Гост аутор: Nikvet pn
Половина децембра, мирна породична недеља, јутро. Одлучим да изведем сетерку у ловиште после ловне сезоне. Крећем у визиту на топ терен да извидим колико је преостало дивљачи. Пријавим излазак управнику ловишта. Ипак понеси пушку, каже, буде лисица, шакал... Послушам.
Миран, глуво тих зимски дан на ивици мраза; облачан, помало магловит. Керуша је у топ-форми, седма ловна сезона. Физички је тек прошла зенит. Ноге полако опадају, нос и даље одличан. Памет и искуство напредују и издижу је у највишу класу. Стварно уживам гледајући како клизи пољем, сетерски кас је чиста поезија. И посвећеност. За њу тада не постоји ништа осим мириса које тражи, мене тек крајичком ока покаткад констатује. Сцена пса који лови и ловца који прати идентична је од праисторије; та чаролија је темељ а нас двоје данашњи извршиоци. И гле, ето марке. То је оно замрзавање птичара кад открије топли мирис, дивљач је ту испред скривена. Напред! Фазанка оштро полеће, у доброј је кондицији; за њом још једна. Енглеска сетерка Жозефина блиста, убацила је у четврту брзину. У краткоме кругу зимским пољем подигосмо двадесетак фазанки, три фазана и зеца. Неочекивано лепо, као да се ту јесенас није ни ловило. Биће гнезда на пролеће.
Керуша пресрећна а и мени је пријала шетња. Вратимо се кући да помогнем око недељног ручка. Очекујемо госте, драге пријатеље из другог града на леп дивљи ручак и дружење. Али они су се управо одјавили. Код њих је таква магла да није паметно на пут од сат вожње. Баш штета, али добро, биће прилике. Имам дакле слободно преподне до ручка па хајде да обиђем занимљивог пацијента. То је крава са необичним тумором коже између рога и увета, величине и облика рагби лопте. Операција је захтевна, тражи људство, обарање, везивање, тоталну анестезију па сам одлучио претходно да пробам трик са гуменом повеском. Можда успе. Подвезао сам чврсто корен тумора са намером да прекинем циркулацију. Прошло је пет дана па ме копкало како иде.
Пацијент је у селу на магистралном путу 15км на исток. Пут је одличан, сув, празан. На првој петљи видим саобраћајну патролу. Откуд овде!? Никад их ту раније нисам видео а тим путем сам хиљадама пута прошао. Препознам једног и махнем, клијент, има псе. Прођем и тада ми нешто као кликне у глави. Сва чула ми продувају, рад мозга убрза на милион фрејмова у секунди. Откуд то? Дешавало ми се и раније понекад, рецимо на операцији која крене лоше па се мале сиве тако захуктају да се досетим чега ми никад на ум не би пало. Ваљда је тако људима на кокаину, вероватно зато га и арче. Али откуд сад и овде мене да задеси? Појма немам, брига ме, возим даље и то лагано, осамдесет, регионални пут. Друм је савршен, дозвољава и дупло брже. Нигде не журим, иако сам прошао патролу возим сасвим уредно. После онолике теренске километраже без огреботине не спадам у возаче жељне волана. Испред аеродрома претичем спороходни јаркозелени камиончић препун гвожђурије, из њега трешти музика. Пред крај аеродрома лево видим двојицу раде у воћњаку; ауто им је десно преко пута, успорим, прођем. Двеста метара даље са исте стране стоји бели пик-ап паркиран. Иза њега још сто метара видим ситног старијег човека у радничком оделу стоји поред пута и гледа у мене. Мозак ми ради двеста на сат: шта ће овај овде? Пољских радова половином децембра нема; не иде у воћњак него супротно. Три викендице с леве стране немају дима нити паркираних аута, нико не прави ждерачину; необично, успорим.
Човек ме тупо гледа. На десетак метара пре него што га прођем нагло подигне леву руку у џепу, покрије јакном главу и закорачи стројевим кораком на коловоз! Рефлексно набодем кочницу, скренем (туп!) на леву страну и брзо исправим да не слетим; зауставим се на самој ивици јарка. Срећом никога из супротног правца да ме збрише. Жив сам, читав, ауто ради. Погледам у ретровизор, гле нема га, нема ни шофершајбне. Али има милион стаклића по мени и свуда. Отворим врата и полагано сиђем у јарак све пазећи да се нагнут ауто не преврне на мене. Одједном ми је страшно хладно, тресем се. Погледам позади и десетак метара уназад тачно насред друма видим човека у радничком оделу неприродно згужваног. Нема покрета. Око главе полако се шири локва густе тамноцрвене крви. Не могу да му помогнем. Нећу ни да приђем да ме не прати та слика завека. Некако вадим мобилни да позовем патролу саобраћајаца које сам видео али не успевам. Руке ми се тресу, нема шансе да убодем број. Никад ми рука није задрхтала а сад ето. Зелени камиончић са гвожђуријом прилази, обилази, гаси музику и - додаје гас. Прилазе неки људи пешака, то су они из воћњака, препознају ме и зову патролу. У шоку причам саобраћајцу како је било, он ме смешта у њихов ауто. Угрејан је али мени зима у кости ушла; нуди ми воду, таблете за смирење, притисак, шећер... Воду узмем. Тресем се и даље. Мозак ми се заледио и успорио на лер. Не осећам ништа, тугу, бес, бол, жал, ма ништа осим језиве хладноће до костију. Појави се мој другар, причам му шта је било. Он позове адвоката да присуствује узимању трагова, да неко нешто не зезне. Немам никакву представу о времену колико све то траје. У неко доба возе ме у Хитну да ми ваде крв. Телефон непрекидно звони, цео град је чуо али не могу да разговарам ни са ким. Све време је неко поред мене и воде ме кући.
Смирио сам се, одморио, одспавао па размислио. Чињенице су: ауто је апсолутно исправан. Брзина - дозвољена. Кочио сам у милисекунди. Скренуо да избегнем. Алкохол нула. Да нисам тако тачно и брзо реаговао тип би кроз ветробранско стакло улетео у ауто да и мене одведе тамо где је пошао. Невероватна срећа је што сам жив и неповређен. Не осећам се кривим. Пред самим собом, Богом ако га има и пред људима - нисам крив за самоубицу што је баш мене нашао за извршење. Тако ми се заломило. Требаће ми много снаге да саставим коцкице и надаље нормално функционишем без штете по себе и око себе. Баш не дам да ми туђа лудост поквари живот.
Нека му је лака земља али и данас сам љут сам на њега. А како и не бих? Ако је баш решио да оде са овога света могао је то и друкчије да уради. Откуд жеља да са собом још некога одведе? Самоубилачка мисаона траса ме не занима, напротив. Нисам морао две смрти буквално у очи да гледам, своју и његову. Мени није било суђено, њему његовом одлуком јесте.
Ауто сам оправио и возио. Нисам се освртао на савете да га се као малерозног курталишем што пре. Напротив, можда ме је баш и спасао, није издао. Хтео сам себе да пробам у њему на страшноме месту. Опробао и издржао. Служио ме лепо још пар година.
Није ми било лако. Данима, недељама потом дошло је мноштво другова и пријатеља да попричају, да понуде помоћ у невољи. (Добро, било је ту помало и крвожедне радозналости светине). Одмах сам одлучио свакоме да испричам све баш како је било. Поновио сам то безброј пута. И гле чуда - вредело је. Сваки пут када сам поделио било ми је бар један грам лакше. Хвала им свима, јесу помогли.
* * *
Прошло је скоро седам година. Прохујало са вихором, кажем себи. Али... Неко јутро идемо на посао кроз град у шпицу; испред вози чича бициклу са две кесе и кривуда. Ранојутарњи ракијаш свакако, држим одстојање пет метара, не претичем. Одједном тресну се налево испред кола посред улице, закопам кочницу; он одоздо међу кесама нешто жвалави и показује руком на мене. Севнуше ми флешке старога филма, супруга ме задржа у колима. Срећа те истрча један момак из радње, нагрди га и покупи онако пијаног са све бициклом и кесама на тротоар.
* * *
Заључак? Хм... Живот је драгоцена и необична појава препуна спортских активности. Ујутру устанеш и благог појма немаш какве су ти карте данас додељене.