Робом икад – гробом никад.
Јеврејска пословица.
Пучисти оних неколико наредних дана (након 27. марта) нису укинули акт о приступању Тројном пакту. Ето. Народ се већ следећег дана збио међу сопствена рамена. Отпочела је лоша слутња. Спорадична еуфорија и бунт под туђинским патронатом већ сутрадан су се претворили у колективни страх, који је нарастао. Али било је већ касно. Нацисти су одовуд, путем пуча и демонстрација, одлучно позвани, па су, исто тако одлучно, заправо још много одлучније, узели да спремају бомбардере. Трљаху руке тог часа и хрватски фашисти, са јасним планом за геноцид над Србима, и бугарски, са такође јасним планом силовања и бугаризације источног дела Србије, балисти такође, и мађарске формације ... Почело је комадање Србије и касапљење српског народа у целини! Како год, тог 27. марта примили смо на себе да решавамо послове великих сила (све оне ће нас на крају, четири године касније, продати још горем злу). Иво Андрић је био амбасадор у Немачкој. Био је амбасадор и тих дана. Не знамо шта је током тих неколико седмица и дана казао, написао, да ли се бунио... Нисам чуо да се побунио. То се ових деценија прескочило. Случајно? Не верујем. И, шта се десило потом? Само двадесетак година након Првог рата, у коме смо изгубили трећину становништва, призвано је тог 27. марта страдање још око милион и по Срба. Милион и седамсто хиљада је укупан број страдалих на простору тадашње Ју. Значи, ових осталих братствојединствених „антифашиста“ свакако не преко двеста-триста хиљада. Срба је страдало толико, око милион и по, махом након мучења и понижавања. Укључени су сви узрасти. Нестао је скоро цео крем друштва: учитељи, професори, сеоски домаћини, свештеници, официри, виђенији људи, предузетници, трговци... Не могу се ни дан данас побројати незамисливе штете у економији, инфраструктури, друштвеним вредностима... И, за ту огромну, крваву цену, нећете веровати, купили смо комунизам, заправо нову окупацију, још гору. Почетак комунизма се огледа у томе да су војводу Петра Бојовића (који је између осталог у Првом рату ослободио Београд) комунисти до смрти избатинали на прагу његове куће. Тада је имао више од осамдесет година. Има ли бољег показатеља и симбола почетка „нове државе“, која се ни дан-данас није изменила у својој сатанској суштини?! Извикани и за све српске непријатеље корисни 27. март се једном мора убележити као симбол сулудости, самоубиства ради туђих интереса... Као црн дан. Као рафал у сопствени трбух.