DIPTIH IZ ČETIRI DELA

1. Prezime

1. Sve je relativno

               Dogodilo se to u ona dobra stara vremena kada su slave ponovo postale moderne i okupljale za svečarskom trpezom čak četiri generacije mnogobrojne rodbine tako da domaćini često nisu ni uspevali da se pošteno vide sa gostima koji su stizali u talasima, pa je trebalo, sve po propisima, izneti slatko i 'ladnu vodu, rakiju i kafu, pa predjelo, supu, sarme, pečenje, salate i sijaset sitnih kolača, i pri tome paziti da uvek u čašama bude dovoljno piva, vina, špricera i žutih i crnih sokova...
               Elem, u takvim prilikama se zapodenu razne diskusije, pa se neretko prisutni dotaknu i politike, ma koliko ona bila klizav teren i valjan razlog za nesuglasice i neprijatna sporečkanja.
               Tako će deda Periša, poznatiji kao stariji brat deda Srećka, od milošte zvanog Namćor ( koja je osobina, ako ćemo pravo, obojici bila imanentna ) žučno da oplete kako nam eto tako i treba kada preCednikova žena nije uzela njegovo prezime, već zadržala svoje, i kuda to vodi i na šta to liči i čemu se onda nadati...     

               Sasluša to moj R. Pa će mrtav 'ladan:

               - Deda, pa i Hana je zadržala svoje prezime i dodala mu moje.

               U sobi muk. Tišina takva da bi mogla nožem da se seče. Sve oči uprte u deda Perišu, a on se kao malo zagrcnuo, sve menjajući boje, očigledno neugodno zatečen. A onda protisnu:

               - Dobro, de, to je nešto drugo.

2. Kad ti ne daju da budeš ono što misliš da jesi

               Moja mama nikada nije živela u nekoj prevelikoj ljubavi sa svojom svekrvom. To je počelo još kada se udala za mog tatu i bila dočekana konstatacijom da se, eto, Lala mogao oženiti nekom advokaticom, doktorkom ili profesorkom, jer je, zaboga, interesovanje bilo veliko otkako je završio medicinski fakultet i prvi u porodici nešto više od osnovne škole, a on se ženi običnom učiteljicom. Mamu je ovo silno pogodilo i od tog doba su stalno bile narogušene jedna na drugu.
               Dnevnik uvreda ili „uvreda'' rastao je iz godine u godinu da bi kulminirao kada je mama u nekoj priči rekla:

               - Mi Lazarevići...

               Na to je moja maaajka skočila kao oparena i žučno negodovala:

               - Ti nisi Lazarević i nikad ne možeš ni biti. Samo si za Lazarevića udata.

               Mama joj to zlopamti zauvek.

2. Ime

3. Uloga kumova u izboru imena za novorođenče (1)

               Porodilište, Aranđelovdan. Širom otvorena vrata sobe su tačno naspram telefonske govornice u bolničkom hodniku. Kasno je popodne, bebe su u svojim boksovima, sve obaveze predviđene protokolom su za taj dan obavljene, pa vlada gotovo potpuna tišina.
               Telefonu prilazi sitna ženica, bira broj i počinje da priča sa nekim sa druge strane žice. Iz rečenica koje dopiru u sobu da se zaključiti da razgovara sa mužem.

               - Molim te, - kaže - molim te pokušaj nekako da nagovoriš kuma da bebi ne da ime Anđelko.

               Onda sluša suprugov odgovor, pa ponavlja:

               - Molim te... Bar pokušaj. Ne daj da se zove Anđelko...

               Ponovo tirada sa druge strane. Ona ne odustaje:

               - Zamoli ga, objasni mu, kad te molim...

               Opet muževljev odgovor koji se, naravno, ne čuje, ali se da naslutiti.

               - Dobro.- kaže ona - Ali kad te molim...
              

               Zatim se pozdravlja, rezignirano spušta slušalicu i pokunjeno kreće ka svojoj sobi.

4. Uloga kumova u izboru imena za novorođenče (2)

               Moji venčani kumovi imaju svoje venčane kumove, a oni nezgodan običaj da sami biraju imena svojoj deci. Tako se prvo rodio jedan Stefan. To je nekako prošlo bez naročitih reakcija, pa bi se moglo reći da je ime prihvaćeno od strane svih zainteresovanih.
               A onda se rodio i Damjan.
               Ni tada se niko nije naročito oglašavao.
               Međutim...
               Kumovskog venčanog kuma mama je uspela da se uzdrži neko vreme, a onda je samo upitala:

               - Deco, imate li vi kumove?