Bitka na Neretvi 65 godina kasnije

Sećam se kad smo bili klinci svake godine u ovo vreme otprilike reprizirali su film "Bitka na Neretvi" .Tako smo svake godine od domaćih i velikog broja stranih glumaca bili podsećani na taj toliko važan aspekt naše zajedničke istorije i bili vaspitavani u duhu antifašizma na kojem se temeljila tadašnja država. U poslednjih dvadeset godina retko se reprizira taj film ,država nam se raspala u krvavom građanskom ratu ,a ravnogorska čitanka zamenila je antifašizam, na koji smo toliko bili ponosni.

Sve to potiskivanje antifašizma izmišljanje i falsifikovanje istorije od strane onih koji su sarađivali sa fašističkim okupatorom dovelo je društvo u Srbiji u apatiju besperspektivnost i nacionalističko ludilo. Mi koji još uvek mislimo uprkos naporima države koja nas tera da prestanemo ,uvek smo dizali svoj glas protiv tog ludila. Zato smo sa zadovoljstvom prihvatili poziv našeg druga Gorana Despotovića da sa njim odemo u Jablanicu na obeležavanje 65 godina od bitke na Neretvi.

Naš je stav uvek bio i ostao da se ovakvi datumi moraju obeležiti upravo zato jer nikada ne smeju biti zaboravljeni niti ukaljani jeftinom fašističkom propagandom kojoj smo izloženi, da se o antfašizmu uvek i svuda mora govoriti, da se u ovom društvu mora pobediti povampireni fašizam i oni revizionisti koji bi da izbrišu tu svetlu stranicu naše istorije.  

Na moju veliku žalost bio sam sprečen da tamo odem ali od onih koji su tamo bili sam čuo kako su  doživeli tu posetu. Prenosim i izveštaj koji je napisao naš drug Goran sa lica mesta.  

Tokom drugog svetskog rata po gradovima je vladao okupator sa svojim slugama. Vladali su strah, zebnja, napetost, osećanje prisutnosti zla. Za svakog antifašistu postojao je jedan san, jedna žudnja, jedna težnja - slobodnu teritorija! To je značilo ostati u stalnoj opasnosti, izložen stalnom naporu, ali biti svoj među svojima, govoriti slobodno. Disati slobodno.
Neocenjivo i ničim zamenljivo osećanje slobode!
Prethodnog vikenda nas četvoro antifašista iz Srbije, iz SAFS-a i AFANS-a, bili smo u Bosni i Hercegovini. Prisustvovali smo jednom skupu, imali smo desetine susreta i spontanih druženja. I, naš zajednički zaključak bio je jednoglasan i nedvosmislen:
BILI SMO NA SLOBODNOJ TERITORIJI!
Pre prolaska, dobronamerni (i oni drugi) upozoravali su nas: te, nezgodno je sa BG tablama, možda je bolje autobusom, te ima raznog sveta, te nemojte ekavski... S obzirom na moje ne tako malo iskustvo u prelaženju barijera, bio sam slobodan da svojim mladim saputnicima dam jedan savet:
SVE ŠTO STE U SRBIJI ČULI O BOSNI, SVE ODMAH ZABORAVITE!
Naravno, nisu mogli da poveruju na reč. Ali nije im dugo trebalo da se i sami uvere.
Glavni razlog našeg dolaska bila je centralna proslava 65-godišnjice bitke na Neretvi koja je održana u Jablanici u subotu. Bio je to prilično impresivan skup u ovom Malom mestu na Neretvi.

 Parola iz busa

Gosti i učesnici pristigli su sa raznih strana: iz Splita su došla tri puna autobusa, iz Makarske dva, iz Tuzle tri, Travnika dva, Sarajeva sedam. Zatim autobusi iz Lukavca, Živinica, Zavidovića, Žepča, Maglaja, Srebrenika, Jajca, Bihaća, Gradačca, Gračanice, Vareša, Kaknja, Breze, Goražda, Bugojna, Viteza... Koliko sam mogao da ustanovim, najmanje mesto koje je imalo svoj autobus su Vodice kod Šibenika. Bio je autobus iz Zagreba. Brojni predstavnici Crne Gore.
Iz Sarajeva je takođe organizovan specijalni voz u subotu ujutro.
Republika Srpska bila je predstavljena jednim autobusom iz Banja Luke.
Iz Srbije, koliko sam bogao da ustanovim bili smo nas četvoro plus dva pozdravna telegrama. Malo li je od srpskog antifašizma?

Sve u svemu, oko sto autobusa i sigurno preko pet hiljada ljudi.
Bilo je tu ljudi svih generacija: preživeli borci, sredovečni ljudi, omladina. Mnogi su poveli decu i unuke. Došli smo da odamo počast palim žrtvama u borbi protiv fašizma - prema ustaljenoj tradiciji, s mosta su bacani karanfili u zelenu Neretvu. Pevale su se neke stare pesme i obilazila neka stara mesta. Svi su se družili sa svima, pričali stare-nove priče i razmenjivali kontakte.
Ali, još jedna stvar dovela nas je tamo i povezala u zajednicu. Za neke, danas sredovečne, bilo je to sećanje na vreme mira, zajedništva i prosperiteta. Vreme bratstva i jedinstva, vreme bez socijalnih razlika, bez segregacije. Vreme kad smo bili poštovani i kao zemlja i kao ljudi. I kad smo se muđusobno poštovali. Lebdelo je u vazduhu jedno zajedničko pitanje, koje je na glas postavio jedan Tuzlak: kako je to moglo da se desi našoj Jugoslaviji?

 Ekipa iz Lukavca

Nije to samo nostalgija. To je jedna i ista vera u osnovne ljudske vrednosti, u ravnopravnost, toleranciju i zajedništvo. Vera koja nije pokolebana otrovnog propagandom mržnje i jezivim zločinima. Naprotiv! Sve to što se desilo, samo nas je učvrstilo u izvesnosti da smo u pravu!
Za nas, bio je to jedan veliki i lep skup NAS koji smo za otvorenost i dobru volju. Kako kaže jedan grafit u Mostaru: svi različiti - svi jednaki! Solidarnost, tolerancija, dobra volja, mir, napredak. Možete ovo slobodno shvatiti kao definiciju antifašizma. Mi smo jednostavno običan svet, ništa više ni manje od toga. I upravo zato antifašisti.

Skup u Jablanici

Za to kratko vreme upoznali smo zaista mnogo ljudi i uli zaista mnogo priča. Teških, ponekad potresnih, ali sad smo mnogo veći optimisti nego pre. Samo jedan primer: među mnogim aktivistima upoznao sam i Rašida, profesora iz Travnika. On mi je ispričao da antifašistička organizacija Travnika ima preko 300 članova, od kojih je bar 40 mlađe od 20 godina. Ne bez sete, pomislio sam na Srbiju i na tešku, i nažalost prilično neuspešno borbu koju mi vodimo protiv sistemske indoktrinacije mladih. Naravno, setio sam se izreke:
TEŠKO ZEMLJI KOJA BOSNE NEMA!

Prethodno veče i noć proveli smo u Sarajevu, a nakon skupa otišli smo u Mostar. I Sarajevo i Mostar su gradovi-heroji, gradovi koji su teško stradali, ali koji su uspeli da sačuvaju svoju dušu. Mesta u kojima je istina očigledna, tako reći visi u vazduhu, i gde padaju sve laži i manipulacije kojima smo svakodnevno izloženi i kojima nas zasipaju dvadeset godina. I Sarajevo i Mostar, i još mnoga druga mesta, zaslužuju da se o njima piše mnogo i da se njihova istina širi i prenosi, a ja ću se potruditi da dam svoj skromni doprinos. Sada samo par reči o Mostaru.

Herojski Mostar ostavio je na nas najdublji utisak. Taj prelepi grad je i danas sav u ruševinama. Kroz prozore stambenih zgrada, nekad posebno lepih robnih kuća i javnih građevina danas rastu drveta smokava. Najčešći saobraćajni znak u Mostaru je "OPASNOST OD RUŠENJA! ZABRANJEN PRILAZ I PARKIRANJE VOZILA!"
Tri stvari su u Mostaru očigledne:
Rane.
Život.
I duh.

Mostar Danas

Zidovi mostarskih ruševina prepuni su živopisnih grafita koji slave život, zajedništvo, toleranciju. Prepuni su crvenih zvezda petokraka. Navijači Veleža, bivši "Rođeni", sad su "Red Army". Zatim, tu su Anti U Crew, NF... Glavna ulica u Mostaru zove se, naravno, ULICA MARŠALA TITA. Isto kao i glavna ulica u Sarajevu (znam da ima onih u Srbiji koji to ne znaju).
Kao što (ne) znate, ulica Maršala Tita "očišćena" je iz Beograda u julu 1991, zajedno sa Trgom Bratstva i Jedinstva i ostalim "antisrpskim ujdurmama". "Očišćene" su jer se Srbija spremala da pošalje generala Perišića, "viteza od Mostara" i potonjeg cenjenog člana DOS-a, da uništi Mostar. Nakon njegovog neuspeha sa druge strane poslali su generala Praljka da završi posao.
Bio sam u klubu mostarskog SDP-a, gde (treba li uopšte pominjati) visi Titova slika, i razgovarao sa ljudima. Kažu, napali su nas četnici i ustaše. Dvadeset posto rušenja završili su četnici, a osamdeset ustaše. Nisam morao ni da pitam "a koji ste vi". Lepo piše na grafitima:
MOSTAR RAJI!

U Mostaru je istina očigledan na svakom koraku, a ova laž kojom nas u Srbiji svakodnevno kljukaju jednostavno neodrživa. Preporučujem svima koji su otvorenog duha da odu u Mostar i tamo na licu mesta testiraju svoja uverenja.
A istina je jednostavna:

Zajedništvo i tolerancija je postojalo i bilo snažno. I osamdesetih. Neprijatelji nisu imali šanse ni sa antikomunističke građanske platforme - zato što je građanima bilo relativno dobro, ni sa platforme nacionalnih interesa - zato što je zajedništvo postojalo i što drugi nisu bili stvarno ugroženi.
Zato su se nacionalisti i antikomunisti (sa par beznačajnih izuzetaka) vezali u čvrstu koaliciju, u zajednički front. Otpočela je kampanja bezočnih laži. Kroz SANU, RTS, Večernje novosti, Politiku, Ekspres, NIN, kroz knjige i skupove, kroz sve oblike javnog govora, plasirane su najfantastičnije laži. Laži o Titu, o narodnooslobodilačkoj borbi, o prastaroj kao i o nanovijoj istoriji, o stavovima, ciljevima i karakteru drugih naroda. Kao i kroz njihove parnjake u Hrvatskoj.
Uvidevši u ovom talasu perspektivu za sebe, Milošević je izveo puč u SK Srbije i prešao na ravnogorske pozicije, prevukavši sa sobom jedan deo "kadrova", i tako ovoj propagandi omogućio široku prohodnost.
Da bi se stvorili pogodni uslovi za zločinačku otimačinu, nije bilo dovoljno samo tabloidizirati javnu reč. Bilo je neophodno ubediti ljude da ono što je očigledno, da ono što vide i u čemu žive ustvari nije istina. Bila je neophodna paranoja, apsolutno nepoverenje u sve druge i u svaku očiglednost. Zato je izumljena fantastična mega-giga vatikansko-kominternsko-mudžahedinsko-masonska marskovska zavera protiv Srba i Srbije.
Kad je narod posle par godina ispiranja mozga konačno dovoljno sluđen, moglo se početi sa zločinačim ratom. Četnički i ustaški fašisti nasrnuli su na svaku normalnost, na svako zajedništvo i toleranciju. Nikakvo čudo da je Bosna i Hercegovina, riznica različitosti i živi dokaz tolerancije i solidarnosti, gila glavna meta i da je najviše stradala.
ALI, IAKO JE ZVERSKI OPUSTOŠENA, NJEN DUH NIJE SLOMLJEN! I za to joj treba odati priznanje, pružiti joj svu moguću pomoć, i širiti istinu o njoj.

Red Army - Carina

Ali, šta je bilo sa zločincima, sa fašizmom? Njegov istaknuti eksplicitni deo još uvek vlada na okupiranim teritorijama, u lokalnim zajednicama prožetim duhom zla i ksenofobije, rešenim da ne dozvole različitost.
Ali taj manifestni fašizam, to je samo vrh ledenog brega. Šta je sa njegovom infrastrukturom, sa njegovom logistikom, sa svim onim proizvođačima otrova i pogonima za njegovu distribuciju?
Ništa.
I dalje nesmetano rade punom parom.
Srbija je i dalje siguran oslonac i baza za logistiku fašizma.
Njen javni govor, njeni javni predstavnici, nije se promenio. Lažu, truju, falsifikuju.
Kako srpska desnica, koja zastupa "teoriju" da je srpski narod bio ugrožen i da je u potpuno legitimnoj samoodbrani pobio preko sto hiljada ljudi i razorio polovinu Jugoslavije.
Tako i srpski liberali, prema kojima je Bosnu, toleranciju, zajedništvo, bratstvo i jedinstvo, napao - komunizam!? Nikola Samardžić koji je i sam najaktivnije učestvovao u pripremanju i distribuciji ravnogorskog otrova, danas nam, ne bojeći se za obraz, punoj saglasnosti sa pokojnim Tuđmanom, hladno objašnjava da je kriv - srbokomunizam. St. Protić se u "Latinici" uvija kao zmija na vatri da ne bi izgovorio reč "nacionalizam". Kao, oni su se pretvarali da su nacionalisti, a u stvari su - komunisti. To jest, Milošević, SANU, SPC, Šešelj, Koštunica. Sve je to lažni nacionalizam, dok onaj pravi tek treba da dođe na vlast.
I sve to na veliko divljenje i sladostrasno uživanje liberanlog dela srpske javnosti. A šta tek reći za većinski, nacio-konzervativni deo?

U Mostaru smo međutim odseli - bili primljeni u omladinskom centru "Abrašević". To jest u onom delu ruševina centra koji je osposobljen za funkcionisanje. U prizemlju je sala provizorno prilagođena za muzičke hepeninge, koja funkcioniše i kao disko klub. Sve krcato omladinom neopterećenom bilo kakvim nacionalnim, verskim ili seksualnim predrasudama.
Na gornju površinu podignuto je nekoliko limenih kontejnera poput onih u kojima stanuju radnici na građevinama. Imali smo čast da u jednom od tih kontejnera budemo primljeni od jednog Albanca sa Kosova.

 Pgled na Mostar iz Abraševića

  Kad pogledaš okolo sa terase, vidiš kuće bez prozora i krovova iz kojih raste drveće.
Mostar - jedan život, ranjen, ali zdrav i lep u duši, i pun duha, humora i topline.
Zato smo nas četvoro, kad smo se vratili u Beograd, jednoglasno zaključili: bili smo dva dana na slobodnoj teritoriji. Ali, vratićemo se. Do tada:

Pozdrav Mostaru!
Respekt Carini! (legendarni kvart u Mostaru, za one koji ne znaju)
Smrt fašizmu, drugovi!

Goran Despotović
Savez antifašista Srbije