27. mart, poziv iz fotelje na dalje klanje srpskog naroda

Kažu, opet bismo poslali decu da ginu!

Razgovaram sa nekim poznanicima o 27. martu. A to nije prvi put da se nalazim u takvom razgovoru na tu temu (sa nedoumicama koje su pomenute u narednim rečenicama i pasusima). Zastupaju sagovornici onu već opšteprihvaćenu i kanonizovanu tezu da je 27. mart 1941. godine, sa onim "bolje grob nego rob", apsolutno i nepobitno moralan čin, i izbor koji nema alternative. 

Ovde imam na umu one sagovornike koji po svojim stavovima podležu kriterijumima neophodnim za ovaj blog (mada, koliko moje životno iskustvo pokazuje, tu ne spadaju samo ti "neki sagovornici", nego je to, zapravo, stav ovdašnje većine, i to velike većine). Dakle, pričam o ljudima koje ovako ili onako znam, ili znam o njima, posredno, ali provereno. Profil je sledeći: u svakodnevnom životu, a vezano za određene lične izbore koji su u rasponu od bezazlenog do egzistencijalno rizičnog (u materijalnom smislu), ti ljudi se rukovode geslom da je više nego glupo zalagati se za nekakve ispravne stvari, nego se treba rukovoditi sopstvenim dobrom i dobrom svoje porodice. To, već svi znamo, glasi - ne zameraj se šefu, nego čuvaj posao, ne laj protiv vlasti, jer i to bi te moglo ostaviti bez posla i možda bi moglo da ti napravi i dodatne probleme, ne pametuj, jer se to ne ceni, pusti principe i tvrdoglavost, nego gledaj da nešto iskoristiš za sebe, principi su za budale... To su teze koje većini u svakodnevnom bivstvovanju deluju sasvim logično i praktikuju se bez mnogo razmišljanja. Dakle, podrazumeva se da su takvi izbori (bez rizikovanja) pametni, korisni... U odnosu na te dnevne stvari - koje se ipak tiču životnog konformizma - stavljanje života na kocku ne može se ni porediti, zar ne? 

Kako je onda održivo da takvi ljudi, koji apsolutno ništa ne rizikuju čak ni oko trivijalnih dnevnih lagodnosti, a većina je baš takva, onako iz mirne daljine poručuju da to što se "odlučilo" 27. marta 1941. godine i izazvalo više nego tragične posledice predstavlja svetao trenutak srpske istorije i da je to kriterijum po kome se i dalje treba vladati, tj. da i neke sadašnje i neke buduće generacije dece u sličnim istorijskim dilemama valja, u ime ponosa, opet slati na klanicu?!

Čovek koji će se poniziti pred šefom zbog razlike u visini plate od nekoliko hiljada dinara - tvrdokorno u razgovoru brani onu (opšteusvojenu) tezu da ponos nema cenu, i da ljudski životi tada ništa ne znače. Ponos, carstvo nebesko ... A u dnevnom životu miš i kalkulant! Taj sitan kalkulant preporučuje masovno izginuće radi očuvanja ponosa! Da li je to održivo? Da li ja tu radikalno ne razumen neke važne postulate? Da li je nešto što je, valjda, zvanično ispravno - jedino za mene opskurno? 

Istina je da su onda, marta '41. godine, najmanje dve strane službe svom snagom radi svojih interesa podsticale i direktno isprovocirale puč i otvoreno suprotsavljanje Srba nacističkoj Nemačkoj koja je lagano pregazila celu Evropu, suprotstavljanje bez obzira na nesumnivu tragediju i ogromnu cenu koja će u takvom scenariju stići srpski narod, i istina je da je i nekoliko pobočnih igrača takođe želelo takav scenario, uključujući težnje hrvatskih fašista i komuniste koji po svaku cenu žele krvavu gužvu u kojoj jačaju šanse za ostvarenje društvenog prevrata, i istina je da je u srpskom narodu (za razliku od hrvatskog) vladalo antinacističko raspoloženje, raspoloženje koje je svakako dolazilo i pod inercijom maltene tek završenog, po Srbe nezamislivo pogubnog Prvog sv. rata i logikom "ponovo ćemo ih pobediti" - međutim, međutim, međutim - nejasno je kako i danas, kad znamo evidentne, nesagledive posledice tog čina iz marta '41. godine, čije glavne, suštinske posledice verovali ili ne tek stižu - ovde i danas vlada stav da ista takva "odluka" treba da se donese opet ukoliko se ukaže prilika. Ovo sadašnje nema veze, kao onda, sa uticajem ovih i onih sila - to se sada tiče samo nas, onoga što samo mi biramo, tiče se elementarne logike i elementarne, makar minimalne mudrosti, koja instinkte ne stavlja ispred mogućnosti razmišljanja!   

Već sam pisao blog na ovu temu pre godinu-dve, pod nazivom (otprilike) - 27. mart, rafal u sopstveni trbuh. Taj je bio klasičniji, faktičkiji, i nešto duži blog... Sada istu temu ne bih da isturam na takav ili sličan način, iako to zbog zvanične kolektivne mantre o ponosu ne bi bilo nesvrsishodno. Interesovalo me samo da vidim kakva je interakcija između neskriveno kalkulantskog stava većine kad su u pitanju dnevne, sitne lične potrebe, i ovog ponosnog preporučivanja istih tih ljudi da i naredne generacije ginu u ime ponosa. Samo hipokrizija ili (ako se uzmu posledice takve logike) tragedija?