a to je suprotno od onoga što vidi kod svojih roditelja. Sve što je Jovana želela je nešto ili nekog ko će je ustrojiti, ukalupiti, ograničiti, pokazati joj njeno pravo mesto. Mesto koje zaslužuje u nevidljivoj hijerarhiji sveta. I kada je videla da na ovom mestu nema tog nečeg, odlučila je da ode. I kada je videla da na ovom mestu nema tog nekog, odlučila je da sve sebi uradi, uredi sama. Vremenom se nije pokajala, jer niko ne može da ti pomogne i odmogne kao što ti možeš sam sebi. Jovana je primetila tragove u snegu koji vode do živinarnika. Nečujno je skinula svoju obuću i krenula bosa pored garaže, sa namerom da istruleloj daščanoj građevini priđe sa zadnje, crne, neosvetljene strane.

 

            Jovana je čučala bosa u kokošinjcu obučena samo u haljinicu boje pustinje, sa velikim belim tufnama. Pramenovi njene prirodno plave kose pali su na sneg koji se probio kroz rešetke kokošinjca. Jovanin jo-jo panda je tiho cvileo. Puštao je iz sebe zvuke koje je neki Kinez nekada snimio na diktafon i ugradio u njega. Cijukanje crno-belog mede je odavalo njen položaj, pa mu je srpom odsekla glavu i bacila je u slomljenu pojilicu u kojoj se nakupilo nešto otopljenog snega.  Glava je bućnula, pala na dno i nastavila da pušta zvuke jada. Sada su se ti vapaji jedva čuli, kao povik sa keja kada stojiš na mostu, čudnovato i mračno i duboko, kao urlik sa dna reke.

            Pazi, pazi na svoj život Rio, ako, ako, ako ti je mio…

            Jovana je podigla sekiru iznad glave, obuhvatila je sa obe ruke i zamahnula iz sve snage. U prvom udarcu je skrckala sve moguće daščice kokošinjca. U drugom udarcu je skrckala sve moguće koščice u Jovaninom telu. U trećem udarcu skrckala je svu moguću pređašnju stvarnost.