Скоро све у животу Јунис Вејмон долазило је, ако и јесте уопште, преспоро, стизало је кад више није имало чари или смисла и увек измењено у односу на почетно прижељкивану форму.
Док је, као десетогодишња девојчица, у родном месташцу на граници између двеју Каролина, сатима вежбала клавир, маштала је о концерту у Карнеги Холу и замишљала је себе како свира Шопена, Листа, Баха -- ох, "тај Бах", њене речи, "њега сам волела!" -- али њен концерт, двадесет година доцније, током првог од неколико налета њене променљиве славе, био је све али не и концерт класичне музике.
Са својох 17 година, после кратког боравка на Музичкој школи Џулијард у Њујорку, пријавила се на Институт за музику Куртис у Филаделфији с намером да студира клавир, али је била одбијена, да би јој после више од пола века тај исти Инситут доделио почасну диплому, док је Нина -- тад је већ одавно била Нина -- била на самрти.
Врхунац њене популарности није дошао ни после свих плоча нити бројних наступа, већ крајем осамдесетих, тек у њеним педесетим, откако је њена, тада скоро тридесет година стара, изведба песме "My baby does not care" била употребљена као музичка подлога у реклами за парфем. Експлозија коју је изазвала по светским топ листама зарадила је мало богатсво, али не Нини, јер је она крајем педесетих, кад је снимила тај свој први албум, била пренела сва ауторска права у замену за три хиљаде долара.
Нина је била позната као незгодан карактер, прзница, спремна да се посвађа било кад и било с ким, изненадно и силовито, до хватања за гушу, па и до потезања пиштоља. Током наступа била је напета, осетљива, сметали су јој звуци и комешања и, уопште, њен однос с публиком није био присан, иако јој је публика била потребна. Ово ће се променити тек у њеним каснијим наступима, откако је, уз наговор и помоћ пријатеља, почела уредније да тражи и прихвата негу за своје психичке сметње (данас вероватно најисправније описане као биполарни поремећај). Нина је лекарствима успоравала себе и тако, бар делимично, остваривала некакву равнотежу са светом који јој је био преспор. Пред крај каријере, а по цену изгубљене музичке и животне бриткости, добила је прилику да се смеши и шали с публиком -- још једна од ствари које су дошле касно, преплаћене и с грешком.
Mузика коју је стварала била је посебан, надахнут спој фолка, госпела, блуза, соула и џеза -- музике црне Америке -- са виртуозним клавиром обогаћеним елементима класичне музике -- "та Нина", чујем Бахове речи тамо горе, "њу сам волео". Глас дубок, моћан, таман -- код Нине је све тамно. У том необичном гласу чули су се плач, бес, бол, протест, али и опроштај, љубав, радост и шала.
Све чега се дотакла, од Гершвинове "I love you Porgy", до Хокинсове "I put a spell on you" или Њули-Брикузијеве "Feeling Good", чинила је препознатљиво својим, још од поменутог првог албума, Little Girl Blue, 1958, на којем је бар половина песама написано више од двадесет година пре него што ће им Нина додати свој јединствен печат.
Нина је и данас, с музичке стране, и слављена и оспоравана, али сви њени успеси, неуспеси, тријумфални повраци и поновна тражења бледе у поређењу са њеном највећом улогом и заслугом -- Нина је била стуб музичког израза једне револуције. Када ових дана клинци из Школе 180, подно Морнингсајд парка у Њујорку, улазе у школско двориште, они пролазе поред мурала с натписом "Young, Gifted & Harlem". Читаоци ће намах препознати овај напис као парафразу наслова Нинине песме "To be young, gifted, and black", наслов који потиче, по свему судећи, из писама и дневничких белешки Нинине пријатељице, прерано преминулле Лорејн Хенсбери, активисткиње покрета за грађанска права шездесетих.
Само годину дана после поменутог концерта у Карнеги Холу, огорчена догађајима попут подметања бомбе у цркви у Алабами, при чијој је експлозији страдало четворо деце, и убиства активисте Медгара Еверса у Мисисипију, Нина је написала и извела протестну песму "Mississippi Goddam" у којој вапи за променама и истреса свој бес над спорошћу с којом оне долазе:
Увек кажете "само полако!"
"Само полако!"
Али тачно у томе и јесте проблем
"Само полако!"
Десегрегација
"Само полако!"
Масовна партиципација
"Само полако!"
Реунификација
"Само полако!"
Чини ствари постепено
"Само полако!"
Али то доноси више несреће
"Само полако!"
Како не видите
Како не осећате
"Само полако!"
Како не видите
Како не осећате
Ја не знам
Ја не знам
Нина је тако заувек окренула своју каријеру наглавачке, концерти по славним дворанама постајали су ређи, а све чешће је наступала на протестима покрета за људска права, док се није потпуно потрошила и напустила САД, отишавши прво у Либерију, затим лутајући по Европи, те коначно се скрасивши на југу Француске.
Ових дана клинци из Школе 180, подно Морнингсајд парка у Њујорку, пролазе поред мурала "Young, Gifted & Harlem", улазе у школу, и у школи уче о Нининим пријатељима, познаницима и саборцима, о Малколму X, њеним комшијом, о Мартину Лутеру Кингу, коме је Нина одмах при упознавању без околишања рекла да она није за мирољубова решења, уче о деци убијеној бомбама у Бирмингему, Еверсоновом погубљењу на прагу своје куће, о непристајању на потлаченост, на другоразредност -- наметнуту, прописану, приучену -- о гордости на своје порекло
Млад, надарен и црн
морамо почети говорити младима
постоји свет који чека на вас
ово је потрага која је тек почела
...
Ох, али данас се радујем
што сви можемо гордо рећи
бити млад, надарен, и црн
то је права ствар!
o напретку и пређеном путу, али и о оном који није, уче клинци о расизму који ипак није нестао, неједнакости која још увек влада, насиљу којим се и даље спречавају, па и потиру, промене.
Фебруар је месец црначке историје у САД.
"Само полако!".
На концертима, Нинин бенд, који је у позадини певао тај стих, често је мењао речи у "сувише полако". Јер скоро све у животу Јунис Вејмон, жене тамне пути и тамног гласа, долазило је, ако и јесте уопште, сувише полако, а увек преплаћено и с грешком.
.