Kultura| Literatura| Moj grad| Umetnost| Život

PRIČA O ČOVEKU SA TRGA

Dragan Jakovljević. RSS / 30.03.2021. u 02:00

 

Комшије кажу да је наш крај некада био за пример. Марика-нени, кућепазитељка и једна од најстаријих станарки наше зграде, често са сетом у гласу говори о једном другачијем времену, без аутомобила, опушака и пластике. Када је љута, баци оштар поглед низ улицу и прекорно, више за себе, али ипак довољно гласно, каже како су нам, поврх свега, послали "још и ове".


Марика-нени мисли на локалне бескућнике који се редовно окупљају у нашем комшилуку, откад су општинари одлучили да у близини отворе пункт за људе без крова над главом. Око поднева, тамо добијају ручак који потом односе и обедују где им се пружи прилика. После ручка прилегну, пошто један другом наздраве и почасте се неким лимун-жутим алкохолом из пластичних, литарских флаша.


Места за такве ритуале су клупе намењене шетачима, али их неретко виђамо и у улазима зграда, испод степеништа и на травњацима. Пролазници се више не изненађују када их из густиша декоративних жбунова запахне смрад, помешан с мирисом алкохола.


Човек кога месецима посматрам са терасе, такође је бескућник. На трг стиже око осам сати, у време када наши суграђани обично журе, како би на време стигли на посао. Најпре сам мислио да, попут осталих бескућника, и он бира најфреквентнији део дана како би тражио милостињу од људи који туда пролазе. Он, међутим, никада не проси.


Откад су дрвене клупе на тргу замењене хладним, бетонским, на њима се не задржава дуго, али на тргу остаје све до ручка. Између осам и девет, када је пролазника највише, помеша се са њима и журним кораком хита са једног краја трага на други. Затим стане, погледа на сат, заврти незадовољно главом и, као да је нешто заборавио, исто тако журно крене натраг.


Око десет, када гужва умине, седне и из свог великог ранца извади неке необичне справе, различитих величина и геометријских облика. Међу њима је и велики метални висак, обешен о канап. Човек га неколико минута пажљиво загледа и окреће, а затим га са свих страна дуго гланца рукавом и нешто му говори.


Када заврши обраћање виску, почињу његове кружне шетње тргом и трају око два сата, све до дванаест. Најпре ходом опише највећу кружницу. Оне се затим постепено сужавају, све док га пут не доведе до клупе. Током шетње, руку у којој држи висак обешен о канап, држи испружену, благо савијену у лакту. Поглед му је увек усмерен напред, у даљину.


Понекад, међутим, мења своју дневну рутину и неопажено прати пролазнике. Тада висак носи на метар или два иза њих и видно се труди да хода слично као они, како би им се стопе поклопиле. Када заврши маршруту, враћа се накратко на клупу како би поново испричао нешто виску, после чега се ригуал кружења или праћења понавља. У подне одлази на ручак, у социјалну установу, и тога дана се више не враћа на трг.


Када сам прошле недеље пролазио туда, поглед ми је привукла књига која је, отворена, лежала на клупи. Спремало се невреме, па је ветар сам окретао њене странице. Изгледало је као да ће је сваког тренутка оборити и разнети пожутеле листове по тргу. Неко ју је заборавио, помислих и извадих из џепа најлонску кесу, с намером да књигу заштитим од кише и да је потом вратим на клупу. Власник ће се вероватно вратити по њу, мислио сам.


На насловној страни је писало да је књига уџбеник физике за другу годину Архитектонског факултета, док се на полеђини корица, поред краћег текста, налазила фотографија аутора, универзитетског професора и академика.


Затечен, сео сам на клупу и пажљиво осмотрио црте лица писца ове књиге. Сличност са бескућником била је велика. Различитима их је чинила само уредност човека на слици и његова коса, која није била седа, за разлику од оног који сваког преподнева долази на ово место. Брзо сам отворио трећу страницу, како бих видео годину штампања. Писало је да је књига објављена пре двадесет година.


У том тренутку, на корицама приметих нечију сенку.

 

(За наставак приче кликните ОВДЕ.  )



Komentari (4)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

mariopan mariopan 08:41 30.03.2021

Lepa ti je priča

Posle prvog pasusa sam pomislila da će mi se priča sigurno dopasti, i jeste, samo mi je kasnije, što sam dalje čitala, bila sve tužnija.
Pomislila sam da gospodin koji dospe u tu situaciju da bude beskućnik ne želi da bude prepoznat i viđen u tom ponižavajućem položaju i da je to razlog što je pobegao. I ako sretnemo takve ljude i prepoznamo ih da ih treba ostaviti u tom uverenju da nisu prepoznati, neka im bar malo dostojanstva ostane? A ustvari....on više nije živ.

Stvarno mi se sviđa priča.
Dragan Jakovljević. Dragan Jakovljević. 23:26 31.03.2021

Re: Lepa ti je priča

Hvala najlepše! Biće uskoro i novih.
Черевићан Черевићан 12:23 30.03.2021

еее животе

ili,ostavljen u uverenju da nije prepoznat

кад се себе .......сам одрекнеш
веће казне мислим........... нема,
....................поучна је ова прича
(ко зна шта нам Сутра спрема)
Dragan Jakovljević. Dragan Jakovljević. 23:28 31.03.2021

Re: еее животе

Mudro, kao i uvek! Hvala!

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana