Nikad nije kasno

Nina Ivanova, Bugarka i ja smo bili najstariji u slikarskoj klasi na prvoj godini Akademije likovnih umetnosti, vršnjaci. Ne sećam se zbog čega je Nina tako kasno upisala Akademiju ali ja sam prethodno studirao prava ali na uporno nagovaranje svojih drugara koji su se spremali u Šumatovačkoj ili kod Segeja Jovanovića, rešio sam da probam. Imao sam dvadesettri godine, ostali u klasi su imali od osamnaest do dvadeset godina. Pored Nine Bugarke, tu je bila i Avganistanka Nasima Spartak, Sudanac Alam El Mohamad Din, ostali su bili većinom iz Beograda ali smo imali i kolege iz Sarajeva, Banje Koviljače... Naša klasa je bila smeštena na prvi sprat starog vajarskog odseka.

Profesor R.M. koji je vodio našu klasu bio je već poznati umetnik, obrazovan, načitan ali ne da je voleo da popije, nego se nalivao a onda bi bio mrzovoljan i zajedljiv. Jednom je pijan pao i dobro se polomio, noga mu je do bedara bila zagipsirana i nije dolazio da nas obilazi nekoliko meseci. Šta da kažem, uživali smo! Ja sam po običaju dolazio prvi i tako jednom, ja za štafelajem kad otvaraju se vrata i ulazi profesor sa štapom. Dobar dan, zdravo, šta ima novo od kada nisam dolazio, jeste li radili? Kažem mu da dođe ispred štafelaja mog kolege Draga, on je neverovatan, pogledajte, rasan crtač... Profesor baci pogled, nije loše ali da ja tebi nešto kažem, ako ovako nastaviš, nikada od tebe umetnik! Zbunjen pitam ga kako ako ovako nastavim? Evo kako, morao si da mi pokažeš sve svoje radove, da mi ih hvališ, da pričaš samo o njima a ne da me vodiš do tuđih radova. To je bio prvi slučaj našeg nerazumevanja. Mala digresija: Kako bilo da bilo, od njega sam, bez njegove namere ili reči meni upućenih, naučio da vidim a ne samo da gledam.

Ja sam kao mlad i prepotentan budući umetnik na svom štafelaju napisao Nulla dies sine linea, po legendi reči čuvenog grčkog slikara Apelesa. Niko od mojih koleginica ili kolega me nije pitao šta to znači, smatrali su da je bolje ćutati. Slobodno prevedeno znači: Ne propusti ni jedan dan a da ne crtaš, slikaš. Nisam ga zanet primetio, kad čujem profesorov glas iza mojih leđa: A hoćeš li se ti toga držati? Siguran sam da hoću, odgovorio sam. I živa je istina, iako sam već u poodmaklim godinama, nema dana da nešto ne crtam, slikam, akvarelišem. Čak pripremam samostalnu izložbu, dobio sam termin od 21.maja do 8. juna 2020. Profesor se cinično nasmejao: Lakše napisati nego se držati toga i ode svojim putem.

Na drugoj godini smo  bili premešteni u atelje u tada Puškinovoj a odavno već, ulici Mila Milunovića. Ispred klase smo za lepog vremena izlazili u predvnu baštu, pili kafu, vinjak, lozu, votku, pušili i zabavljali se. Kad bi zahladnelo, sedeli smo ispred ateljea u prostoriji sa velikim prozorima i pili kafu, pričali, zafrkavali se, pravili se jedni pred drugima važni i šta već sve ne. Tako nas zatekne jednom profesor i pošto je kratko saslušao naše mudrolije, postavi pitanje: Kada već sve na svetu znate, kažite mi kako se prezivao Car Lazar? Kao iz topa sam rekao: Hrebeljanović! Pogledao me sa zanimanjem kao da sam izložio kompletnu Teoriju relativiteta. Međutim, to nije ni malo uticalo na naš ne baš prijateljski odnos. Kao što rekoh, dolazio sam prvi u klasu/atelje i radio nešto za svoju dušu. Jednog dana a nisam ga čuo, našao se iza mojih leđa: Šta to radiš? Ja sam, iako smo po programu trebali da crtamo ugljem aktove, portrete, mrtve prirode, kako rekoh za svoju dušu, radio temperama portret mog kolege budućeg kuma. Pa eto, odgovorih, slikam portret... A zašto ne radiš ono što je propisano, bio je dobro nacvrckan, nikada ti nećeš naučiti ništa.... prekidoh ga: A i nemam od koga! Pogledao me zabezeknuto i izašao iz ateljea. Na kraju godine mi je a važio sam za dobrog crtača, dao sedmicu! Lagao bih kada bih rekao da nisam bio pogođen. Svi su bili iznenađeni.

Prošle su godine, ja sam se već bio establiširao kao slikar čiji su se radovi razlikovali od radova mojih koleginica i kolega, u jednoj kritici u Likovnom životu, pre četrdesetak godina napisano je: Mikele zauzima jedinstveno i samosvojno mesto u srpskom slikarstvu. Velika je šteta što ne izlaže češće.

Moja draga prijateljica Istoričarka umetnosti, negde 1990 godine je rešila da organizuje veliku tematsku izložbu: Pejsaž u jugoslovenskom slikarstvu, pa me je nagovorila da naslikam jedan pejsaž, iako je odlično znala da slikam skoro isključivo ženske aktove. Udovoljio sam joj i naslikao lagunu sa bezbroj sprudova i ostrvaca, golih ili pošumljenih. I danas sam zadovoljan kako sam je naslikao iako se nalazi daleko od mene u Veroni. Otišao sam na otvaranje izložbe, video se s ljudima i taman da zbrišem, priđe mi jedna novinarka i pokazujući moju sliku: Ovo je vaša slika? Da, odgovorim i krenem ka izlazu galerije. No ona mi je i dalje postavljala neka stereotipna pitanja na koja sam kratko odgovarao. Jedva sam je se otresao! Izašavši a bilo je sveta onoliko ispred galerije, priđe mi onaj moj profesor koga dugo nisam video ali sam čuo da je bolestan od raka i da broji dane. Imaš li malo vremena za mene, upitao me. Kako da ne, baš se radujem što vas vidim. Veče je bilo prijatno, pa smo, on me je uzeo pod ruku i teško koračao, otšli do Konja i seli za jedan stočić. Neću da te mnogo davim ali imam na srcu ranu koja nikako da zaceli. Zinuo sam da nešto kažem ali me on prekinuo, dozvoli mi da završim. Iako su prošle godine, ne mogu sebi da oprostim onu prokletu sedmicu... U prvi mah nisam znao o čemu priča, onda sam se setio i prekinuo sam ga: Tada me pogodilo ali kako je vreme prolazilo, prestao sam da mislim o tome, tako da ni vi ne morate više da se brinete zbog toga. Moji dani su odbrojani, ne bih da odem sa ovog sveta a da ti se ne izvinem! Alkohol i moja prekomerna sujeta su rezultirali tom prokletom sedmicom, nikada to sebi neću oprostiti! Pratio sam tvoj rad i na samostalnim i grupnim izložbama, razvio si se u sjajnog slikara. Hvala vam profesore, primam izvinjenje ali i sami znate da smo svi mi, ljudi, skloni da pravimo greške. Zagrlio sam ga, popili smo, on kiselu vodu a ja Lozu i rastali se. Umro je posle nekoliko meseci.

I na kraju, ni tada nisam kupovao novine ali me sutra srete jedan drugar i s osmehom: Opa, eto tebe na naslovnoj strani, rašri novine i ne desnoj četvrtini prve strane moja Laguna i tekst koji je novinarka sklepala na osnovu onih nekoliko razmenjenih rečenica. Međutim boldovani naslov je glasio: Laguna, slika poznatog jugoslovenskog pejsažiste Mikelea! Došlo mi je da puknem od smeha.