Поводом стогодишњице рођења Федерика Фелинија
Шта рећи о овом славном, генијалном редитељу, чије је филмско стваралаштво награђивано најпрестижнијим наградама, изучавано на филмским академијама широм света, о којем синеасти и критичари и данас пишу, а да већ није речено? Био је песник у филмском свету, његови филмови највише су налик сновима, на махове кошмарним, на махове карикатуралним, често комичним, увек помало сетним. Његова култна остварења, као што су Улица, Дангубе,Кабиријине ноћи, Осам и по, Сладак живот, Амаркорд (Сећам се)... и данас имају своју публику.
Од Риминија до Рима А све је почело у том приморском градићу на Јадранској обали, где се родио 20. јануара 1920. Тада, као и у доба Фелинијевог детињства и ране младости, Римини није био центар масовног туризма, већ забачена провинцијска варошица, какву смо упознали у његовим филмовима. Већ као гимназијалац открио је да га уметност занима више него школа, те је почео да црта карикатуре тада славних филмских звезда за локални биоскоп, а његове радове објављују и часописи широм Италије. Под изговором да намерава да студира права деветнаестогодишњи Федерико отиснуо се у велики свет, у Рим који га је дочекао својом вревом, престоничким шаренилом, декаденцијом, који ће потом овековечити у својим филмовима. Ту се одмах укључује у тадашњи естрадни свет, пишући скечеве за ревијално позориште и радио, где упознаје младу глумицу Ђулијету Мазину, своју животну сапутницу. Убрзо почиње и његова сарадња са великим редитељима неореалистичке струје - Латуадом и Роселинијем (учествовао је у изради сценарија за чувени филм Рим, отворен град).
Свој први самостални филм (Бели шеик) снимио је 1952. и од тада није престао да снима филмове, све до смрти. Оскаром су награђени филмови Улица (1954), Кабиријине ноћи (1957), Осам и по (1963, најбољи страни филм, најбољи костими) и Амаркорд (1973). Оскар за животно дело Фелини је добио 1993, неколико месеци пре смрти.
Сарадници Фелини је током своје стваралачке каријере сарађивао са многим уметницима, међу којима се издвајају књижевник Енио Флајано, композитор Нино Рота, који је аутор музике у свим његовим филмовима, и Мило Манара, ликовни уметник, с којим је урадио мноштво стрипова. Читав низ глумаца стекао је светску славу захваљујући управо Фелинију, међу њима су Марчело Мастројани, Ђулијета Мазина, Анита Екберг, Сандра Мило...
Жене Биле су му опсесија, у филмовима је мистериозна еротичност женског тела често пренаглашена, до гротескног, али је, како је говорио, настојао да проникне и у женски део властитог бића, који мушкарци крију као најмрачнију тајну. Заљубљивао се у своје глумице, било је љубавних скандала, али се на крају увек враћао својој Ђулијети.
Ликови Волео је људе, обичне, смешне, пуне мана. Кроз његове филмове дефилују кловнови, циркузанти, локалне луде, наставници, проститутке, малограђани, пропало римско племство, карикатурални попови, калуђери и часне сестре, за све њих је нашао простора, као на некој фантазмагоричној вртешци, у ритму његових сновиђења.
Чини ми се да је најприкладније да овај кратки омаж великом редитељу завршим речима Доналда Сатерланда, глумца који тумачи главну улогу у Фелинијевом Казанови (1976) :
„Сећам се његове маште, сећам се његовог осмеха, сећам се шала који је носио око врата, сећам се његовог шешира, сећам се како је прислањао прсте на уста, сећам се његових очију и ушију, сећам се како је ходао као да плеше, сећам се његове љутње и задовољства, сећам се свог дивљења према њему, сећам се како ме је опчињавао, колико сам био одушевљен што сам с њим, сећам се како сам желео да ме загрли, сећам га се како ми седи на коленима и режира целокупну сцену. Сећам га се с љубављу и дивљењем."