STRAŠNE PRIČE ZA LAKU NOĆ

               Noć se spustila naglo. Samo je nahrupila u sobu kroz širom raskriljen prozor koji se u tom trenutku sa treskom zalupio. Po svim pravilima tog letnjeg dana još uvek je trebalo da bude sunčeve svetlosti ali su je zakrilili gusti tmasti oblaci koji su se iznenada okupili nad varošicom kao po nekom nemuštom pozivu. Vetar se pojavio niotkuda, širok, drčan, sklon neprimerenom ponašanju, razuzdano razbacujući svojom sirkovom metlom sve što mu se našlo na putu. U daljini je počelo da seva prvo sporadično, a zatim sve češće i duže. Grmljavina se kotrljala prostorom prvo potmulo i nerazgovetno, a onda su gromovi postali učestali i zaglušujući. Mrak se zgusnuo oko kuće u gotovo opipljivu, bezobličnu masu, gutajući sve oblike na koje je naišao. Kiša se spustila nemilice. Kapi su se pretvarale u vodopade koji su za tili čas sve pukotine u zemlji i na asfaltu ispunile baricama. Oluci su propevali, drveće je cvilelo i povijalo se pod naletima vetra, s teškom mukom se pridržavajući za korenje. Sijalice u sobi su počele da žmirkaju, trepere, svetlost im se stanjila gotovo do nestajanja, a zatim su na trenutak potpuno zgasnule. U tom trenutku se začulo grebanje na ulaznim vratima...
               Svetlost je ponovo obasjala sobu. Hana je ustala i rekla: "Idem da pustim Mačka unutra."

                                                                              ***

               Svake večeri pre nego što se prepusti borbi sa nesanicama, Hana u krevetu čita. Mačak joj pravi društvo kada nema pametnija posla, sklupčan između nje i zida, dremljiv i tih. Ona je, zadubljena u knjigu, leđima okrenuta širom otvorenim sobnim vratima iza kojih se dokono rasprostrla tanka kućna pomrčina. Svikla na uobičajene šumove noći, gotovo da je prestala da ih primećuje.
               A onda se Mačak naglo uspravlja i počinje pomno da osluškuje. Sav je u tom osluškivanju - krajnje skoncentrisan, napetog tela i širom otvorenih očiju netremice uperenih u mrak iza Haninih leđa. Ona ga posmatra i sama pokušavajući da čuje šta ga je to uznemirilo. No, do nje dopiru samo uobičajeni zvuci: brundanje zamrzivača iz predsoblja i kloparanje đubretarskog kamiona sa ulice. Mačak i dalje zuri kroz vrata napet kao struna. Niz Hanina leđa polako počinju da gamižu hladni, neprijatni trnci. U šta li to on gleda? Volela bi da zna, ali nema hrabrosti da se okrene. Šta ako su se iz tmuše iznenada ovaplotili svi zlodusi za koje je ikada čula, svi akrepi, karakondžule, ale i aždaje, sanđame, čupakabre, vampiri i vukodlaci i ostali nesvet iz najstrašnijih noćnih mora?
               Za svaki slučaj navlači jorgan do brade dok joj srce tutnji u grudima kao pomahnitalo. Oseća kako potiljak počinje da joj se ježi i pretvara u ledenicu. Gotovo da i ne diše dok prestravljena čeka da se nešto , bilo šta, desi, samo da se reši ove strave koja ju je obuzela.
               Mačak tada zevne onim najogromnijim lavljim zevom iz uvodne špice Metro-Goldvin-Majerovih filmova, okrene se oko sebe i mirno legne. Za minut već spava dubokim snom, dok Hana razmišlja da li da ipak ne gasi lampu, čisto iz predostrožnosti.

                                                                           ***
                I opet Hana čita u svom krevetu u gluvo doba noći. Ovog puta je sama, jer je Mačak izvoleo odskitati u dvorišni mrak u potrazi za uzbuđenjima i zabavom ili samo poradi sebe , kako je izvesne potrebe opisivala njena baka.
                Iz zanesenosti knjigom naglo je trgne neobična buka iznad njene glave, sa ispusta na spratu koji natkriljuje njenu sobu i deo hodnika ispred nje. Potpuno je zbunjena jer ne može da dokuči šta se zbiva. Zna jedino da ti neočekivani i uznemirujući zvuci nikako na mogu da potiču ni od koga od ukućana, jer su se svi još poodavno zabunkerisali u svoje sobe i tamo blaženo spavaju ako ne okapaju za računarom. Uostalom, njeno izvežbano uvo bi uhvatilo zvuk otvaranja njihovih vrata, a to se ovom prilikom nije dogodilo.
                Rešena da ispita stvar okreće se ka vratima i u trenutku kad krene da ustaje kroz ogradu ispusta pada ogromna zmija koja se uvija, migolji, tumba i pomahnitalo njiše pred njenim očima. Ostaje sleđena, nesposobna da reaguje, potpuno svesna nadrealnosti trenutka, ali sklona da veruje svojim očima koje neopozivo vide gnusnog gmizavca. Gleda u to telo što se grčevito bacaka kroz vazduh kao opčinjena. Mozak pokušava da je navede na bilo kakvu akciju ali bez ikakvog uspeha.
               U međuvremenu, zmija ublažava pokrete, dok se konačno sasvim ne umiri. Tapeti-tap, tapeti-tap. To Mačak silazi niz stepenice, a Hana istog trenutka prepoznaje cev usisivača sa kojom se kućevna zver tako žustro borila i slavodobitno je savladala.
               Hu! Dakle, sve je u redu, osim što ona još dugo ne može da zaspi nakon pretrpljenog šoka.

                                                                        ***

Prilog br.1

U jesenjoj polutmini
Čekao sam
Da veliki žuti autobus sklizne
Niz tobogan moje ulice
I upilji se u mene
Svojim zažagrenim očima
Sve što vidim zaista je žuto
Samo nema stidljivog drveta kruške
Koje si mi ti prvi put pokazala
I nešto klizi u perifernom vidu
To se mačka paučinasto sliva iz kontеjnera
Crna maca koja nikad nije donela nesreću
A žutog autobusa nema
               ( Moje Malo Dete )

Prilog br.2

Na zidu iznad mog pisaćeg stola visi poster koji sam dobio na poklon. Na njemu je kučence Snupi za pisaćom mašinom, a u oblačiću piše: "Bila je mračna i olujna noć..." Svaki put kada sednem za sto ja pročitam: "Bila je mračna i olujna noć..." i bezličnost tog incipita kao da otvara prolaz iz jednog sveta u drugi, iz vremena I prostora koji znače ovde i sad u vreme i prostor pisane stranice; osećam zanos jednog početka za kojim bi moglo da sledi neiscrpno mnoštvo događaja; sve sam više uveren da nema ničeg boljeg od konvencionalnog početka, onog od kog se može očekivati i sve i ništa; kao što mi je takođe jasno da taj pas izmišljač neće nikada uspeti da na tih prvih šest reči nadoveže ostalih dvanaest a da ne razbije čaroliju. Lakoća ulaska u neki drugi svet je varka: bacamo se na pisanje naslućujući sreću nekog budućeg čitanja, a ponor se otvara na još neispisanoj stranici.
               ( Italo Kalvino "Ako jedne zimske noći neki putnik" )