Omaž jednom dođošu

Pojavio se početkom devedesetih, u vreme svog onog haosa i beznađa.

U suterenu obližnje škole otvorio je privatnu zubarsku ordinaciju, jednu od prvih (javnih) u gradu.

Kako je uspeo da dobije taj prostor, ne znam, ali meni prenamena nije prijala jer je nešto ranije tu održavao probe jedan od lokalnih horova.

Novi komšija je imao običaj da leti drži otvorene i prozore i vrata, bez zavesa, te si lepo mogao da vidiš nekog razjapljenog mučenika u stolici. Posebno mi je  išlo na živce  što je bio i prilično bučan. Čovek je mnogo voleo guslare i imao je potrebu da to podeli sa svima okolo. Vazda si u prolazu mogao da čuješ nešto iz junačkog opusa.
Sve to zajedno, još u vreme opšte histerije, je učinio da ga svrstam u one koje jednostavno treba izbegavati. Umela sam prolazeći pored promrsim poluglasno: E, samo si nam još ti falio, i naravno da mi nije palo na pamet da mu budem pacijent. Mada, relativno brzo se pročuo kao dobar u svom poslu, ali bez obzira..

Kako god, komšija je tu i takav istrajavao decenijama, dok se pre nekoliko godina nije pojavila na vratima cedulja da se ordinacija zatvara zbog penzionisanja.

Nedugo nakon toga u toj ulici je posađen drvored mladog žalosnog duda, sa tablom da je to poklon i zadužbina doktora i bivšeg komšije. Iskreno, ta informacija me je iznenadila. Nikad ne bih očekivala...

Od tada je prošlo više godina, tabla je odavno nestala, ali je drvored stasao. Za tu i takvu ulicu ispao je najlepši njen deo. Milina ga videti.
Svaki put kad prođem setim se otvorenih vrata i onog svog mršenja kroz zube, i shvatam koliko sam u zlovolji zapravo bila u pravu.

Da, baš ti takav si nam falio, da nas nečemu naučiš. Malo ljudi su tako lepo zadužili ovu varoš.

Hvala ti na tome, Komšija.