požude svoje nemoj slediti i od naslade se svoje odvraćaj (Sir. 18.30)
тежећи духовном озарењу - сабраности ума, неки од нас помоћ потраже у религији (посети богомољама) други пак исчитавајући писанија на ту тему умних нам претходника који у истој намери својевремено себе анализирајући дорека тражише у обраћању цркви или текстовима својих перу усмерених претходника.и тако у недоглед прошлости је бивало, а све са намером да (сам )себи човек покуша обелоданити порекло греха и недорек смрти - неминовност свачију.
отац оцами Стеван (књиговезац новосацки између два велика рата) практиковао је запахнут лепковима и папирном прашином у својој радионици претрпаној листовима будућих књига које је требало повезати у целину, да око подне изађе пред дворишну улазну капију своје куће у Лебарском сокаку па онако, онижи растом, обријане главе и сбрковима ала Franja Josif ,а ( које би ноћу фазонирао брковезом), у радној кецељи, трбушаст , праћен Čibikom авлијанером ,протрља длановима и одмери погледом завесама застрте прекоуличне прозоре господске куће Kishlinder (фабриканата безалкохолних пића) чију је жену нероткињу кибицовао задње две деценије , не би ли полно згрешио, од како су се они ту преко доселили из калвинског краја . Курвар, како га је називала моја бака Златица (тада живахна градска примаља са којом је заредом изродио три сина у првој деценији двадесетог века) ни у својим 6десетим годинама није могао да се полно смири, а куплерај, тада јавна установа за ширење јеб културе (ту ома за ћошком кућему беше), био му је скоро свакодневно свратиште обзиром да је флуктација дама била динамична па ние желео да неку вредну јеба пропусти. наравно Čibika би га и до тамо верно пратио исчекујући пред уличном капијом прц храма док Газда обави пос'о. неретко би моја Бака у повратку фијакером из обилазака трудница по граду баш тим сокаком уочавала кућно керче и коментарисала - јебо те Газда (причала ми је то с'почетка седме деценије века кљокнутог, 30 година након што је неверног мужа похранила у породичну гробницу на успенском гробљу новосацком) - истрошио се био, сећала га се са сузом, понекад, у катарактичним очима. деда Стеван је још у доба Austrougarske занат изучио у Сегедину па је савладао и мађарски и немачки тако да је био у стању, док је коричио странице, да погледа поједине наслове и овлаш оком претрчи садржај, да би у годинама пред смрт некако се баш здавао у исчитавању одабраних тема, а то су биле што их споменух спочетка састава ,грех и смрт. Цркви усмерен по породичној традицији, исту је ретко посећивао био значајан донатор нових звона на Успенском храму далеке 1927 и као такав именован у камену апсиде цркве, ,Славу Светог Јована славио са званицама на ручку,вечери, истина уз отсуство било каквог верског обележја, а што га није ометало у исконском зову тела према блуду .неверу према супрузи небих помињао. - душа ми је грешна , поверавао се најстаријем сину ,мом Оцу, помињући мисао мудрог Solomona да је - страх Божји препрека греху том чину трансгресије против Божанског закона да продре у нашу душу ,али он дрчан какав је био тог страха у себи није никад наслутио, недуго пред смрт кад му је наступило генетички програмирано отказивање механизама који одржава хоместазу се у луцидним тренутцима присећао мисли Niče-a да не постоји баналнија ствар од смрти, а како је био од оних који је живео ,по свом мишљењу, у прави час, ни сумњао није да би могао и умрети у прави час од смрти не очекујући ништа - смрт је смрт када једном умрете, то је то, нема више...присећао ми се Отац у поводу мојег интересовање за Оца му.
нема подуго већ куће у којој су живели поменути ми Преци. наследницима капитала се учинило уносније да ту бригу увале спретном инвеститору који кућу са књиговезницом и повеликом баштом откупи и на том месту петоспратница изниче нарушавајући деценијски ритам кровова комшијских приземљуша .докон често се туда прошетам и од свог богатства присета угодности које доживех у кући на том месту све чешће ме походи пар недоречених ми стихова ......смиреношћу спознати сазнање, смрт је само тела ново стање, око Душе ......мишљења угуше.
пиздољубиви ген јасно је од кога наследих,
али искрено се прибојавам да окасних са самопреиспитавањем грешностими до сада реализованих. неверујући и немају осећај греха ако исти посматрамо са аспекта (нерелигозног) просвећеног друштва што за последицу има да се слабо кидамо на свакодневне гадости којима нас тв и штампа затрпавају категоришући то као повреде драштвених закона, кад оно, ево старости, зарад које ваљда све чешће затичем себе у лутању ирационалним кругом фикције и маште чему сам све склонији имајући на уму мисао A.Tišme – да списатеља не чини уметност измишљања неко она одуховљавања, посебно када је у питању недорек религиозних нам сазнања . како Buda рече – све што је сложено оно је и непостојано тако су и наши утисци, наше емоције, наше идеје и мисли, наши снови, пролазни и променљиви и све сам склонији мишљењу V.Frankl-a (оснивача логотерапије) који вели да нас ,људска бића, одређује и несвесна религиозност те упућеност на Бога ( поред несвесног нагонског – Frojd, те несвесног психичког -Jung).
укратко…. старећи, престао сам да разумем своје снове ( што рече г В.Стевановић).