Kosovski savet

(odgovori na pitanja urednistva sajta Slobodni filozofski postavljena grupi ovdasnjih aktivista povodom 20 godina od NATO bombardovanja; skracivanje je bilo neophodno zbog obima clanka pa ovde radi eventualne diskusije objavljujem neskracenu verziju)  

S.F.: 24. ožujka navršilo se 20 godina od agresije NATO-a na tadašnju SR Jugoslaviju. Tromjesečni zračni udari izazvali su ogromnu materijalnu štetu i odnijeli mnoge živote prvenstveno na području današnje Srbije te Crne Gore i Kosova. U globalnom pogledu ova NATO-va operacija službenog naziva „Saveznička sila" bila je otprilike pedeseta strana vojna intervencija predvođena od strane američkih snaga u drugoj polovini dvadesetog stoljeća. SAD su u hladnoratovskom periodu od 1948. do 1991. direktno sudjelovale u 42 intervencije, a do 2017. ta brojka popela se na 188 intervencija zračnim i/ili kopnenim snagama. Ove brojke ne prestaju rasti ni danas i jasno ukazuju na SAD kao dominatnu imperijalističku velesilu. Točan broj ljudskih života izgubljenih zahvaljujući „vođama slobodnog svijeta" vjerojatno nam nikada neće biti poznat. Rijetko kada ćemo čuti da se o ovim žrtvama govori kao o žrtvama imperijalizma ili da se neprekidnost krvavih sukoba neizbježnih za kapitalistački poredak koriste kao dokaz da je takav sistem nužno prevazići. Imperijalističke intervencije nikada nisu donijele mir, demokraciju ili slobodu. Gotovo uvijek su za sobom ostavljale stanje gore od prethodnog. Dovoljno je sjetiti se Afganistana, Iraka, Irana, Libije, Sirije ili pričekati i vidjeti što čeka Venecuelu. 

Negativne posljedice zajedničke su svim metama intervencija kao i stvarni motivi agresora koji se uglavnom vrte oko prirodnih resursa ili stjecanja geopolitičke prednosti. Međutim, lokalni konteksti mogu se ekstremno razlikovati od slučaja do slučaja. Ovisno o okolnostima potrebno je pronaći različite povode preko kojih će se šira svjetska javnost pripremiti na oružanu intervenciju te ju kada do nje dođe prihvatiti kao nešto normalno i nužno. Pri pronalaženju povoda za bombardiranje SR Jugoslavije zapadne sile nisu imale težak zadatak. Miloševićeva država imala je negativnu ulogu u nedavno završenim ratovima u Hrvatskoj i Bosni a upravo je sudjelovala i u trećem na Kosovu. Sukob na Kosovu krajem devedesetih samo je kulminirao - zahtjevi većinskog albanskog naroda (koji u SFRJ nije bio konstitutivan) za samoopredjeljenjem bili su prisutni desetljećima unazad, kao i državna represija koju su i prije sprovodile jugoslavenske vojno-policijske strukture. No, tek je 1999. nastupio idealan trenutak da NATO odigra svoju „humanitarnu" ulogu. Vojna intervencija bila je jedan od ključnih događaja za uspostavu odnosno potvrđivanje američke prevlasti na Balkanu. Ta demonstracija moći SAD-u je između ostalog omogućila da i dan danas nedaleko od Prištine imaju jednu od najvećih vojnih baza van vlastitiog teritorija. Tako se njihova nadmoć u ovom dijelu svijeta ne ogleda samo kroz pridruživanje balkanskih država NATO-u ili raznorazne političke, ekonomske i trgovinske pokazetelje već i kroz direktnu prisutnost oružane sile. U trenutku intervencije kao i danas ni u Srbiji ili na Kosovu nije postojao utjecajni socijalistički politički subjekt koji bi bio kadar graditi frontu ili bilo koji drugi oblik organizacije za suprotstavljanje imperijalizmu i nacionalizmu. U sklopu albanskog pokreta za samoopredjeljenje i nezavisnost nekoć su itekako bili prisutni marksističko-lenjinistički elementi no do trenutka NATO intervencije bili su oslabljeni. Dijelom sigurno zbog sloma Hoxhine Albanije na koju su se oslanjali ali i zato što su njihovi nacionalistički suparnici imali punu podršku CIA-e i drugih zapadnih službi. U Srbiji je također bila prisutna marksističko-lenjinistička Partija Rada Vlade Dapčevića koja se dosljedno suprotstavljala restauraciji kapitalizma i Miloševićevoj ratnoj politici. Nažalost, ove grupe su u dosta nepovoljnom okruženju nastojale obnoviti nasilno prekinut kontinuitet socijalističkog organiziranja i nisu imale dovoljno snage za uspješno suprotstavljanje lokalnim nacionalističkim strukturama, a kamoli imperijalističkoj agresiji i okupaciji. Današnja situacija nije drugačija. Vlasti Aleksandra Vučića igraju poprilično gadljivu dvostruku igru. S jedne strane svaku prigodnu obljetnicu iskoristit će za organiziranje velebnih državnih ceremonija i oplakivanje nevinih žrtava NATO bombardiranja dok s druge zemlju zemlju poprilično otvoreno vode putem tzv. Euroatlantskih integracija. Usto, srpski je MUP prošle godine zajedno s NATO-om dogovorio i na teritoriju Srbiji izveo nekoliko vježbi. Državna komemoracija ove godine održana je 24. ožujka u Nišu, točno na jubilarnu obljetnicu početka agresije. Ne iznenađuje što je cerominija kojoj su nazočili patrijarh pravoslavne crkve Irinej, Milorad Dodik itd. obilovala isključivo velikosrpskom patetikom i nacionalističkom nekrofilijom. 

Stoga ćemo s četvero naših sugovornika pokušati iscrtati makar osnovne natuknice kritičnog stava o događajima iz 1999. i njihovim posljedicama.

1. Koji su glavni problemi režimskih interpretacija „devedeset devete"? Kako se ljevica treba suprotstaviti tim interpretacijama?

N.M.: Glavni problemi su u mnogočemu i tipični problemi tj. koncepti nacionalističko-revizionističkih pogleda na istoriju: tendenciozno se probira ili potiskuje relevantna a ističe i promoviše irelevantna faktografija, istorijski kontekst ignoriše ili „prilagođava" trenutnoj propagandnoj svrsi, ili jednostavno falsifikuje, interpretacija se vodi aktuelnim interesima buržoaske frakcije na vlasti a u polju reprezentacije manipuliše se afektima, opravdanim ili fabrikovanim nezadovoljstvom ili ogorčenjem stanovništva.

Jedan moguće indikativan primer: povodom godišnjice bombardovanja zgrade Radio-televizije Srbije, u kom je poginulo 16 tamošnjih radnika, emitovana je na Drugom programu Radio Beograda radio drama „Zapalio sam sveću", proizvedena u februaru ove godine, može se dakle reći namenski (1). Drama počinje snimcima prilaska zgradi i ulaska u zgradu iz ulične svakodnevice, čuje se saobraćaj, žamor prolaznika, cvrkut ptica itd.- ništa se naizgled ne događa u tom spoljnjem svetu. Kroz dramu nas vodi dosta konfuzan narativ jednog radnika RTSa (i, što je naglašeno, vernika) koji je preživeo napad zahvaljujući, ukratko, božjoj volji. Njegova priča, kao priča čudom preživelog, kombinovana je sa novinskom reportažom iz obližnjeg parka, sa neke od komemoracija kod spomenika radnicima poginulim u tom napadu. Dat je i romantizovani istorijski prikaz porekla i svrhe same bombardovane zgrade, potpuno bezinteresan za funkciju medija i konkretno RTS-a u generisanju i podsticanju nacionalističke politike i retorike, međunacionalne mržnje i najbrutalnije ratne propagande tokom devedesetih, zbog čega je RTS i dobijala nadimke poput „TV Bastilja", „fabrika laži" ili „fabrika smrti". To je licemerno zaboraviti u bilo kom istorijskom osvrtu na takvu zgradu i instituciju, bez obzira što to naravno ne daje pravo kreatorima i manipulatorima daleko moćnijih i ubitačnijih fabrika laži i smrti da je demonizuju, targetiraju i bombarduju.

Jedna od ključnih rečenica iz govora na komemoraciji kod spomenika glasila je: „Dželati sada postaju žrtve" što je u opštoj dramskoj naraciji zvučalo kao da može da se odnosi podjednako i na NATO i na Miloševićevu vlast, pa moguće i na OVK. Inače, na tom spomeniku je upisana, iznad imena poginulih, samo jedna reč: „Zašto?" Kao mogući odgovor na to pitanje u govoru se pominje mogućnost da su radnici žrtve propagandnog rata, to jest da su bili potrebni kao žrtve u tom ratu. I kao da je to pitanje na spomeniku, koje, kao i svaki upis na bilo kom spomeniku, treba pretpostavljeno zanavek da postoji i traje, simbol uspeha svih političkih garnitura od 1990 do danas da sistematski potiskuju, ignorišu, relativizuju pa i falsifikuju genezu, tok i ishode pripreme i vođenja ratova za jugoslovensko nasleđe, čija je finalna oružana faza bio rat na Kosovu i NATO intervencija.

Levica se toj višeslojnoj političkoj i istorijskoj magli i manipulaciji može i mora suprotstavljati insistirajući na odgovorima, u prvom redu upravo na to, bilo zaista naivno, bilo „naivno" pitanje „Zašto?". Odgovori bi trebalo ne samo da beskompromisno sagledavaju tu zločinačku i tragičnu deceniju iz ugla istorijskog toka globalnih i lokalnih klasnih borbi, već i da raskrinkavaju nacionalističke politike i istorizacije koje u svim ex-yu državicama drže hegemone pozicije reprezentacije i tumačenja neposredne i opšte prošlosti (2).

Nepotrebno je isticati da se levica, naravno, ona internacionalistička i anti-kapitalistička, kroz takva raskrinkavanja i tumačenja određuje i orijentiše, i taktički i strateški, u svom aktuelnom i budućem političkom radu i borbama. Od najveće je važnosti pri tom, ne prepuštati buržoaskim snagama (ni levim ni desnim) ni onaj deo argumenata koje naizgled smisleno ali u suštini tek oportuno upotrebljavaju, kao što su npr. kvazi-levičarsko ili desničarsko flertovanje sa „narodnjaštvom" ili navodnom „borbom protiv imperijalizma" (3). Slično tome, buržoasko-levičarsko (ono levih frakcija buržoaskog pokreta ili tzv. „levih liberala") zalaganje za „ljudska prava", koja su u njihovom vrednosnom svetu pravno-teorijski odsečena a institucionalno-zakonski distancirana od ekonomskih i socijalnih aspekata tih prava, treba kritikovati onda kada se suštinski svodi na legitimizaciju kapitalističkog poretka i održanje privilegija posedničke i njoj lojalne srednje klase (i-ili na reakcionarnu i nenaučnu kritiku „svih totalitarizama" i-ili na kratkoročno zavodljive i simbolički profitabilne ali dugoročno destruktivne i pogubne identitetske politike tolerancije i milosrđa).

Raskrinkavanje svakodnevnih takvih manipulacija i uzurpacija u svojim sredinama rada i delovanja je prioritet, u razumljivoj sinhronizaciji i interakciji sa radom levice u sredinama neizbežno vezanim zajedničkom ekonomskom pozicijom, istorijom, kao i kulturama i politikama sećanja na iste događaje. Važan princip bi trebao da bude i zalaganje za oštriju i dosledniju politiku raskrinkavanja i kažnjavanja svih ratnih zločina i svih umešanih zločinaca nego što je to do sada praktikovala imperijalna i buržoaska politika i pravda.

2. Srpske vlasti već neko vrijeme žongliraju sa službenim priznanjem kosovske nezavisnosti koje zahtjevaju moćniji europski partneri. Kakav po vama treba biti stav ljevice u Srbiji o povijesti i perspektivi albanskog prava na samoopredjeljenje i kosovske nezavisnosti?

N.M.: Treba biti pažljiv i razmišljati o nizu pitanja jer će odnosi i stavovi po ovom pitanju u velikoj meri i dugoročno uticati na razumevanje prava, pravde, pa i same politike kod velikog dela stanovnistva, kako u Srbiji i na Kosovu tako i u drugim zemljama bivše Jugoslavije. Pored toga, principi koji se budu zagovarali i primenjivali, imaće uticaja i na niz sličnih slučajeva u svetu, što znači da će predstavljati svojevrstan standard i orijentir u sadašnjem i budućem razvoju i delovanju svih pa naravno i levih političkih platformi i organizacija. Od priručnih parola i formula ne može biti mnogo koristi kada je situacija po mnogo čemu jedinstvena, kada i sami mentori ovakve „nezavisnosti" Kosova od početka tvrde da je u pitanju poseban slučaj. I posebno kada je toliko kombinovanih racionalnih i iracionalnih političkih faktora u dugogodišnjem kumulativnom dejstvu i sadejstvu, što svakako nije razlog za njihovo nipodaštavanje ili ignorisanje.

Pravo na samoopredeljenje je, naravno, teorijski i programski imperativ levice. Problem može nastati ako se previdi da se na to i takvo pravo, u vreme njegove leve teorijske i političke artikulacije i afirmacije, računalo kao na oruđe oslobođenja od nacionalnog ugnjetavanja i imperijalne dominacije kao sastavnih delova borbe za opšte političko, ekonomsko i socijalno, dakle jedino moguće opšte-ljudsko oslobođenje. Snage koje su to pravo zagovarale na način koji se danas može i mora braniti sa levih pozicija su većinom i bile leve snage - snage opšteg oslobođenja. Konfuzija se zato može javiti onda kada se u situaciji minimalnih izgleda borbi za takvo oslobođenje, i u potpuno drugačijem istorijskom i političkom kontekstu, to pravo mehanički poteže i zagovara, npr. bez obzira na činjenicu da je njegovo parcijalno ostvarenje u mnogo čemu tek prelazak pod drugu zastavu ugnjetavanja i dominacije, da moguće nanosi štetu široj i dugoročnijoj perspektivi radikalnih levih politika ili, u najgorim slučajevima, ojačava hegemoniju imperijalnih snaga i očigledno vodi u neka dalja, bilo lokalna ili globalna dugoročna neprijateljstva i sukobe. Naravno, situaciono-istorijski može biti razumljiva težnja i načelno je i prihvatljivo privremeno preći pod eventualno podnošljiviji ili iz kog bilo opravdanog razloga većini naroda prihvatljiviji režim. Ali tu leva politika ne prestaje već počinje.

Inače, ako je reč o imperativu samoopredeljivanja naroda (4), koji međutim nikada nisu dovoljno dobro obuhvaćeni ili ograničeni konkretnim teritorijama, moramo se baviti i pitanjem univerzalnosti tog prava. U slučaju Kosova, nezaobilazno pitanje je kako razumeti i tretirari pravo na samoopredeljenje iz perspektive tamošnjeg srpskog stanovništva. Koliko god takvo njihovo pravo bilo funkcionalno teško ostvarivo ili politički očigledno kontraproduktivno ili destruktivno i za Kosovo i za Srbiju i za ceo region, činjenica je da ako se to pravo selektivno tumači i zagovara, ili se ignoriše onda kada ga zagovaraju reakcionarne tj. snage desnice, teško će biti održati ga i braniti kao univerzalni koncept i imperativ. 

Istorija težnji i prava na samoopredeljenje kosovskih Albanaca je prilično kompleksan izazov za levu teoriju i politiku. Iz pokušaja elementarnog upoznavanja sa tom istorijom i materijom (5), možemo se složiti sa tretmanom Kosova kao „posebnog slučaja" i u ovoj oblasti, jer kao da od samog početka ti naizgled beskrajni nizovi sporova i sukoba izmiču uobičajenim okvirima i kriterijumima nepobitnih razumevanja i zagovaranja prava na samoopredeljenje. Reklo bi se da nema te nacionalne države, pogotovu nastale na tradicijama moderno-evropskog koncepta nacije, kojoj pitanje kao što je kosovsko ne bi istovremeno diktiralo, formatiralo i paralisalo političke tokove i tendencije (kao što nema ni te nacionalne buržoazije ili prosvećenije feudalne elite koja u datim istorijskim uslovima ne bi proizvodila programe poput onih Prizrenske lige). Političke elite Srbije XX veka su, nimalo čudno, više puta pravile drastične greške na tom političkom „diktatu i formatu" zbog insistiranja na nacionalističkoj i-ili ignorantskoj i-ili represivnoj politici, i ima očigledne istorijske logike i pravde u situaciji u kojoj su se danas našle. Sa druge strane, pogledamo li i ovlaš odnos aktuelnih kosovskih vlasti prema projektu Zajednice srpskih opština ili prema tzv. Severu Kosova, kao da se prepoznaju mnogi simptomi iz istorije politike ignorisanja, subordinacije i dominacije države Srbije nad „neposlušnim" stanovništvom Kosova. Represivne pretnje i intervencije, delegitimacija i kriminalizacija težnji i opredeljenja većine stanovništva, sve kao da je ponovo na sceni, po već oprobanom uzoru i modelu, prilagođenom novim ulogama, odnosima i okolnostima. 

Tu su međutim (tek da se ne zaglavimo u nekakve stigme i usude „balkanizma") kao pokretačke sile nerazumevanja, nepoverenja, diskriminacije i paranoje umešani i evropski i lokalni orijentalizam, i globa-lokalne tenzije „razvijeni" Sever-„nerazvijeni" Jug i obostrane već tradicionalizovane i polit-identitetski posredovane traume usled vekovnog natezanja za suverenitet, prava, vlast, kontrolu. Takve sile su ionako podjednako prisutne i formativne (mada ne i podjednako aktuelne i delatne) u mnogim evropskim zemljama i tamošnjim nacionalnim identitetima, istorijama i politikama a vredi se podsetiti da skoro da nigde te sile i njima izazivani problemi i konflikti nisu savladane bez ratnih sukoba i stradanja, čak, respektivno posmatrano, mnogo većih razmera. A opet, kao i drugde u takvim situacijama i slučajevima, na Kosovu je vremenom izgrađena složena i postojana kulturno-politička svest i savest uvažavanja, prijateljstava, srodnosti, solidarnosti i saradnje stanovništva, i Kosovara/Kosovarki i Kosovaca/Kosovki, za koje se treba nadati da nisu uništene ni podvizima sprskog ni albanskog nacionalizma i šovinizma. I da ih nadajmo se neće definitivno uništiti ni odnosi rivalstva i kompeticije tokom „trke ka dnu" nametnute svim državicama na kapitalističkoj periferiji (što je već teže očekivati, jer šta su šovinizam i nacionalizam do mehanizmi društveno-političke artikulacije problematičnih ekonomskih odnosa i politika). 

Jasno je da samo leva misao, teorija i politika mogu da idejno i praktično raspetljaju nastala čvorišta konflikata, omraze i otuđenja, održavana i obnavljana radi profiterstva vladajućih klasa, globalnih i lokalnih. Borba levice po svemu sudeći neće biti samo u detektovanju, interpretaciji i planiranju rešenja ovakvih problema, već i u svojevrsnoj izgradnji ili rekonstrukciji samog jezika datih problema (tj. kategorijalnog aparata njihove analize i razumevanja) a samim tim i drugačijeg hegemonog (ideološkog) okvira interpretacije istorije i sadašnjosti i budućnosti Kosova. To nije lak zadatak kada svim bitnim resursima društvenog informisanja, analize, debate i politike gospodari interes kapitala i za njega (crevima) privezanih nacionalnih elita.

Uzmimo samo za primer kompleksnosti zadatka to da su, sticajem istorijskih okolnosti, opravdani zahtevi za nezavisnošću i samostalnošću Kosova, dobijali „pravu" šansu u obično vrlo kompromitujućim istorijskim kontekstima: oslanjanjem feudalne pa i većeg dela nacionalne, prizreno-ligaške elite, na konzervativni (anti-reformski shvaćeni) autoritet sultana i carevine tokom agonije Otomanskog carstva; pa onda oslanjanjam na sile Osovine (motivisano naravno i međuratnom državnom diskriminacijom, terorom i progonima, posebno nakon 1935. godine i tzv. drugog talasa kolonizacije); pa u devedesetima, na stranu „Vašingterne" tj. NATOa i evroatlanskog bloka, koji nisu ništa drugo do slepo oruđe anitkomunističke manje ili više crne ili žute internacionale (najtačnije „crno-žute", očigledno da se imperijama istorijski zainteresovanim za prostor Balkana dopada baš ta kombinacija boja). Posebno devastirajuće je imati za garanta teško stečene nezavisnosti (od Srbije) vojno-policijsku aparaturu koja u Istočnoj Evropi ne služi ničemu drugom do osiguranju i očuvanju plena i sistema nastalog ratnom i tranzicionom pljačkom i koja time uništava perspektivu individualnog i kolektivnog razvoja velikog dela stanovništva većine tih novih periferno-kapitalističkih država (6). Sa druge strane, srpske politike dominacije i upravljanja Kosovom, po pravilu protiv volje ubedljive većine tamošnjeg stanovništva, „pravdale" su se pa i prikrivale pred sudom istorije svojom situacionom uklopljenošću u globalne progresivne tokove: rušenje otomanskog carstva i feudalnih odnosa; odbrana i oslobođenje od fašističke verzije imperijalizma; i naravno, iznuđena, neželjena, i naknadnom pameću ustoličena i zagovarana borba protiv evroatlanskog imperijalizma (7).

Projekat države Srbije na Kosovu tokom prve polovine XX veka imao je i osvajačke i kolonijalne aspekte (u nekoj lokalizovanoj verziji „Rekonkviste" i „bosonogog imperijalizma") a osvajanje i kolonijalizam Otomanskog carstva mu je prethodio i na neki način ga istorijski „zazivao", koliko god je pokušavao da zaista bude, ili da se, u svojoj terminalnoj fazi, tek predstavlja kao načelno tolerantan i inkluzivan (8). Period postojanja Kosova kao dela socijalističke Srbije i Jugoslavije, pogotovu od polovine šezdesetih, nakon što je oslabljena ili bolje reći reformisana tamošnja represivna politika, imao je sa druge strane i nemale emancipatorske, progresivne aspekte i trendove. Nije teško porediti dostignuća u pogledu socijalističkog osavremenjenja kosovskog društva, industrijalizacije, opšteg životnog standarda, jednom rečju procesa univerzalno shvaćene dekolonizacije tada, i danas, kada je evroatlanski kolonijalni aparat uzeo Kosovo pod svoje. 

Za pretpostaviti je da se od svih tih realnih i manje realnih-materijalnih i idejnih kompleksnosti, dodatno opterećenih i tradicionalno pitkim propagandnim mitologizacijama i mistifikacijama, ne možemo tek prigodno opredeliti za neko ad hoc rešenje ili zalaganje. Ono što je sigurno je da se levica mora zalagati za ostvarenje volje radnog naroda Kosova kao i svih drugih naroda u regionu i svetu za upravljanje sopstvenim životima i budućnošću. Pitanje pod kojim režimom i sistemom je to uopšte ostvarivo (ili je najmanje nemoguće i neostvarivo), mora se dakle postaviti u političkim razmatranjima i delovanjima. Osiromašenim i razvlašćenim stanovnicima i stanovnicama svih zemalja kapitalističke periferije, demoralisanim i dezorijentisanim buržoaskom propagandom, iscrpljenim i prestravljenim ekonomskom neizvesnošću i nazadovanjem nakon svih ratnih i posleratnih trauma, opravdano nepoverljivim prema buržoasko-parlamentarnoj politici i primoranim da traže svoje mesto u svetu „bez alternative", treba dakle ponuditi mobilizacijske ideje koje prevazilaze nemale mobilizacijske potencijale nacionalističkih retorika i politika. Pri tom, ideološki aparati, politička i ekonomska infrastruktura periferije, kao uostalom i kapitalističkih metropola su pod praktičnom okupacijom i monopolom globalno sraslih oligarhijskih formacija i snaga (9). 

Jasno je da društvo sputano oktroisanim svojinskim, proizvodnim i političkim odnosima koji pogoduju vladavini raznih iteracija nacionalizma i šovinizma ne može i neće sa tim politikama i njima odgovarajućim stanjima lako izaći na kraj. Dakle, pitanje je odakle uopšte početi borbu protiv tog i takvog društva kao ishodišta ove i ovakve teške situacije, konkretno na Kosovu? Koliko god složena i mutna situacija bila neki jednostavan i jasan početak je moguć. Na primer, mislim da je dovoljno da levica u Srbiji za početak čvrsto stane na stanovište da nikakva policaja ili vojska od izvan Kosova nikada više ne treba i ne sme da uđe u bilo koje kosovsko selo ili grad. Ne samo zbog zločina takvih vojski počinjenih u svakom ratu tokom XX veka već i zbog činjenice da takve vojske apriorno podstiču rast odbrambenog i oslobodilačkog nacionalizma koji potiskuje klasne politike i borbe, dovode jedan narod u poziciju opresora nad drugim a dugoročno destruiraju osetljive ravnoteže i strukture mirnodopskog (kosovskog) društva (10). Već i samim tim pristupom i principom, ideja o povratku Kosova u sastav Srbije ne može biti leva ideja. Nadalje, mehaničko insistiranje na pravu kao ni mehaničko ignorisanje prava na samoopredeljenje srpskog stanovništva na Kosovu takođe ne mogu biti, iz niza razloga, leve ideje. O tome može i treba biti više reči u nekoj drugoj prilici, za sada je dovoljno izneti pretpostavku da nigde takvo pravo načelno ne može a od strane levice ni ne treba biti potezano onda kada ne postoje elementarni uslovi ili makar perspektive za njegovo ostvarenje u istorijskim i društvenim okvirima opšte ljudske emancipacije, ukratko: u socijalističkim ekonomskim i političkim okvirima (11). Za pretpostaviti je dakle da prepuštanje situaciji automatskog prihvatanja „nove realnosti" tj. rešenja koje je nastalo od strane NATOa i kapitalističkog sveta potaknutom i intenziviranom, a od strane države i vojske Srbije (SRJ ali sa zanemarljivim uticajem Crne Gore) i šovinistički opredeljenih snaga OVK izvedenom destrukcijom, zločinima i traumatizacijom stanovništva, nije nimalo politički perspektivno za levicu. Dovoljno je zapitati se ko će, u takvom slučaju, ikada uspešno diskreditovati i sa vlasti ukloniti nacionalističke elite i njihove pogubne ratnohuškačke i revizionističke narative, a koje su i na/u Kosovu i u Srbiji došle do vlasti i moći i trenutno naizgled neupitne društveno-političke hegemonije usled takvih istorijskih procesa i konkretnih vojnih i političkih postupanja? Da podsetimo, to bi u stvari bila indirektna podrška idejama i politikama ratom generisanih i afirmisanih „kompradorskih" buržoazija (što ne znači da bi ideje i politike nekih „nacionalnih" buržoazija Srbije i Kosova bile prihvatljivije, ali ove kompradorske su na „vlasti" tj. u komandnom lancu „stranog" kapitala, usled čega čak ni na nekom propagandnom, demagoškom planu njihove aktivnosti i ambicije ne mogu biti tolerisane u bilo kakvoj antikapitalističkoj i socijalističkoj politici i perspektivi). 

Jasno je međutim da kompleksnost problema zahteva i kompleksan pristup real-političkim tokovima, i da treba u tom smislu oprezno i sa odgovarajućom ideološkom distancom podržavati neka moguće produktivna i perspektivna promišljanja u domenu aktuelne političke diskusije. Čime se god može, treba doprinositi postavljanju temelja za buduće dobre saradnje i miran suživot albanskog i srpskog stanovništva i na Kosovu i u Srbiji (12).

Kompleksno iskustvo saradnje i suživota na Kosovu postoji, bukvalno, vekovima (ne mitološki već sasvim konkretno shvaćeno), ali je nešto što su skoro sve dosadašnje vlasti Srbije sistematsko-politički ignorisale ili negirale, i zbog toga su suviše često ostajale slepe i gluve za potencijale političkog i svakog drugog razvoja pitanja Kosova, što je na kraju ispostavilo i svoju veliku ali odgovarajuću političku cenu (13). Sada kada novoraspaljena nacionalistička zaslepljenost svakako ne smanjuje tu cenu, vreme je upravo da se ti potencijali saradnje i suživota i istorijski i aktuelno preispituju i reafirmišu. To bi naravno bio tek početak, nužna prva odbrana od nacionalističkih opsena i kampanja, dok je u perspektivi jedino pravo i pravedno, dugoročno i stabilno rešenje ono koje se nalazi u diskutovanju, predlaganju, razvoju, afirmaciji i primeni socijalističkih politika, ekonomija, i za njih vezanih kultura i obrazovanja, u granicama i Kosova i Srbije i šireg regiona, dakle sistema koji jedini sa sigurnošću vodi prevazilaženju suštinski konfliktne i diskriminišuće prirode kapitalističkih društava i država (14). Ergo rad levice za sada može biti fokusiran i na širenje svesti da život stanovništva Kosova, Srbije i šire, ne može biti suštinski poboljšan u okvirima i uslovima periferno-kapitalističkih nacionalnih država i društava koja su u današnjem svetu u neminovno kolonijalnom položaju, već uređenjem proizvodnih i reproduktivnih odnosa onako kako to odgovara ogromnoj većini svih ljudi, društava i naroda sveta. To na primer ne bi trebalo da bude teško dokazati masi nezaposlenih mladih ljudi i na Kosovu i u Srbiji. Istovremeno, one minimalne pogodnosti inače nepogodnog konteksta, kao što su odsustvo oružanih sukoba, relativno slobodno kretanje, trgovanje i susreti stanovništva, dugogodišnji kontakti aktivista i aktivistkinja, teorijska razmena i institucionalna saradnja tamo gde je potrebna i moguća, postojanje regionalne i međunarodne projektne operative nevladinog sektora itd. mogu biti pažljivo korišćene za afirmaciju levih ideja i politika u svakodnevnom radu, delovanju i planiranju (15). Pri tom, horizont je jasan i nedvosmislen: socijalističko Kosovo pored socijalističke Srbije u socijalističkom svetu. Kosovo jeste poseban slučaj, pa zašto ne bi bio poseban i po tome da se na primeru strpljivog, preciznog i otvoreno socijalističkog promišljanja i delovanja nalazi izlaz za brojne slične krize i konflikte širom sveta, kao i za taj i takav svet inherentnih i sistemski regenerisanih kriza i konflikata.

(1) http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/3491635/.html
(2) Na primer, insistiranju na presedanu to jest na skandaloznosti i nečuvenosti bombardovanja zgrade RTSa, treba se suportstaviti ukazivanjem na bombardovanje zgrade RTV Sarajevo kao i bilo koje radio i televizijske stanice tokom ratova u Hrvatskoj i Bosni https://www.youtube.com/watch?v=YQPk_d6-bhA. Nadalje, tragedije poginulih ne bi smele da se koriste kao sredstvo potiskivanja ili zaborava svih onih zastrašivanja, smena, izbacivanja sa posla iole objektivnih i profesionalnih novinara i pretvaranja javnih medija u propagandnu mašineriju vladajuće kaste.
(3) Te politike su providno selektivne i račundžijske jer se antinarodni i imperijalni aspekti politika sopstvenih nacionalnih buržoazija ili njoj prihvatljivijih imperijalizama iz nje izuzumaju, dok se iz pojma i skupa „narod" ne izuzimaju vladajući i njima lojalni društveni slojevi, uvek suprotstavljeni interesima onoj većini koja se pod (radnim) narodom uobičajeno podrazumeva u levoj teoriji.
(4) Naroda kao političkog koncepta čije je dominantno i aktuelno važeće shvatanje i primenjivanje upravo ono koje ga poistovećuje sa buržoaski koncipiranom i oblikovanom nacijom
(5) Konsultovati fb stranicu „Kratka istorija Kosova" (sa najavama i transkriptima niza seminara i debata na tu i srodne teme), kao i niz debata „Dijalog među dijalozima" povodom izlaska iz štampe novog izdanja knjige Petrita Imamija „Srbi i Albanci kroz vekove" (Samizdat b92, 2018).
(6) Uloga NATOa je ovde još ogoljenija i potpunija jer je obezbeđenje aktera tranzicione pljačke i plena tek deo neo-kolonijalnih aspiracija i operacija, kao nastavka istorijskih kolonijalnih osvajanja i očuvanja tako nastale globalne moći pored koje stražari NATO. Takvu funkciju NATO danas obavlja kao prevashodno politički aparat- institucionalni implant koji pod kontrolom drži ključne tokove privrednog i političkog života zemalja članica. Ova funkcija čini i aktuelnu vlast i njene „anti-NATO" bukadžije poput SPSa ili „"Pokreta" socijalista" u suštini zainteresovanima za tu vrstu obezbeđenja i odugoročenja stečenih tranzicionih plenova i pozicija. Skandalozne izjave čelnika ovih partija moglo bi se u tom smislu razumeti i kao cenkanje pred primopredaju lojalnosti i nadležnosti.
(7) U Miloševićevom slučaju, tek osvetoljubiva otrcavanja nakon što je propao kao kandidat za „garanta (imperijalnog) reda i mira na Balkanu". Ne može se naravno zanemariti činjenica da ga imperijalni projekat čiji je NATO štap a MMF šargarepa jeste shvatio kao izazov sopstvenom ugledu i prestižu, pri čemu je poseban ton demonizaciji i targetiranju „balkanskog kasapina" davao hladnoratovski konstruisani imidž „komunističkog diktatora" - kome je onda, kao dokazanom ideološkom arhi-neprijatelju, a ne tek kao jednom svojeglavom tranzicionom uzurpatoru i manipulatoru, oportuno bilo pripisati celu krivicu za opštu ratnu destrukciju i genocidne zločine iz ratova u Hrvatskoj i Bosni. U simbolički važnoj a politički sklepanoj destrukcijii i destituciji poslednjeg „arhi-neprijatelja" prepoznaje se i sva „geopolitička" važnost i kompleksnost pitanja Kosova (tzv. geo-politička dimenzija, koju, kao omiljenu desničarsku temu i termin ne treba izbegavati ali joj treba oduzimati upravo tu desničarsku perspektivu koja parazitira na sveobjašnjavajućoj funkcionalizaciji arhineprijatelja ili arhineprijateljstava ove ili one države ili naroda). Posebno je značajno održati analitičku oštricu na ovoj tematskoj ravni, obzirom da sama tema lako akumulira i usmerava afekte i očekivanja iz domena tzv. „moralne ekonomije" - opšteprisutnog i prepoznatljivog osećaja materijalne ali i idejne pravde i pravednosti. Naravno, i taj „osećaj" je deo ideološke hegemonije ali tim je manje je opravdano zapostaviti ga ili ignorisati. Primer pogodan za demaskiranje desničarske uzurpacije elemenata „geopolitičke igre" je npr. kuknjava o zaveri „protiv Rusije" koja je u suštini besmislica jer to što desničari nazivaju i smatraju „Rusijom" je uglavnom bilo i ostalo strukturni i verni imitator i pratilac zapadnog imperijalizma (koji oni kao kritikuju) a sa povlasticom da sebe razume kao prvog među svim ostalim saveznicima i poslušnicima, što je uostalom krajnji horizont i ovdašnje desnice (koja se u opštoj ekonomskoj devastaciji otvoreno naslađuje političkim floskulama i koskama tipa „Srbija je ključna zemlja... najveće ovo ili ono na Balkanu"). Jeljcinova administracija otvoreno a Putinova pritvorno računala je na benefite pomenute strukture i pozicije (npr. kao sirovinske baze zapadnog imperijalizma) i otud npr. putinovski revizionizam i neprijateljstvo prema Oktobarskoj revoluciji. Putinova „nacionalna buržoazija" bi rado i naveliko valjala resurse globalnom kapitalu samo da ta revolucija nije ipak zauvek promenila „moralnu ekonomiju" društva Rusije kao i velikih delova susednih društava.
(8) Svakako je potrebno dugoročno insistirati na nijansiranoj i kompleksnijoj slici otomanske vlasti na Kosovu i na evropskom tlu uopšte, jer oportuna vulgarizacija nacional-romantičarske vizije te vlasti, koliko god nekada davno imala smisla u borbi za nacionalno oslobođenje, u miru pretenciozno onemogućava i najelementarnije uvide, debatu i analizu.
(9) Za razliku od olako prihvatanih utisaka ili teorija zavere, ovaj rad na osnovu empirijskih podataka matematičkim modelima prikazuje date odnose dominacije i kontrole u globalnoj ekonomskoj sferi koja nesumnjivo diktira iste takve ili slične odnose i u političkoj, kulturnoj itd... https://arxiv.org/pdf/1107.5728.pdf
(10) Naravno da se ovo odnosi i na NATO ali ne može se smetnuti sa uma da se i dan-danas u velikom delu stanovništva ne samo Kosova, koje je bilo izloženo teroru i progonima tokom devedesetih, NATO doživljava kao uspešna zaštita od takvih praksi i politika, ili makar kao „manje zlo".
(11) Za kritičku raspravu u vezi ovakvog stava u slučaju pitanja samoopredeljenja iračkih Kurda, konsultovati npr. https://espressostalinist.com/.Činjenica je da opšti i dugoročni profit buržoaskih i konkretnije antisocijalističkih i antikomunističkih snaga apriornim prihvatanjem „novonastale realnosti" nakon hladno-(i u slučaju Kosova toplo-)ratovskih imperijalističkih intervencija i uspeha nikako nije za potcenjivanje - logično je pretpostaviti da takav ishod za dugo vremena sprečava razvoj emancipatorskih politika. To važi za Kosovo koliko i za Srbiju: na primer, nije nimalo čudno da se svo prigodničarsko zaprepašćenje, iščuđavanje i zapitkivanje „Zašto na nas tako fine i dobre?" od strane nacionalističke javnosti u Srbiji zaklanja iza vulgarizovane kosovske mitologije, antikomunizma i čak pozivanja na hladnoratovske žrtvene analogije (za neverovati, ali naslov tribine u Udruženju književnika Srbije dan nakon početka NATO bombardovanja bio je: „Nećemo da budemo Prag Vašingtona" (sic!). Očigledno je da se svi upleteni nacionalistički i oportunistički pozicionirani akteri prilagođavaju imperijalnom hegemonom okviru političkih interpretacija, takmičeći se u antikomunizmu, „antitotalitarizmu" itd. Konfuziji doprinosi i pritajeni ili otvoreni antikomunizam liberalne elite (gde se, npr. u slučaju Kosova ignoriše ili nipodaštava koliki-toliki uspeh SFRJ to jest kakvog-takvog socijalizma u odnosu prema kosovskom pitanju) i njeno kvazi-prosvetiteljsko seirenje nad „neutemeljenošću" Kosovskog mita u istorijskim činjenicama (kao da je bilo koji mit utemeljen u istorijskim činjenicama i kao da je npr. njihov utemeljujući, liberalski mit o bezalternativnosti kapitalizma utemeljen u bilo kakvim ozbiljnim istorijskim ili ekonomskim činjenicama; ili, na kraju i početku, kao da utemeljujući evropski mit nije nastao usled panike evropskih feudalnih elita prestravljenih emancipatorskim aspektima otomanskih osvajanja, pa zatim vekovima oportuno negovan i impregniran lukrativnim kolonijalnim orijentalističkim i rasističkim submitovima, fantazijama i paranojama). Iz svega navedenog sledi da levica ne bi trebalo da se povede oportunističkim smernicama razumevanja i delovanja „novonastale realnosti", već da mora konstruisati i održavati postojanje i razvoj drugačijeg horizonta razumevanja istorije, i očekivanja u vezi savremenosti i budućnosti (bilo van bilo unutar granica organizacionog i javnog delovanja u uslovima tzv. „buržoaskih sloboda")
(12) Na primer, nedavni predlog nekog američkog profesora o osnivanju istovetnih institucija za istraživanje ratnih zločina i u Beogradu i u Prištini, ili, za sada mutne ideje o dvostrukom suverenitetu u opštinama sa srpskom većinom, demilitarizovanim zonama itd.
(13) Jasno je da je blok zapadnih sila imao masu dugoročnih i geostrateških interesa da angažuje NATO na Kosovu i da je imajući takav prioritet, Miloševiću na pregovorima u Rambujeu ispostavio zahtev koji on nije mogao prihvatiti a da to ne bude svršen čin u pogledu uspostavljanja protektorata. Išlo se očigledno i na moguću intervenciju jer je time bila izgledna i veća politička dobit, kroz učvršćenje unutrašnjeg i međunarodnog autoriteta i uspostavljanje neometane imperijalne vlasti na Kosovu (u ime čega je za primer išiban i ponižen i neposlušni lokalni gubernator - zgodna pokazna vežba i opomena Rusiji, Kini, Indiji i nemalom broju drugih zemalja sa svojim verzijama kosovskog pitanja). U celoj situaciji, rizikovalo se dakle sa eskalacijom i proizvodnjom paradigme univerzalne neupitnosti i obaveze intervenisanja, kao u svetskim ratovima (otud i budalasta ali propagandno zgodna povezivanja predstojeće intervencije sa onima u svetskim ratovima). Činjenica da je neka intervencija radi zauzdavanja eskalirajućeg sukoba i smrtonosne rutine u zločine već ogrezle srpske represivno-militarističke mašinerije bila potrebna, tako je iskorišćena ne kao razlog i rezon, već tek kao povod i maska. Naravno, Milošević, kao dobar „američki" đak, odigrao je „rekontru" i pokušao terorom i proterivanjem da od intervencije napravi povod za ostvarenje ključne fantazije radikalnog srpskog nacionalizma - Kosovo bez Albanaca. Da li je potrebno reći da je tim terorom, zločinima i masovnim proterivanjem sopstvenog stanovništva iz sopstvene zemlje, konačno odigrao poslednju kartu u svojoj (srećom) sramotnoj kockarskoj karijeri. I da je na toj karti pisalo „Kosovo u Srbiji" i da je ta karta zasluženo i zauvek izgubila. Ono što je međutim potrebno uzeti u obzir u daljim razmatranjima je da se sukobi i zločini ovih razmera mogu prilično lako indukovati i oportuno kanalisati u bezbroj područja u svetu, čim oslabi autoritet i kapacitet „Pax Americana" a što se na neki način već i dešava. Pod bombardovanjima i pretnjama kopnenom intervencijom nigde nije tako teško isprovocirati i lansirati talase terora, zatvaranja, proterivanja itd.
(14) Pri čemu ona periferna i nedovoljno velika nemaju čak ni mogućnost ublažavanja a često ni bilo kakve regulacije nastalih i narastajućih šteta, što je na mnogi način iskusila i SFRJ
(15) Na primer, u aktivnostima nevladinog sektora, treba raskrinkavati i kritikovati navodno neutralne, u „policy" oblande zamotane politike svrstavanja na stranu „dobrih" imperijalista i kapitalista.