Fruška gora – srpski Atos, 1. dan

8. oktobar 2019.

Ne zaboravi masku za oči za spavanje. I jednu dodatnu merino majicu. Ujutru dodaj četkicu u neseser. Naočari za čitanje u torbicu oko struka. Platnu karticu i novac u nepromočivu torbicu. Namesti krevet jer će te sve dočekati kako si ostavila. Isključi bojler, produžne kablove, zatvori ventil u kupatilu…
Ne mogu, zaista ne mogu sve ovo. Mnogo mi je lakše kad stalno putujem i samo idem dalje i dalje, ne brinući se o tome šta imam, šta ostavljam, šta moram da uradim i šta nikako ne smem da propustim. Predugo živim slobodno i sad mi je sve osim slobode teret. I problem. Glavobolja koju ne želim.
Ipak, jedna stvar u ovoj delimicnoj slobodi je nezamenljiva: išcekivanje avanture.
Polazak na turu koju sam nazvala “Manastiri Fruške gore – srpski Atos” iščekivala sam danima. Spremala se za nju čini mi se temeljnije nego kada sam kretala na put oko sveta. I nego što ću imati vremena da se pripremim za predstojeću višegodišnju latinoameričku avanturu.
Iščitala sam sve o manastrima na Vikipediji. Rute sam pravila nedelju dana. Pakovala sam i prepakivala ranac nebrojeno puta. Razmišljala o svakom komadu opreme, mereći ga i sabirajući gramaže. I tako sve do večeri uoči polaska.

*
U oktobru je blagoslov svaki sunčani dan. Kao ovaj današnji. Nisam stigla ni do autobuske stanice, a već sam morala da svučem jedan sloj odeće sa sebe. Iako je rano jutro, a jutra su prilično hladna.
Do Sremskih Karlovaca sunce već dobro greje. Ubacujem višak stvari u ranac, koji zbog toga moram da otvorim. A to najviše mrzim. Pripadam onim hajkerima koji će se radije odreći svega što im nije nadohvat ruke, nego da zastaju, skidaju ruksak i traže po njemu. Ista stvar i kad vozim bicikl. Maštam o tome da izmisle opremu na kojoj će sve što vam ikada može zatrebati biti nadohvat ruke. Lenji hajker-bajker sam ja. Iako bi to neki nazavli prakticnošću.

Ima još jedna stvar vezana za prvi dan neke ture: svaki čas zastajete da biste nešto dotegli, premestili, prikačili… Koliko god da imate utvrđeni red u pakovanju, prvi dan ture dobrim delom proći će u navikavanju na to gde vam je šta i podešavanju da vam sve idealno odgovara.
Zbog toga sam prilično spora, jer zastajem svaki čas. A i promašujem rutu, iako sam je pažljivo pravila u nekoliko programa. Ispostavlja se da nijedan od njih nije znao da putić koji vodi od železnicke stanice u Karlovcima na jug, prema manastiru Velika Remete, završava kao slepi put – u žbunju. Trebalo je da poslušam dečaka u dvorištu obdaništa pored kojeg sam prošla. Vikao je “Čiko, Čiko” za mnom, ne prepoznajući da je zapravo reč o teti – jer bila sam dosta udaljena od njega. Pokazivao je rukom verovatno da treba da skrenem pored obdaništa, što sam shvatila tek kada sam se vratila do raskrsnice, krenula drugim putem, ispenjala se kilometar uz strmu ulicu i upitala jednu ženu da li se tuda ide za manastir. “Morate stazom pored obdaništa”, odgovorila je. Glupi Čika, pomislih za sebe i vratih se, sada na pravi put.

*
Pre nekoliko dana, kada sam zabrinuto primetila kako mi je kondicija na nuli pošto sam samo sedela i pisala, Gaga mi je rekla da telo pamti i da se ne brinem. Gaga se inače pela na Mont Everest i zna puno o treniranju tela. E pa, draga Gago, i svi vi koji ovo čitate, reći ću vam da pamti i duša, i to mnogo više. Mojoj je trebalo nepunih deset minuta da se ubacim u isto ono stanje u kome sam bila hodajući Camino de Santiago. Stanje spokoja i čiste sreće. Osećaj da sam tu gde treba da budem i da radim ono što me potpuno ispunjava.
Hodam seoskim putevima od Sremskih Karlovaca ka Velikoj Remeti. Sunce. Petnaest stepeni. Tišina. Livade su još uvek zelene. Lišće polako opada, ali krošnje su i dalje guste. Živa bojanka oko mene. Poneki traktor ili seljak koji mi nailazi u susret. Nazdravim im dobar dan, i oni uvek odgovore. Zastanem da popricam sa ženom koja nosi kofu punu šipurka. Prodaće ga sutra na pijaci. Inače, živi tu, a sklonila se u hladovinu da predahne, na putu do kuće. Jeste, baš je vruće.
Pravim pauzu za ručak ispod jednog drveta. Pogled na okolne brežuljke. Uz Frušku goru prirodno se vezuje epitet “pitoma”. Ovde je sve takvo: pitomo i blago. Hodam kroz tu pitominu sa osećajem da mi je baš dobro.

*
Ipak sam se dobro pripremila sa mapama, jer ni na jednom ukrštanju puteva nema nikakvih oznaka. Ko još postavlja table duž zemljanih puteva – u Srbiji. Razmišljam o tome kako turističke organizacije ulažu velike napore da privuku što više turista, i stranih i domaćih. Seoski turizam je budućnost, pogotovu u zemlji koja nema more. No pre svih ulaganja u marketing, valja nam promeniti način razmišljanja. Ovde niko ne smatra potrebnim da obeleži zemljane puteve. Kome to treba, kad lokalci ionako poznaju sve staze i bogaze. Samo što ti lokalci ne stoje na raskršćima da bi upućivali turiste.
No hvala Guglu i dobroj pripremi što sad imam preciznu rutu koju pratim. Više od sedamdeset procenata današnje trase čini zemljani put. Najbolji za pešačenje i uživanje. Poslednja tri kilometara moraću asvaltom. Srećom, radni je dan i vozila skoro i da nema.

*
Prvo obeleženo skretanje. Tabla jasno upućuje na desno, prema manastiru Velika Remeta, kao i izvoru Ubavac. Planiram da posetim oba. A u manastiru da pitam za konak. Još je rano, tek je prošlo dva, ali nadam se susretu sa igumanom Stefanom. Taj otac cuven je po tome što je obnovio manastirsko zdanje napravivši od njega važno kulturno središte. Čuven je i po svom skromnom životu, kao i velikoj mudrosti. Za mene pak, ispred svega toga stoji njegova životna priča, koju sam pročitala pripremajući se za ovu turu.
Stefan Vuković je bio vozac “Tranšpeda“, i kamionom je prošao celu Evropu, dobar deo Rusije i bivših Sovjetskih republika. Devedesetih se borio na prostorima Bosanske krajine i bio je teško ranjen. Drugovi su ga odneli u mrtvačnicu, ali on je posle toga „vaskrsnuo“ kao iskušenik u manastiru Velika Remeta. Učio je predano, nije se odvajao od knjige, a kad nije čitao, vreme je proodio u molitvi. Rukopoložen je za monaha u svojoj četrdesetoj, a kasnije je nasledio počivseg igumana.
Stvarno želim da upoznam tog čoveka.

*
Na samom skretanju, s druge strane puta, otorena kapija i voće na prodaju. A kapija okićena zastavicama, ukrašena natpisima, slikama, cvećem, dekorisanim ukrasima. Uz sve to, dopire glasna muzika osamdesetih. Neki pop-rok.
Prelazim put i fotografišem.

“Uđite slobodno”, obrati mi se čovek u kasnim pedesetim sa dugom prosedom kosom vezanom u rep.
Zahvalim i krenem unutra. Ne znam šta bih pre fotografisala. Ovde se prodaje prirodni med, kozji i ovčji sir, surutka, domaći sladoled, limunada, slatko i džemovi, cveće, kaktusi… Starinske vitrine oslikane tehnikom dekupaza, omoti long play ploča koji vise sa zidova, radio sa početka prošlog veka… čega sve ovde nema. Vlasnik me nudi da sednem, i popijem čaj ili kafu. Pominje svoju suprugu koja je živela u Holadniji i koja slika, a i on slika, oboje su pomalo umetnici.
Utom eto i nje, dolazi iz pravca kuće ali deluje nezainteresovano, užurbano i pomalo hladno. A Miki, njen muž, i ja pričamo, pominje mi neka imena biciklista koji su ovuda prolazili a koje i ja poznajem. Pa se dogovaramo da razmenimo Fejsbuk naloge i kazujem mu svoje ime.
“Radović?“, ponavlja pogrešno.
“Radojičic, Snežana Radojičić”, ubacuje se njegova supruga koja je u međuvremenu ponovo došla.”Žena koja je obišla svet biciklom i napisala o tome nekoliko knjiga.”
Često me ljudi prepoznaju, sviraju mi i mašu iz kola, zaustave me na ulici da me pitaju da li sam to ja, ali ovo je bilo potpuno neočekivano, pogotovu zbog onog maločas hladnog pozdrava.
“Nisam bila sigurna da ste to vi, dok nisam čula ime i prezime”, objašnjava mi Danijela-Daca, kako se zove.

Smejem se i pomalo mi je neprijatno. Ljudi koji me tako prepoznaju, obično su udivljeni, gledaju u mene netremice i stalno imam osećaj da bi trebalo nešto da uradim, nešto veliki wow, što bi opravdalo taj njihov način. Ali Daca nastavlja da nabraja činjenice o meni, bez ikakog ushićenja, pa ne osećam tu neprijatnost. I brzo skliznemo u pricu o njma dvoma, o tome kako su se upoznali stručnjak za naftne bušotine koji je radio u Turkmenistanu i ona koja je radila u Holandiji, iako su oboje već imali brakove iza sebe. I kako su održavali vezu na daljinu punih osam godina. Da bi pre tri godine najzad oboje došli u Srbiju i kupili kuću na ulazu u Veliku Remetu u kojoj planiraju da zauvek ostanu.
Pričaju mi i o igumanu Stefanu, koga izuzeto poštuju.
“On je prozorljiv”, kaže Danijela.
“Šta to tacno znači?“ pitam je.
“Vidi te jasno i zna tačno šta da ti kaže. Veliki je čovek, u to nema sumnje.“
“Jedva čekam da ga upozam”, odgovorim ustajući da pođem.
“Znaš šta”, iznenada će Danijela. “lepo ti poseti manastir, pa dođi ovde kod nas da spavaš, budi naš gost.”
Evo ga opet – čudo ljudske dobrote, ničim izazvano. Situacija u kojoj sam bila nebrojeno puta otkad putujem. Tek tako, nepoznati ljudi pozivaju mene nepoznatu na noćenje u svoju kuću.
“O, hvala veliko! Mislila sam da spavam u konacima ako mi iguman odobri, ali sad sam se predomislila.“

Zapravo, i dalje bih želela da budem blizu velikom duhovniku zbog mogućnosti razgovora sa njim, ali niti sam sigurna da ću to želeti kad ga upoznam, niti da će mi on dopustiti ako budem želela, a naposletku, ne znam ni da li je tamo. Tako Danjeli obećavam da ću se najverovatije vratiti, osim ukoliko se ne dogodi da zaista silno poželim da ostanem u manastirskom konaku. Kao vernici i poštvaocu igumana, njoj je to sasvim prihvatljivo. Da mi svoju vizitkarticu da se javim šta god da odlučim.

*
Manastir Velika Remeta prepoznatljiv je po najvišem zvoniku od svih ovdašnjih manastira – visok je skoro četrdeset metara. Kažu da se sa njega vidi ceo Srem, ali je ulaz u zvonik zatvoren, iz sigurnosnih razloga, pošto se stepenište urušava. Oko zvonika nalaze se konaci, tako da i, daleka izgleda kao mala tvrđava usred koje se uzdiže osmatračnica.
Na ulazu kupujem dve sveće koje ću zapaliti za pocivše roditelje, a monah koji ih prodaje poklanja mi i knjižicu Pajsija Hilandarca.
Ulazim u crkvu, koja zaista deluje moćno. Vanvremesnki mirno, kao da je nisu doticala brojna zla koja su se dešavala oko nje. I Danijela mi je natuknula nešto o srpskoj deci i ustaškim pokoljima, te kosturnicama koje se nalaze u temeljima zdanja. Ali ne mogu da o tome razmišljam. Prija mi mir i spokoj koji osećam. Odlazim u kapelicu da zapalim sveće a onda potražim igumana Stefana.
Monah na ulazu rekao mi je u kojoj prostoriji prima posetioce, te da sačekam ispred svoj red. Spuštam težak ruskak i sedam na klupu ispred otvorenih vrata. Unutra su dve žene, a nasuprot njih otac Stefan, krupan čovek sa dugom sedom bradom, koji im nešto priča. Vidi me kroz otvorena vrata, pa mu se naklonim glavom. Dve žene ubrzo izađu, a umesto njih ulete neki ljudi koji su tek stigli. Ne znam da li su možda ranije bili ovde, pošto sam ja jedina pred vratima. Ipak, ne ide da se ljutim na ovakvom mestu, već slegnem ramenima i nastavim da čekam.
Utom, izlazi iguman. Skačem da ga pozdravim, a on mi daje komad vrele gibanice sa krompirom koju su očito oni uskoci doneli. Kida gibanicu rukom i jednu polovinu daje meni, drugu sam jede.
I pita me odakle sam, pošto on sad mora za Beograd, na koncert u Saboroj crkvi povodom praznika autokefalnosti srpske crkve.
“Dobro”, kažem. Ionako nemam neki određen razlog zašto sam tu, niti neka pitanja koja bih mu postavila.

“Ali lako ćemo ako ste vi u Beogradu”, nastavlja otac.
“I jesam i nisam, ali nema problema”, kazem.
Iguman ulazi nazad u onu prostoriju pa opet izlazi, noseći u ruci još veći komad gibanice.
“Probajte ovu”, nudi me. “I sedite tu i na miru pojedite.“
Zahvalim mu i poslušam. Odlicna gibanica. Ipak, ona prva mi je bila bolja.

*
Nešto kasnije sedim u kući mojih domaćina Mikija i Dace, nastavljajući naš neobavezni razgovor od popodne. Danijela sprema večeru, pa joj ispričam epizodu sa ocem Stefanom.
“Mora da sam mu delovala pregladnelo čim mi je dva puta izneo gibancu”, našalim se.
“Ne-ne, nema to veze sa tim. Rekla sam ti da on nepogrešivo cita ljude. A sa tobom je podelio hranu, što je velika čast. Možeš se osećati veoma počastovanom, iako nisi imala prilike da s njim razgovaraš. “

Ne znam šta da mislim o tome što je rekla. Jeste bilo malo neočekivano, ali opet, tako prirodno, da se nisam nimalo iznenadila. Normalna ljudska reakcija, rekla bih. Gest dobrog čoveka.
Kao što je i njihov poziv gest dobrih ljudi.
“Mi nikada nikoga nismo ovako pozvali”, otkriva mi Danijela.
“Iskreno sam srećna zbog celog ovog neobicnog spleta događaja. I zahvalna. Napolju je tako hladno čim je sunce zašlo”, dodam. Zaista ne bih volela da sam noćas morala da kampujem.

*****
Kupujući moje knjige, direktno pomažete moje putovanje oko sveta. Pogledajte dostupne naslove i naručite ih preko sajta.