Da li sam ja ja?

Viktor Peljevin

ZAPIS O TRAGANJU ZA VETROM

(Pismo studenta Postepenost Uređivanja Haosa gospodinu Prefinjenost Mudrosti)

Odgovaram na vaše pismo, gospodine Cjan Ci-Ja, sa malim zakašnjenjem. Ono je
izazvano događajima za koje se verovatno već čulo u vašim krajevima. Nisam stradao u
nemirima; molim se da i vas zaobiđu nevolje. Nije prošlo mnogo vremena od kada smo uz
povike cikada podizali čaše u Žutim Planinama, a koliko promena unaokolo! Mnogi su, do
juče oslonac Zemlje, rasuti u prah; drugi, koji su bili u zenitu moći i slave danas su ukaljani
sramotom, i njihova imena liče na opljačkane grobove. Samo su planine i reke oko nas još
uvek iste, ali, čini mi se, i one polako menjaju svoj lik - proći će nekoliko generacija, i više
ništa neće podsećati na ono što je bilo.
Naravno, to ne treba da čudi, jer je samo u promenama stalna postojanost koju je
darovalo nebo. Čoveka koji se učvrstio na Putu promene ne plaše, jer duša je njegova duboka,
i u njoj je uvek spokoj, ma kakvi talasi uzburkavali svet. Ne treba se plašiti tih talasa - oni su
samo privid, poput plesa sunca na sedefastoj školjci. S druge strane, ne treba ni previše težiti
spokoju - i spokoj i uzbuđenje su u stvari različiti oblici jednog istog, a tajni put gubiš upravo
onda kada jedan privid počinješ da smatraš važnijim od drugih.
Uostalom, gospodine Cjan Ci-Ja, moja razmišljanja mogu izmamiti vaš osmeh. I
zaista, nije li smešno kada neznalica razmišlja o onome što mora da oseća muškarac koji je
našao Put, pritom još u pismu takvom muškarcu? Samo vaš običan prezir prema rečima daje
nadu da ćete vi i ovoga puta oprostiti jadnom književniku. Uistinu, stvari stoje upravo tako
kako vi imate običaj da kažete - tri reči izazivaju deset hiljada nevolja!
U svom pismu interesujete se jesam li sačuvao svoje interesovanje za ideju koja se
pojavila kada ste me na svom imanju poslužili praškom pet kamenova. Plašite se da sam u
vrevi prestoničkog života mogao zaboraviti ono što sam doživeo te noći. Da bih pokazao
koliko je sve što se desilo sveže u mom sećanju, dopustiću sebi da podsetim na okolnosti pod kojima se rodila zamisao koju ste pomenuli.
Govorili smo o ništavnosti savremenih dela u poređenju sa velikim knjigama starine,
a ja sam pretpostavljao da je tome uzrok činjenica da su se ljudi današnjice suviše udaljili od
istinskog Puta. Na to ste vi primetili da se u svakom vremenu ljudi nalaze na istom rastojanju
od Puta, i da je to rastojanje beskonačno. Odgovorio sam da su nas savršeno mudri učili da
vidimo Put u svemu što nas okružuje i, shodno tome, on je uvek pored nas. Tada ste,
gospodine Cjan Ci-Ja, ako se sećate, izvukli iz futrole na pojasu feniksa od belog neftira,
kojeg sam pre toga pokušavao da kupim od vas za pet ljan zlata, i upitali da li mi se on i dalje
sviđa. Misleći da su vam bile drage moje reči, i iščekujući poklon, odgovorio sam potvrdno,
ali vi ste ga ponovo vratili u futrolu. Pitao sam šta to treba da znači. Videti Put i posedovati ga
- to nije ista stvar, odgovorili ste.
Dugo smo se smejali posle tih reči; vi ste čak nogom prevrnuli stočić za čaj. Na
osnovu toga što je precizno i trezveno zapažanje izazvalo u nama takvu radost, kao i zbog
svraba po čitavom telu koji sam osećao, zaključujem da je u tom trenutku prašak pet
kamenova već ispoljio svoje dejstvo. Moje misli ustremile su se odmah na sve strane, i ja se
setih princeze iz naroda Hunu koju sam video na tržnici, koja je stidnim mestom vadila
eksere zabijene u deblo. Odjednom sam zapanjeno shvatio da sami Hunu ne prave eksere,
tako da ono što sam video - opčinjena gomila oko podijuma, divlji pokreti i uzvici šamanke
ogrnute vučijim krznom, smrdljivi asistent koji zakucava eksere u deblo komadom
slomljenog bronzanog zvona - nije bilo varvarsko divljaštvo, nego apoteoza naše sopstvene
kulture, koja traži načine da se zavije u zverinju kožu, a da pritom ne izgubi lik.
Očigledno su mi se zbog tog sećanja i pojedinih misli o prestoničkom životu otele reči
kako se u današnje vreme zanat pisca razlikuje od sudbine hunske princeze samo po tome, što
pisac mora sam da zakucava eksere, i istinski oslonac duha može biti samo klasični kanon.
Na to ste rekli da je tako bilo oduvek, samo se vašarski trikovi starih vremena u epohi
nazadovanja smatraju svetim obredom. A pošto je svaka epoha - epoha nazadovanja, i u svetu
se menjaju samo devize vladanja, takozvani klasični kanon su naprosto oni natpisi koje smo
još uvek u stanju da razaberemo među drevnim ruinama. Stoga je u svakoj epohi ovaj kanon
tako neponovljiv i proizvoljan. Ali u čemu se zaista sastojao sveti obred drevnih, dodali ste s
tugom, to izopačeni potomci ne mogu čak ni da naslute - naravno, ako ne spadaju u
mađioničare i pisce.
Kao primer tih trikova i nagađanja naveli ste, u današnje vreme moderan roman,„Putovanje na Zapad”. Nameravao sam da se usprotivim, jer tu knjigu smatram jednom od
najboljih tvorevina savremene književnosti, uprkos njenom stilističkom nesavršenstvu, ali
moje misli odjednom krenuše u neočekivanom pravcu. Istorija Cara Majmuna i Tanskog
monaha - to je priča o putovanju, rekao sam, a može li se napraviti povest u čijem će centru
biti Put? Posle toga ste i predložili da prošetamo šumom.
Neću da ponavljam kako sam vam zahvalan, gospodine Cjan Ci-Ja, za učenje, iako
me zbog načina na koji je ono bilo izneto do danas obuzima strah. Još jednom se izvinjavam
što sam se ponašao kao nerazumno dete. Ali ono što se desilo bilo je tako neobično, da mi se
pokušaj sakrivanja i dalje čini sasvim prirodnim. Što se tiče nesrećnog nesporazuma s mojim
stomakom, to se, kao što znate, često dešava kod uzimanja praška pet kamenova, naročito ako
je u njemu previše cinobera. Tako da mi nije neprijatno što ste mogli da me smatrate
kukavicom - vi znate da to nije tako - nego što sam vas naterao da me usred noći tražite po
mestima kuda i danju treba ići s velikim oprezom.
Nisam se odazivao na vaše pozive, ali ne zato što mi je svest bila nečim pomućena.
Naprotiv, ne sećam se da mi je ikada bila tako jasna. Ali ona se potpuno okrenula od pet
kapija čula i ustremila u najskriveniju od svih palata uma, koja je plamtela kao vatra. I tada
kao da sam video ono čemu sam toliko puta pokušavao da se približim kroz napisano u
knjigama i razgovore sa onima koji su dosegli istinu. Ugledao sam Veliki Put, kakav je sam u
sebi, ni na šta oslonjen i ni od čega zavistan. Shvatio sam zašto su uzaludni pokušaji
njegovog dosezanja kroz razmišljanje ili rasuđivanje.
Ako zamislimo da su konstrukcije uma merdevine koje treba da nas dovedu do onog
skrivenog, onda ih mi ne naslanjamo na zidove zamka istine, nego samo na odraz istih tih
merdevina u ogledalu sopstvenog razuma, i ma koliko se požrtvovano uspinjali uvis, i ma
koliko se visoko popeli, na kraju smo osuđeni da iznova i iznova nailazimo na sebe, ne
približavajući se istini, ali i ne udaljavajući se od nje. Što su više naše merdevine, to će viši
postati zidovi, jer sam zamak nastaje samo onda kada se pojavi onaj ko želi da ga zauzme na
juriš, i što je jača njegova želja, to je zamak nepristupačniji. A pre nego što počnemo da
tražimo istinu, nje nema. U tome se i sastoji istina.
Ta moja misao završila se čudnim pokretom uma - kao da nisam mislio na način na
koji sam navikao, nego nekakav potpuno nemoguć. I ovde se, gospodine Cjan Ci-Ja, ispoljilo
iskustvo sa otkrivanjem zločina, koje sam stekao u državnoj službi. Odjednom mi se otkrila
najstrašnija zavera koja je ikada postojala na Zemlji, posle čega je kod mene i počeo onaj napad nezaustavljivog smeha, koji vam je pomogao da me nađete u mraku. Ta zavera, u koju
smo svi uključeni iako to i ne slutimo, i jeste svet oko nas. A evo u čemu je suština zavere:
svet je tek odraz hijeroglifa.
Ali hijeroglifi koji ga tvore ne ukazuju ni na šta realno, i samo odražavaju jedan
drugog, jer se jedan znak uvek definiše drugima. I ničeg više nema, takoreći, nikakvog lika
pred ogledalom. Odrazi koji nam dokazuju svoju istinitost upućujući nas na druge odraze.
Glupost, pak, čovekova, kao i njegov najgnusniji greh, sastoji se u sledećem: čovek veruje da
postoje ne samo odrazi, već i nešto što je odraženo. A njega nema, nigde. Nikakvog. Nikada.
Štaviše, njega nema do te mere da čak i izjaviti da ga nema znači time ga stvoriti, pa barem i
u izvrnutom obliku.
Zamislite mađioničara koji, sedeći ispred lampe namešta prste u složene figure, tako
da se na zidu pojavljuju senke zveri, ptica, đavola i lepotica. A posle se on sve do smrti plaši
tih đavola, zaljubljuje se u lepotice i beži od tigrova, zaboravljajući da su sve to samo senke
njegovih prstiju. Mogi bismo ga nazvati ludakom, da i sam mađioničar nije samo senka
znakova „magija” i „čovek”. Ceo svet oko nas je takvo pozorište senki; mađioničarevi prsti -
to su reči, a lampa - um. U stvarnosti nema ne samo predmeta na koje aludiraju senke, nego
čak ni senki - postoji samo svetlost, koje je na nekim mestima više, a na drugima manje. I
čemu se onda nadati? I čega se plašiti? Ipak, govoreći o tome, ja ne uzimam u ruke lampu
istine, već prosto savijam pred sobom prste reči, stvarajući nove i nove senke. Zato je bolje
uopšte ne otvarati usta.
Nakon što sam ovo shvatio, smisao drevnih tekstova otvorio se preda mnom tako
jasno, kao da sam ih ja napisao; tajna mesta iz komentara uz njih postala su tako providna,
kao školski krasnopis. Osim toga, shvatio sam zašto je potpuno besmisleno čitati ih. Ako bi se
nada mnom nebo otvorilo, ili bi počeo potop, ja na to ne bih obratio pažnju. I to što ste me
našli pre nego što sam se survao s nekakve planinske staze uistinu mi se čini kao milost
Nebesa.
Šta sam još shvatio? Pa to da mi nismo sudovi puni svesti, nego samo ispisane
stranice koje se u njima lelujaju kao stabljike trave na letnjem vetru. Mi mislimo da je svest
naša osobenost; kao što je i za vlat trave vetar ista takva njena osobenost, koja je ponekad
savija do zemlje. Na svoj način travčica je potpuno u pravu. Kako da razume da vetar nije
samo to? Ona nema čime da pogleda uvis, da bi videla ogromne oblake koje on nosi iznad
zemlje. Uostalom, kada bi imala oči, ona bi najverovatnije pomislila da oblaci i jesu vetar-pa vetar je apsolutno nemoguće videti.
Ali najviše poražava to što se osećaj „evo mene, travčice” ne javlja kod travčice, nego
kod vetra. Ne misli travčica, dok se savija ka zemlji, „evo vetra”; to vetar misli „evo vetra”,
nalećući na travčicu - zato on i raznosi semenje iznad zemlje. Sve što se čini travčici u stvari
se čini vetru, zato što samo njemu može da se čini. Kada vetar duva u travu, on postaje trava;
kada duva u planinu, postaje planina. Trava se čitavog života bori sa vetrom, ali njen život
živi taj isti vetar protiv kojeg se bori. I zato ni sa travčicom, ni sa planinom, ni sa čovekom
zapravo ništa ne može da se desi. Sve se dešava samo vetru, a za njega se uistinu ne može
reći da postoji mesto odakle dolazi ili kuda odlazi. Pa zar onda njemu može nešto da se desi?
Kada smo se vratili na imanje, moj um je bio nemiran, i učestvovanje u razgovoru
zahtevalo je od mene napor. Zaista, mislio sam, uprkos svim nevoljama nebrojenih naroda, ni
jedna vlas nije nikada pala ni sa čije glave! Nisam vam otkrio tu misao - nešto mi je govorilo,
gospodine Cjan Ci-Ja, da ću odmah ostati bez čitavog pramena kose. Ali kada ste pitali da li
bih umeo da od onog što sam upravo shvatio napravim temu književnog dela, ja sam bez
razmišljanja odgovorio potvrdno. Štaviše, sećam se da su mi vaše reči („sada, kada maglovito
zamišljate na kojoj strani tražiti ono što beznogi i bezglavi nazivaju Putem”) delovale
uvredljivo - bio sam siguran da sam dosegao istinu, potpuno i odjednom.
Nisam imao nikakve sumnje u svoju sposobnost da ostvarim zamišljeno - video sam i
razumeo ono što je trebalo da se izrazi isto onako jasno kao što sada vidim svetlost dana. I to
razumevanje davalo mi je takvu snagu, da nisam sumnjao u sposobnost te snage da se izrazi.
Razmišljanje o formi u kojoj će se to desiti činilo mi se preuranjenim. Zaista, bio je to
trenutak najviše sreće - meni, osećao sam, predstoji da stvorim knjigu neviđenu, nimalo
sličnu bilo čemu dosad napisanom - isto kao što jasno i snažno stanje mog duha nije ličilo ni
na šta od onog što sam do tada osetio. Možda će ove reči izmamiti vaš osmeh, ali u tom
trenutku činilo mi se da me je Nebo odabralo da uradim nešto nalik na činjenja Bude i
Konfučija, ako ne i da ih nadmašim.
Stigavši u prestonicu i završivši nagomilane službene obaveze, pristupio sam radu na
knjizi. Ako se književni talenat uporedi sa ratnom snagom, ja sam u taj rat poveo celu svoju
neveliku armiju, do poslednjeg vojnika. I evo s tugom vas izveštavam o potpunoj propasti
pohoda. Ali nisam bio poražen u borbi. Ja nisam umeo čak ni da se približim protivniku. I
sada smatram da se sa istim takvim uspehom moglo krenuti u boj protiv vojske oblaka ili armije magle Razlog mog poraza sada mi je očigledan. Pokušavao sam da pišem o najvišem
principu, čiju sam svetlost video one noći. Ali kakav je to princip? Ja to i dalje ne znam, ako
pod rečju „znati” podrazumevamo sposobnost da se drugom čoveku nešto izloži na papiru ili
razumljivo objasni. Ne mogu da ispletem od reči mrežu kojom bih mogao da izvučem to
čudovište iz mraka. I ne radi se o mojoj nedovoljnoj sposobnosti. Mi možemo da uzmemo u
ruke samo ono što ima oblik, pa makar to bila i voda, koja će imati oblik naših dlanova, a to
čudno biće nema oblika. I ne može mu se dati oblik a da ga ne izgubimo, zato se i ne može
nazvati bićem - velika greška. Pokušavajući da ga ovaplotimo u znakovima mi ličimo na
nekog ko kapom lovi vetar, nosi ga u ostavu nadajući se da vremenom tamo skupi celu buru.
A onaj ko tvrdi da postoje knjige, slike ili muzika koje u sebi sadrže Put, sličan je vraču koji
tvrdi da bog groma živi u tikvi koja visi o njegovom pasu.
Govoreći o putovanjima pod dejstvom praška pet kamenova, vi volite da ponavljate:
nastajati i pokazivati se jeste smrtno opasno. Ne treba dugo ostajati neko, jer to privlači
pažnju čudnih bića koje obitavaju u onom svetu kuda odlazimo u goste. U isto vreme vi
govorite da nema razlike između ovog i tog sveta (zbog čega odmah u slugama vidiš ona ista
čudna bića i sećaš se da smo i ovde tek u gostima). Ali nastajati i pokazivati se ne možeš i pri
posmatranju puta. Lako je držati ga pred očima dok možeš da budeš niko i ništa. Ali ako
poželiš da ispričaš o sijanju Puta, odmah će se pojaviti taj koji želi, vređajući Put
prljavštinom svog rođenja. A prljavština rođenja, bilo to telo, reč ili misao, i jeste granica koja
nas deli od Puta. To je pregrada gde se gubi ono najvažnije. A šta je današnja umetnost ako ne
prljava straćara gde stotine pohlepnih babica izvlače stalno nove i nove oblike iz praznine
koja urla u porođajnim mukama? Pored toga, kako primećujem već mnogo godina, sve su to
u suštini već zastareli vrhovi. A kada nešto nazivaju neobično dubokim, onda se radi o tome
da su jedan od eksera slučajno zakucali dublje, i šamanka je morala malo da se preznoji.
Kada se u nama rađa stvaralac, mi napuštamo Put. A kada se kod stvaraoca rodi prva
rečenica, u paklu likuju svi đavoli i sablasti. I to govorim, gospodine Cjan Ci-Ja, o najboljima
od nas, o onima koji iskreno služe Nebu. U rečima kojima žele da obesmrte istinu je njen
grob. „Ne postajati, ne rađati se, i biti sve” - sama ova fraza je primer postajanja, rađanja i
ograničenosti. Sve u našem svetu jeste različiti stupanj postanja, rađanja i propasti, i znaci
pismenosti od najstarijih vremena odražavaju samo to. Pa kako onda reći barem reč o onome
što nikada ništa nije postalo? Uistinu, teško je pričati o vetru, ako znaci postoje samo za lišće
koje na njemu leti.
Hoće li onaj ko je bivao u prestonici poželeti da živi na selu, gde krovove pokrivaju slamom? Kada si video svetlost Puta, i znaš kakva je sloboda, hoćeš li se vratiti u zatvor reči?
A čak ako se i vratiš, hoćeš li umeti da objasniš drugima ono što si video? Spreman sam da
dopustim, gospodine Cjan Ci-Ja, da mogu da se izrazim nagoveštajima i alegorijama,
razumljivim za ljude koji su dosegli isto. Pa i sada poveravam sebe rečima, znajući da ću biti
shvaćen. Ali da li je moguće prikazati na zidu tamnice ono što počinje iza zatvorskih vrata, i
to tako da crtež shvati čovek koji nikada nije izašao iz podzemlja? To bi, naravno, trebalo
pitati samog zatočenika. Ali, plašim se da on neće razumeti čak ni pitanje.
Kada čovek čita knjigu, on vidi znakove koje je smislio neko drugi. Isto to se dešava
kada on gleda svet: šuma se za nas sastoji od hiljada na različite načine napisanih hijeroglifa
„drvo”. Gledajući, pak, u sebe (to je moguće samo zato što postoje hijeroglifi „unutra” i
„spolja”) i razmišljajući o sebi (a to je moguće samo zato što postoji hijeroglif „ja”), on vidi
samo otiske znakova. Ali ne primećuje ono najvažnije - na čemu se pojavljuju ti otisci. I to je
stoga što za najvišu osnovu ne postoji znak. Postoji hijeroglif „plavetnilo”, ali gledajući ga mi
ne vidimo skrivenu osnovu svega, već samo crne šare od tuša. I nije li čudno da su u stara
vremena ovaj znak urezali na oklop kornjače u obliku figure koja gotovo uvredljivo liči na,
takoreći, „spoljašnji bubreg” - muško dostojanstvo koje štrči prema nama? Eto kuda danas
ide čovečanstvo, naslađujući se usput trikovima hunskih pevačica.
To neznanje i smatram zatvorom i tamnicom. Čak i ako bi nekakav iskusni lekar
uspeo da natera čoveka da privremeno zaboravi reči, kakva korist? Hoće li onaj ko je čitavog
života bio zaslepljen svetlošću vatrometa primetiti treperenje zvezda? Hoće li čuti glasove
cvrčaka onaj ko je navikao na lupanje bubnjeva? A istina ne razgovara sa nama nimalo
glasnije, čak ne ni sa nama - nemojmo se zanositi - tek sima sa sobom. Uostalom, počeo sam
od toga da nikakve istine i nema dok ne počnemo da je tražimo. I već razmišljam o tome da li
ona govori glasno ili tiho i sa kim... Eto kako reči stvaraju svet. Eto kako se na kraju krajeva
ispostavlja da je svet ništa - bačena štamparska ploča, sa koje se pod jesenjim vetrom rasipaju
sasušeni znaci. Uistinu, jedno uravnotežava drugo.
Istorija Cara Majmuna i Tanskog monaha - to je roman o putovanju u prostoru.
Razmišljali smo o tome može li se napisati nešto slično o lutanjima po Putu. Smatrajući
isprva ovaj zadatak lakim, nakon izvesnog razmišljanja uvideo sam da ne postoji način čak ni
da mu se priđe. Tako mislim i sada. Ali u „Putovanju na Zapad” postoji jedno mesto, koje me
potpuno demantuje. Pamtite li šta se dešava na kraju, kada putnici dobijaju prazne listove
hartije umesto svetih tekstova zbog kojih su prešli toliko zemalja? Žaleći se da su prevareni,
oni se vraćaju Budi. A on im objašnjava da prazni listovi hartije i jesu pravi sveti tekstovi. Pošto putnici još nisu spremni da shvate šta je to istinska svetinja, oni dobijaju ono po šta su
došli - korpe sutri i pouka. Ali prva Budina poslanica, koju nisu razumeli oni koji su došli kod
njega po savet - zar ona nije u potpunosti obuhvatila sobom Put? Na papiru nije bilo ničeg, ali
to je, čini mi se, jedino moguće pripovedanje o tajnom, koje neće biti falsifikat već od prvog
znaka.
Da, na zidu tamnice može se prikazati istina, koja se otkriva onome ko je izašao iz
zatvorske kapije, i nema ničeg jednostavnijeg od takvog crteža. To je samo zid, pre no što su
ga dotakle kreda ili četkica. Ali zatočenik ga ionako gleda svaki dan, dakle, ono tajno mu je
otkriveno isto onako kao i nama, pošto mi ne vidimo ništa više od onog što on vidi. Zatočenik
prosto ne zna da je pred njim nešto tajno, jer nije ni počinjao da ga traži. A kako će se u
njemu roditi želja, ako on čak i ne zna za takav hijeroglif? Put će pre početi da traže
krajputaši ih oblaci na nebu - ali oni ništa ne znaju o Putu, znači nisu ga ni izgubili. Zaista,
ulagati napore i skupljati znanja nije potrebno da bi se našao Put, već da bi se izgubio. I prvo
što činimo, budeći se izjutra, to je da iznova nacrtamo tamnicu sa svojom figurom u njoj. I
mada je naša tamnica samo nacrtana, pouzdanije nije zatvarao ni Cin Šihuan.
U knjizi o Toku i Snazi postoji jedan parni natpis:
„Odsustvo koncepcije neba i zemlje jeste izvor”
„Prisustvo koncepcije deset hiljada stvari jeste kapija rođenja”
Ponizno dodajem da iz ovih reči sledi: dok postoji koncepcija tajnog izvora, tajni
izvor je nedostižan. A kada koncepcija nestane, o kakvom tajnom izvoru govorimo? Eto, ja to
nazivam tajnim izvorom.
Naoružavajući se rečima, mi idemo u pohod za istinom. Čini nam se da smo stigli do
cilja, ali vraćajući se iz tih pohoda, vidimo da su naš ulov - reči, koje se ničime ne razlikuju
od onih s kojima smo krenuli na put. Zar čak i nepokolebljivi oslonac mojih misli - Knjiga o
Toku i Snazi - ne poseduje istu takvu prirodu? U njenu odbranu može se reći da ni sam Lao
Ce nije imao želje da se prihvati četkice, i njegovo delo je najstarije od poznatih nam
podmićivanja, jer je bilo napisano s jednim jedinim ciljem - da natera upravnika stražare da
otvori put na Zapad. Ali nije li ta knjiga, koja se sastoji od reči i odražava razmišljanja - u
skladu sa njenom sopstvenom mudrošću - niz kapija rođenja, kroz koje prolazi čitalac,
proživljavajući, po broju poglavlja, osamdeset jedan kratak život? A ako je tako, može li se
reći da poslednju stranicu okreće onaj ko je otvorio prvu? Ja ne znam.
Obaveštavajući o nemogućnosti da ispunim zamišljeno, protivrečim sam sebi. Poći ću dalje tim putem, kao one čuvene noći u planini. Šta znamo, možda priča o Putu ipak može
postojati - i ne samo u obliku naslaganih listova čiste hartije? U trenucima razmišljanja, u
daljini kao da sam video nekakvu varku, suviše nejasnu da bi se govorilo o detaljima, ali ipak
dovoljno jasnu da bih dao njene grube konture. Dakle, u tom tekstu ne sme da se pojavi
hijeroglif „Put” - osim, možda, u prvom i poslednjem poglavlju. Tamo će taj znak promaći
kako bi označio prostor gde će se odigrati tajanstvena radnja; osim toga, tako će biti
pokazano da Put vodi samo sam do sebe, ne menjajući se, ali i ne ostajući isti. Možda će na
samom početku biti kazano nekoliko reči o rođenju, a na kraju o smrti. Sve ostalo između tih
međaša biće lišeno znakova pripovedanja o jednom predmetu. Zamišljam mnoštvo čudnih
povesti, koje se drobe na još više majušnih priča, kroz koje se ne može provući ni jedna
jedina zajednička nit - osim one prvobitne, koja ionako prolazi kroz sve. Tako ćemo,
odstranivši sve povezujuće karike, dobiti povest o onom najvažnijem, što se ne može
izbrisati, jer to i jeste Put deset hiljada stvari. Takva priča biće slična zbiru mnoštva odlomaka
koje su napisali različiti ljudi u različitim vremenima. Jedino što treba da ih spoji, to je
nekakva osobina koju poseduju, a koju, gospodine Cjan Ci-Ja, ne uzimam na sebe da
odredim. Reći ću samo da sam u svom pismu osetio njeno prisustvo u onom trenutku kada
sam pisao o travčici i vetru. Ali šta je to?
Istine od samog početka nema - takav su zakon odredila nebesa. Drugi zakon nebesa
leži u tome da je istinu nemoguće izraziti čak i onda kada se ona pojavi. Ali najvažniji
nebeski zakon jeste da nikakvi zakoni ne deluju, kada svoju volju ispoljava vrhovni vladar,
jer zakoni nisu ništa drugo nego sećanje na to kakve je naredbe on davao ranije. Znače li one
nešto, kada je u blizini on sam? Ko je taj vrhovni vladar, pitaćete vi? Ja ću odmah prevrnuti
nogom stočić za čaj. I vi ćete odgovoriti osmehom.
Eto zašto Nebesa dozvoljavaju da se naruše njihovi kodeksi. Mi se neznano kako
probijamo kroz šumu nemogućnosti, i tada se istina, koje nema i koju bi, sve i da se pojavi,
bilo nemoguće izraziti, odjednom pojavljuje ispred nas i sija jasno kao dragi kamen u svežoj
pukotini zemlje. Kada se to desi, pojavljuju se reči, čija je tajna neshvatljiva. Možda takvih
reči može biti beskrajno mnogo. Možda ništa i ne treba pisati, i sve što treba da uđe u tu
povest već je napisano, ali su odlomci razbacani po knjigama raznih epoha; može biti da je
najmudriji od naučnika bio sposoban samo za ornament silogizama, a najvažnije od poglavlja
sastavio je varvarin-neznalica. Moje srce zna da povest o kojoj govorim postoji. Samo, nju
može da pročita jedino onaj tajanstveni vetar, koji lista stranice svih postojećih knjiga. Ali,
među nama rečeno, zar na ovom svetu postoji išta osim njega?

mikele9

jer sam zamak nastaje samo onda kada se pojavi onaj ko želi da ga zauzme na
juriš, i što je jača njegova želja, to je zamak nepristupačniji. A pre nego što počnemo da
tražimo istinu, nje nema. U tome se i sastoji istina.

To je to, sve pa i mi i istina smo iluzija.

Pa da!
Samo da nam oslobode Nola!
Kako ova naša lokalna gamad ne bi predugo likovala!
Budale!

mikele9

jer sam zamak nastaje samo onda kada se pojavi onaj ko želi da ga zauzme na
juriš, i što je jača njegova želja, to je zamak nepristupačniji. A pre nego što počnemo da
tražimo istinu, nje nema. U tome se i sastoji istina.

To je to, sve pa i mi i istina smo iluzija.

Zavirim noću kroz prozor
U moju sobu

I vidim
Da me tamo nema

Pomislim
Da možda ja i ne postojim

Vladimir Burič



al’ čija je onda ta soba,
dragi Vladimire?

i znači li to
da možda ne postoji još neko?

moguće

al’ sigurno - ne ja

u moju sobu je nemoguće zaviriti
ja živim na trećem spratu

Odlazimo lagano sa spoznajom o neznanju suštine vlastitog postojanja.

Use, nase i podase.

Čemu?

'ebaji ga Igumane.

Aj još jednom pjesma. Njojzi hvala.



p.s.

Za starost treba mnogo snage da se istrpi. ,,Onaj gore,, ti prvo to uskrati u starosti.

Kakva igranka ha?

Vaistinu!

solo

Odlazimo lagano sa spoznajom o neznanju suštine vlastitog postojanja.

...

Vaistinu!

Ali!
Zašto je bitna ta (konačna) spoznaja!?
Zar nije bitno samo spoznavanje?
Ja sam kod sebe osetio veliku relaksaciju kada mi je prestala potreba da sve ja znam, da mi sve bude potpuno jasno.

Zar nije bitno samo spoznavanje?

Šta je svrha samog po sebi spoznavanja?

Olakšati život? Ok.

Onda život i nije neka lepa pojava.

Ima samo lepih trenutaka.

Pa i nije nešto.

solo

1943. TESLINA POSLEDNJA FOTOGRAFIJA ... UMRO JE BEZ LEKOVA, BOLESTAN, GLADAN, BEZ NOVCA ...

"Sve ove godine koje sam proveo u službi čovečanstva nisu mi donele ništa osim uvreda i poniženja”

Jedan je Nikola Tesla!

Jedan je Nikola Tesla!

Hristos se rodi Čarli!

Samo za tebe danas.

Ok i za brata Tasu i Nsarskog.

solo

Jedan je Nikola Tesla!

Hristos se rodi Čarli!

Samo za tebe danas.

Ok i za brata Tasu i Nsarskog.

Vaistinu se rodi!

solo

Jedan je Nikola Tesla!

Hristos se rodi Čarli!

Samo za tebe danas.

Ok i za brata Tasu i Nsarskog.

Ваистину се роди!

У Хиландару и на Светој Гори то је поздрав и отпоздрав свакога дана после Божића па све до Ускрса. А онда почевши на дан Ускрса иде онај други ускршњи поздрав и отпоздрав на њега све до следећег Божића. И тако редом сваке године. Већ хиљаду година.







П.С. - Матори, следећи пут када будем ишао, водим те тамо.

(Уопште није важно у шта верујеш. И да ли верујеш или не верујеш. Треба да одеш тамо. Макар једном у животу.)

Кад је дете било дете

ходало је машући рукама

желело је да је поток река,

река понорница,

а ова бара да буде море.

.

Кад је дете било дете,

није знало да је дете,

све је имало душу,

и све су душе биле Једна.

.

Кад је дете било дете

није имало своје мишљење,

није имало навике,

често је седело прекрштених ногу,

непрестано трчећи,

имало је ковитлац у коси,

и није се кревељило при фотографисању.

.

Кад је дете било дете,

постављало је ова питања:

Зашто сам ја баш ја, а не ти?

Зашто сам овде, а не тамо?

Кад је почело време

и где се простор завршава?

Да ли је можда живот под Сунцем

само један сан?

Није ли оно што видим, чујем и осећам

само одраз неког Света пре овог Света?

Ако знам да постоји зло,

постоје ли заиста и зли људи?

Како то да ЈА, уопште као да нисам постојао

пре него што сам постао ЈА,

и да једном ЈА, који сам,

више нећу бити ЈА?

.

Кад је дете било дете,

давио га је спанаћ, грашак, сутлијаш,

на пари куван карфиол,

а сад све то гута,

не само зато што се мора.

.

Кад је дете било дете,

у туђем се кревету једном пробудило,

и потом никад престало.

Многих људи, тада, добрих му се чинило,

а данас тек пар, ако је среће.

Јасну је слику Раја у себи имало,

да ли баш, пита се сад?

Кад од Ништавила визије

и данас га стресе страх.

.

Кад је дете било дете,

играло се са одушевљењем,

и сад, има исти онај ентузијазам,

али само кад је посао у питању.

.

Кад је дете било дете,

било му је доста јабуку да једе… хлеба,

па је тако чак и сад.

.

Кад је дете било дете,

слатке бобице би му испуниле шаку

баш као што то бобице чине,

па и сад би.

И зелени би му орах горчином језик натопио,

баш као што сад натапа,

и са сваког би врха планинског,

још вишем врху хитао,

у сваком граду великом,

још већем граду клицао,

и ништа се није променило.

За трешњама је до највише крошње посегао,

са страшћу коју и данас поседује,

али и срамежљив пред непознатима,

баш као некад.

Кад је први снег нестрпљив ишчекивао,

на исти начин као и данас.

.

Кад је дете било дете,

бацило је штап као копље,

право у дрво,

где и данас подрхтава.