„Неколико пута у животу, догодили су ми се тренуци потпуне јасноће. Када на неколико кратких секунди тишина истисне буку и могу да осећам уместо да мислим, и ствари итгледају тако јасно и свет изгледа тако свеж. Као да је све тек постало. (...) Живим од ових тренутака. Они ме враћају у сада и ја увидим да је све баш онако како треба да буде.“
Самац, Кристофер Ишервуд
Упознали смо се у новембру. Дошао је из другог града. Чим је искорачио из кола, заволео сам како се осећам кад је ту. У мору слуђености, погубљености и хистерије које се разлива Србијом, он ми је донео мир. А током оних ноћи када сам, док спавамо, привијао његово тело уз своје да осетим сву пуноћу његовог присуства, смисао постојања је био кристално јасан и све је било онако како и треба да буде.
Мој муж је био неко мудо при Цркви.
Када ми је то саопштио, ја сам препустио Богу да се Он тиме бави: Божја је Воља била да се сретнемо и Бог ће уредити да се све развија како треба. То што је мој муж био пословно везан за Цркву и град у коме живи, могло је да се превазиђе; ја сам пословно мобилнији... Ионако је пред нашом везом било још много ситуација које тек треба да прегура пре него што организација заједничког живота буде тема: заједничке викенде, заједничку седмицу, заједничка летовања, његове животне стресове, моје животне стресове, па тек моја креативна и сазнајна лудила, мене је чекало да откријем његова лудила и да ли могу да их хендлујем...
Оно што је било важно јесте да и он начелно жели заједнички живот. Али је за сада је виђање сваког другог викенда са повременим дужим периодима мени било довољно. Па да видимо како ће то ићи.
Ишло је лако. Он је већ умео смирено да хендлује свој живот. Ја сам спонтано, без икакве свесне намере или напора, био према њему најбољи што ико икад може да буде за било кога. Волео сам то што из мене извлачи оно најбоље.
У првих годину дана, закачили смо се два пута.
Први пут, једног поподнева на првом заједничком летовању. Знате оно кад немате око чега да се свађате, па измислите нешто глупо. Ми смо се - после једног секса - посвађали око тога ко више ужива у нашем сексу. Испало да из моје перспективе ја више уживам, а из његове да он више ужива. Наравно да је глупо. У нашу одбрану, постојао је подтекст да смо обојица оманули да се побринемо за задовољство оног другог. Поново смо се креснули тек ујутру.
Други пут је било једног зимског јутра код њега у стану када је, након буђења, открио да сам причао у сну. Ау. Катастрофа у најави. Унапред сам порекао шта год да сам рекао. То га је жацнуло. Ипало је да сам му бунован, причао како га много волим. Мислим, стварно, још ће да испадне да читам Мир Јам. Шта је, ту је, истина је, морао сам да се сагласим са собом. Мало сам му окрњио радост, али се она вратила када је описивао како зна да га волим по томе што током хладних ноћи, када он заврши откривен, ја то осетим и поново га прекријем.
Било је јасно да треба да се преселим и да проведем живот са њим. Да је он мој муж пред Богом. А онда му је понуђено да се у потпуности прикључи Цркви и да напредује.
Завладао је пакао.
Као што је најавио, одбио је. Али је разлог одбијања био тај што они који су му то понудили, нису били од поверења. Имали су велике користи од тога у том тренутку, а обећавали без икаквих гаранција да ће одржати реч. У тој епизоди, мени је постало јасно да би он свим срцем волео да се то оствари. И да је то тек тада увидео.
Мени су од брака потребне три ствари: редован секс, мир и да сваке ноћи, током спавања привијем увек исто тело уз себе. У друштву, у коме је типичан брак заснован на сексуалном изгладњивању, токсичности и одсуству блискости - моје потребе су тешка авангарда. Али, такве су какве су.
И гурнуле су ме дубље у пакао. Размишљање је букнуло преко својих граница, осећања су била растразана између благослова заједничких ноћи и растројства раздвојених дана, и то је трајало.
Ако би се сазнало да живимо заједно или чак и да само чешће спавамо један поред другог, Црква би га одбацила, чак и као сарадника. А сазнало би се.
Сазнају се и ствари које се лакше скривају: који владика има жену и децу, који владика плаћа малолетним девојчицама за секс, а који ангажује сексуалне раднице да „забављају“ госте на епархијској слави. Сазнало би се и за нас.
Ако будем инсистирао да будемо заједно, и будем инсиситрао на ономе што је мени потребно, онда ћу ја да будем сила која њега гура у унутрашњу расцепљеност између љубави према Цркви и љубави према мени. Бити узрок растројства нечије душе, за мене је претеће. Бити узрок растројства његове душе је, као остварива могућност, изван моје свести.
И његово размишљање је почело да прескаче. У покушају да изнађе друштвено прихватљиву форму која би могла да укључује и Цркву и мене, предлагао је видове „заједничког“ живота који су решавали само делиће потреба. Ја знам да владике своје љубавнице и љубавнике запосле као најближе сараднике па проводе доста времена са њима, али то и даље значи провести тек понеку ноћ заједно, увек на опрезу, увек под стресом ко ће шта да сазна и како ће то да злоупотреби. Ја знам да се истополни пар верника замонаши заједно, добију на старање празан манастир и издржавање, али би то значило да његово прикључење Цркви опет не води тамо где је срце његово.
Био сам стављен пред раскршће које у свим смеровима води - никуда. Или ћу да живим живот испуњен његовим присуством, а да њега гурам у одустајање од сопствених потреба, или ћу да ја одустанем од онога што мене храни да би било како је њему потребно. Или смо могли да тако плутамо по свемиру, виђајући се повремено, подсећајући себе да имамо нешто свето, а немамо, чекајући тренутак када ће његов пут у Цркви почети да се развија, да чекамо крај.
Или - ништа.
Једне топле пролећне вечери, код мене, истиснуо сам кроз грло и уста пар последњих речи. Дао им звук. Дао им живот. Наше зурење у безизлаз, јесам ја пресекао, али је прекид био споразуман. После мојих речи смо још једном имали секс, али је уместо вођења љубави то било опраштање од ње. За опроштај смо имали једну ноћ. Још један додир са Смислом.
Отишао је.
Пресекао сам поучен искуством да могу да прегурам сваки бол. Прегураћу и ово, уз већ опробаниобразац: годину дана самовања, писања и компоновања, годину дана насумичног и безименог јебавања наоколо „у три смене“ и онда још годину дана сазревања и нормализације. Ово је радило у свим претходним озбиљним раскидима. Радиће и сада.
Неколико година касније, изнова и изнова ме пресеку сузе за својим домом. Сузе свеже као тог јутра кад је отишао. Уместо пребољевања, са својим болом сам срастао. И стварање, и насумични секс, и самовање, били су преслаби. Јер оно раније су били раскиди. Ово је био развод.