(треба умети и да се ништа не каже а да се из онога што се није рекло сазна оно што треба да се зна и што се неказивањем управо казало)
запажах како се, глагољив по природи ,у свакодневним комуникацијама са окружењем све чешће спотакнем у измицањем ми o теми поведеној адекватног вокабулара, тјст правих речи које у таквом часу треба изговорити, па се потом самотеших да је то, обзиром на животне ми године, посве природно.
него,причица која следи има и свој природни ток ......вешт са речима и када их изговорах и када их писах ,те оку пријатног изгледа, врлине које су грађанском окружењу којим се углавном кретах увек годиле отварала су ми деценијама сва врата на која сам и без кууца улазио.искрени пријатељи су ми указивали да се чувам греха охолости за којег сам би свестан да постоји али сам дубоко веровао да сам имун и у таква људска скретања и грехе нећу залутати, но како сам старио почео сам схватати да дијалоге све чешће водим механички мало слушајући а још мање памтећи без удубљивања у поруке речи које сам изговарао трудећи се да се у обраћању саговорнику не успавам духовно јер то онда води духовној смрти те стога постајеш сам себи привидно жив да речи не постану саме себе сврха ,отмен говор којим задивљујеш своје окружење. трудио сам се да устаљене формуле дијалога не би смеле да изгубе смисао јер ће ако и сам у њих не верујем постати само празне речи .посебну будност обраћах да не дођем у позицију да ми речи саговорника постану наговештај могућег дијалошког путоказа што би само по себи водило мојем ораторском поразу што дозволити нисам могао па сам се с'тога за потрагом речи које би биле основе мојих будућих конверзационих ужитака обратио Речнику САНУ у којем су сабране све речи савременог српског језика: књижевне и народне, стандардне и дијалекатске, опште и специјалне, језички и стилски неутралне или језички и стилски маркиране, застареле, архаичне, неуобичајене, нераспрострањене, вулгарне, фамилијарне, презриве и шаљиве, а базиране на само 30 слова азбуке те у једнотомном издању Речника МС нађох их 80.000 а све са циљем активног усвајања не само лексема већ и језичких образаца те њиховог коришћења у свакодневном говору. и не могу рећи да ми тај труд није помогао да ево и даље успевам себи у дијалогу наслутити ужитка но тему не намећући је него ,посебно са млађим саговорником обзиром да су далеко елоквентнији од мојих исписника, изазов понуђеног разговора прихватам те течно,контролисано и смислено избегавајући театралност тежим уверљивости речитости на најбољи начин избегавајући нескладност између реченица и вокабулара поштујући синтаксичку кохерентност а не занемарујући притом интелигибилност те луцидност пазећи се искључивости спрам себе самог. посебно избегавам лажи (јер почех заборављати), не разговарам снисходљиво, ток разговора усмеравам да прође без непредвиђених питања или, не дај боже ,критике саговорника ,те се трудим да не делујем као програмирана машина затворена у кулу од самохвале, него сагледавам и ширу слику колико сам, у ствари, способан да сагледам себе у дијалошком балансу избегавајући грешку наметнутог монолога где ( да се поетски изразим) .... самоказ ме вазда маами ....смишљајући речи нове ...пребирам кроз затајено...к'о баштован у магли цветове .
засад одолевам обзиром да разговори оплемењују јер из њих се учи више него из прочитаних мудрости у списима ,но искрен према самом себи се све чешће упитам ...који ће ми тај труд загаженом добрано у осму деценију ж-ми трајања ?