prozaičnost jave stoji nasuprot proizvoljnosti sna - ili je možda obrnuto? ( г. Дарко Тушевљаковић)
затекнем се у мислима без разлога о догађањима лишеним смисла и одредишта, посебно јутром, ја неизлечиви пецарош, док запиљен у одраз ме у мутној води меандра дунавског, подно Села нам, месим ноклу, полуразбуђен,чучећи на полупотопљеном корену врбе комбинујући како да се што спретније провучем кроз још 1 дан пензионерског живота ми додељеног
и ма колико да осећам одвратност према лову на животиње, те птице, довољно сам свиреп да хладнокрвно ловим рибу, тек тек уљуљкан звуком нузобалних таласића који ме маамише на релакс углави ,кад ми се,......оцкора почивши ( подвргнут неуспелој holecistektomiji) гласом промуклим и накиселим од пијаче, у мислима, на трен саплете сестре женеми муж Кузман, сеоски нам +поштар, лик дојаја, (главе олупане mužomlatom којом га је прва жена Rvatica ождераног дочекивала с' јутра долазећег избирцуза) .кад ние пијо био је неисцрпно врело умушљених (да ли ) догодовштина из времена када је још млад лутајући по Juugi
тражио себе, рођенoг у свету недокучивом, необјашњивом, нелогичном, апсурдном, опасном, с' питањем (без одговора), ко га је створио ,или шта и зашто покушавамо заволети живот и у добру и у злу бауљајући између стварности од које се не може побећи и фантазмагорије у којој оживљавају страхови и сумње реалног живота, не постављајући услове ( његов modus vivendi), јер већина има нереалистичан прилаз срећи вазда употребом оних фаталних речи ако, када и да, те не нашавши се, покуњено вратио уСрем где га породичне Стрине набрзака оженише заЛенку већ трглу згодинама исуседног Села подФрушком коју нико ние хтео јер била је лепушкаста, а то ти је ондак мужу брачна брига довека, која јe здраво волела мушког на / у себи и то га за пар година дотукло и усмерило пијачи (читај импотенцији) што Њу дотуче начисто. како је била цркви привржена швалерација није долазила ни у помисао јој а овај њен што неможе волео је да наводи Платона да мисао пребива у дијалогу, али он га саЊом имао није, као ни деце, да бар она избалансирају урушену породичну им хармонију.и тако ,несвршеном богослову срКарловачке препарандије, Кузману, преостало је да се у нерадно време поштарско врати црквеним књигама и то коме него александријском свештенику Арију (4. век) , припаднику антиохијске теолошке школе, који се залагао за очување божијег јединства оспоривши једнакост бића Сина и Светог духа са Господом Оцем ,јер Син је други Бог испод свог Оца, аргументујући то позивом на старију традицију христологије ткзв христологију анђела Михајла ,али, пази сад, ово обори Символом вере Никејски сабор (325. г) објавивши да је Исус homousion са Богом и са том причом ме, захвалног слушаоца, баш намами, те унесе немир изнутрашњи у ионако религијозно слуђеногме. наиме, хиландарски искушеник Филофеј,има томе 37 година,на мој упит након предвечерњег тиховања у хиландарском пиргу Св Саве о хришћанству уопште указа ми да је посебан значај хришћанства у томе што је прожело све области људског живота и преусмерило у свим периодима своје историје на циљ хришћанске наде - надолазећег Божијег царства те ми изокрену интерес тадашњи о бискупу Астерију из Амасеје противника сликања Христа указујући - носи у својој души са собом нетелесну реч ...имај Бога увек у свом срцу, а не на сликама, јер не пристаје хришћанину да уз помоћ својих очију и лутањем чула уздиже своју душу - осећам ,oбрaћao ми се пак Кузман, Ти волиш сав свет, то јест према свима си подједнако равнодушан али имај на уму jeдино штo je зa човека непријатније од тога да свет о њему много говори јесте да се о њему уопште не говори нити га се ико присећа , a ja потом, кад су га гробари на Дрекалову сеоском загрнули земљом, уз Попа појање, бивао у нади да је тамо дије био дочекан са ego te absolvo , ........да би још брже него што је пристигао у мисли ми пецарошу исчезао као сенка облака слудивши ме тако ето јутром у одвојку времена, када ништа не ради се о чему се може смишљено размишљати , открих површан и себе сама жао ми мe било налазећeм се у сталном стању запитаности, коју, додуше, покушавам да прикријeм испод маске сталожености и лажне спознаје, јер не могу да разлучим шта ми се тренутно дешава и шта ће ми се, можда, тек десити, тако да није ми само будућност неизвесна и прошлост и садашњост постају релативне категорије,подложне променама на које мало могу да утичем,кљокнут.
лети понекад дани умеју да буду непревидљиви јер набрзо навукоше се од Бегеча ,прееко, облаци, љуљну киша те одустах од улова док екстеријер, усклађен тако да је одавао тон идиличне евокације долезеће нам јесени, усмери ме мокрих леђа ка кући да доживљени post-mortem kontakt .... прибележим.
p { margin-bottom: 0.1in; line-height: 120%; }a:link { }