[Твој став је живот другог]
Упозорење на узнемиреност: психотични раскид са реалношћу
Џордан Питерсон је своју популарност стекао уништавајући људске животе.
Пре него што је постао кућни инвентар и извор за меме, у медијском простору је био присутан једном објављеном књигом „Maps of Meaning" (Мапе смисла) и предавањима са Торонтског Универзитета која су постављена на ЈуТјубу. У овим предавањима је тврдио, између осталог, да су уметници Старе Кине визуелно представљали ДНК, иако је ДНК откривенa тек 1953. године.
Његова популарност је кренула вртоглавим успоном тек када је публици пружио оправдање за мржњу.
2016. године, Канада је предложила закон којим се језички поштује родни идентитет трансродних особа. Питерсон је овај предлог закона искористио за сејање страха међу публиком, како ће појединци бити хапшени и кажњавани шаком и капом. Као што то обично бива, страх је додатно сузио свест многих који су се противили том закону, па се повећао број претњи трансродним особама на Торонтском Универзитету.
Закон је усвојен.
Пет година касније, оправданост његовог аргумента може да се мери подацима из реалности. Он је тврдио да ће нови закон довести до тога да многи људи, који су иделошки против језичког поштовања родног идентитета - буду кажњавани и хапшени. Број појединаца којима је, према том закону, наређено да плате одштету или казну јесте - нула.
И уместо да публика препозна како је његово разумевање друштвених процеса и предвиђање њихових исхода - погрешно, публика Џордана Питерсона је његову популарност подигла на виши ниво. То му је пошло за руком тако што је измислио новог непријатеља:
П О С Т М О Д Е Р Н И Н Е О М А Р К С И З А М
(читати у јарко црвеној боји)

Шта је постмодерни неомарксизам? Ништа. То не постоји. Шта више, то не може да постоји. И то је и Питерсон признао ономад када га је Жижек питао да наведе један пример заступника постмодерног неомарксизма - и Питерсон је избегао да то уради. Јер је заступнике постмодерног неомарксизма - измислио и онда се расправља са њима.
Речи „постмодерно" и „постмодернизам" означавају друштвену платформу на којој су сви наративи, све идеје једнако валидне. На пример, постмодерно је када антиваксери наступају са ставом да је њихово мишљење једнако валидно као и научно мишљење. Или када се кич и шунд (Стоја) сматрају једнако вредним као и врхунска уметност (Љубица Марић). Или када се неонацистима даје иста количина медијског простора као и демократама.
ТLDR; постмодернизам означава укидање метра (метанаратива) којим се мери вредност друштвених појава и идеја: сваки наратив је једнако вредан и све идеје једнако заслужују своје постојање.
Са друге стране, реч која у себи садржи „-изам" означава да оно што стоји испред јесте метар (метанаратив) којим се мере остале појаве у друштву и остали наративи.
На пример, ја сам заступник прагмат-изма. То значи да ја вредност, значење, смисао било које појаве вреднујем према практичном резултату. Уколико две, теоријски супростављене идеје воде истом практичном резултату, за мене је то иста идеја. Уколико две сличне идеје, можда само мало другачије вербализоване, воде драстично различитим практичним резултатима, за мене су то супростављене идеје.
На нижем нивоу, као помоћни метар, ја користим сцијент-изам, идеју да науком треба одговарати на сва друштвена и лична питања: од смисла живота, преко морала и бонтона, преко уређења државе, до личног психолошког живота појединца. (Напомена: научници су готово увек против сцијентизма, због чега је то мени помоћни мерни инструмент, а прагматизам главни.)
Марксизам означава да се и политика и економија и наука и уметност и религија посматрају кроз класну борбу. У изворном облику то значи борбу пролетеријата са буржоазијом. У „нео" облику („нео" значи нов, обновљен) то значи да се као класна борба тумачи било која борба угрожене категорије људи против свог опресора: борба сиромашних против богатих, борба робова против робовласника, борба жена против мизогиније, борба црнаца против системског расизма, борба трансродних особа против трансфобије...
Укратко речено, (нео)марксисти класну борбу постављају за свевишњи метар.
Постмодерни неомарксизам био значио да се класна борба поставља као главни мерни инструмент на платформи на којој главни мерни инструмент не постоји.
Због овога, Џордан Питерсон је човек који изнова и изнова и изнова гура четвртасти објекат кроз трогуласти отвор, а он одбија да прође. Што доводи до питања, како начин размишљања који се опире реалности, тврдоглаво одбија да је сагледа, већ је измишља - како такав начин размишљања постане популаран?
(наставиће се следеће недеље, или некад, можда, или неће)