DISKONTINUITET SINHRONICITETA (3/11)

odrastanje u saveznoj državi virdžini

vrbovanje percepcije

 Nisam stigla ni do pola a prošlo mi je kroz glavu u jednoj pauzi čitanja, kako to da ova knjiga nije bila na spisku. Bila sam toliko fascinirana da sam se jednom izletela pred majkom dok sam joj pomagala da spremi letnju slavu i rekla kako čitam neverovatnu knjigu i da ako je 10% onoga što ovaj čovek piše istina to je više nego ludo. Sada znam da je to srednje mlaka knjiga. Haksli davi o svojim pantalonama i Hildegardom fon Bingen ali postojao je trend u evoluciji deljenja psihodeličnih iskustava kada su se veličale knjige, muzika, autori, umetnost uopšteno govoreći, hrana, parfemi, melemi za čula tako reći, pa se neko uradi i otvori, kod nas na primer, monografiju Dušana Džamonje iz ’69, oljušti kivi i odatle tripuje. Ali, kao što rekoh na početku, imala sam premalo godina da bih sve pohvatala, ali shvatila sam da postoji nešto tamo, neka istina, kao kod Moldera i Skali ili kao u pravoslavnom hrišćanstvu, i da me čeka. 

Meseci su prolazili, pokušavala sam da odgonetnem šta je istina, postala sam prava kupoholičarka u supermarketu ideja, čitala sam Ničea, Kamija i Sartra ali oni su me samo patosirali. Što bi se reklo, veliki jesu ali dauneri. Nisu lek za depresiju definitvno, više kao suplementi, dodaci već okrnjenom duševnom stanju da se slučajno ne sastaviš. Xanax literatura.

Praktično čitav modernizam, spuštene roletne, patos, neka rakija, može i iz tetrapaka.

Ako nije Hana Arent o trivijalnosti zla, onda je Karl Jaspers o graničnim situacijama ili neki još veći užas. Ponovo mi se javila stara želja da upišem veterinu u Beogradu, samo zato što je daleko i konceptualno ali i geografski od Filozofskog fakulteta. Ne znam da li je potrebno naglasiti da me je sve to čitanje koštalo desetine bodova iz srednje škole a takođe i gomile bodova na samom junskom ispitu pa sam u septembarskom roku mogla da upišem jedini fakultet koji je umesto ozbiljnog prijemnog imao test opšte kulture i esej koji je mogao da se nabavi u skriptarnici, ispod tezge. Jasno vam je koji.

Kroz Hakslija, vratimo mu se za trenutak, koji je zapravo uvek pisao o psihodeličnom iskustvu, kao o nekoj mističnoj potrazi, perenijalnoj (ovde se uvek usporim kad govorim, pa čak i kad pišem, da ne kažem perinealnoj, stvarno ne mislim sad toliko loše o temi ali zli jezici bi se mogli posprdnuti) filozofiji, sam otkrivala i druge glasnogovornike mistike, Evelin Anderhil, Vilijama Džejmsa pa koračajući uzvodno, što je ovde sasvim prikladna poštapalica, i njihove izvore Terezu Avilu i Jakoba Burmana, kao i gorepomenutu Hildegardu Bingensku. Posebno me je kao brucoškinju Filozofskog fakulteta na početku dvadeset prvog veka vozila činjenica da postoje toliki bitni ženski glasovi u jednom tako muškom vremenu hiljadu godina ranije. No, to je druga dimenzija. 

Ukopčala sam da postoji iskustvo, ili bolje reći iskustvo, ali ga nisam pronalazila pred oltarima, mirisi su mi se zgadili, do te mere da sam jedno vreme koristila smo glicerinski sapun, čak i za kosu. Umesto emanacije dijagnostikovala sam sindrom sluškinje zbog potčinjenosti pri ulasku i izlasku (biće to i konačni izlazak) iz crkve, uz neizbežan osećaj egzistencijalne otupelosti. Privid promisli nisam pronalazila ni u velikim otvorenim prostorima, trčanju na duge staze i isforsiranoj hiperventilaciji s jedne, jogi i meditaciji s druge strane, cedila sam se na dlan i sa suvog dlana ulazila u sebe ali nisam pronalazila ič, mada bih mogla reći i id. Pa ipak, vremenom, pronašla sam, ne bi bilo zgoreg malo okvasiti ispranom sintagmom, kao voda, svoj put. Ohrabrila sam se da preuzmem rizik, jer očigledno je postojao samo jedan put do iskustva. Najveću korist, gledajući sa ove vremenske distance, imala sam u tome, što sam veoma mlada shvatila da je lanac skovan od smelosti, rizikovanja i posledično preuzimanja odgovornosti za iskustvo koje takvi potezi proizvedu, veoma solidan lanac, na koji ću moći da nakačim buzdovan svog samopouzdanja.

Primer. 

Imala sam devetnaest, možda dvadeset godina još uvek sam isprobavala da pronađem iskustvo van sebe a da ne upadnem u sitni kriminal, sama u velikom gradu, da bi mi se, srećom, još jednom, desilo da dođem u kontakt sa lokalnim momkom koji nije zazirao od zaprećenih zatvorskih kazni i da mu na način na koji je moja majka izvlačila najbolje iz oca, izmamim LSD. I onda sam nestala sa njegovog radara. Naravno da me diler u pokušaju nije zanimao.

Dvanaest sati u svom prvom tripu, sklupčana ispod jedne vrbe u nekoj zabiti do koje sam nasumično pešačila od periferne okretnice trocifrenog autobusa i samo plačem i jecam. Na audio zid animalnih zvukova koje ispuštam projektujem kao u bioskopu šta je sve moje odrastanje činilo od mene, ozlojeđenost i otuđenost mojih roditelja, pogrešne uloge koje su mi nametane, moju nezrelost viđam osvetljenu glavnim reflektorom i sve stranputice na koje me je odvela kao i neke srećne okolnosti koje su me održale na kursu da stignem baš do ovde. Sedim, plačem i isplačem sve iz sebe, to je bio moj prvi trip. Ustanem, i izađem ispod vrbe, pokupim kosu pozadi, obrišem suze i sline i vratim se u grad. Bez religioznog priziva oprosta prihvatim svoje roditelje sa svim njihovim manama i dozvolim da nisu umeli bolje i više mi nikad ne podignu pritisak iznad sto. Uđem u sobu u domu kao nova osoba, dok cimerka lakira nokte u crveno i cela soba smrdi na aceton, i ne osetim gadost. Deset godina nečije psihoterapije za jedan sat psihodeličnog iskustva. 

Sada mogu reći da je samo sreća što se ispostavilo tako a ne totalno drugačije.

 (nastaviće se)