Mašić

Лажна вест од пре три месеца претворила се, нажалост, у истину.

Била је средина октобра 1998, среда... Новинарка Индекса је изашла из Редакције на последњем, петом спрату зграде Радио Београда у Хиландарској 2 да прочита вести у студију који је био у Македонској 21. На повратку јој је забрањен улаз, нема везе што су јој, ако ништа друго, у редакцији остале личне ствари.

Дошавши да прочита "велике вести", настави смену до поноћи и помогне шта треба, један од тадашњих спикера у неком је тренутку дошао у "голубарник" у коме није било никога, само су на монитору светлуцала зелена слова са откуцаном вести о новинаркином "доживљају". Атмосфера је подсећала заиста на неку од епизода "Зоне сумрака".

Вратила се новинарка, испоставило се да је била отишла опет до студија, да прочита ону вест коју је написала (о догађају чији је актерка била)... од ње сазнајем да је "глодур" испреговарао ко-зна-с-ким да јој се дозволи повратак и да нас се пусти до поноћи. И почела је селидба, онога што је било Индексово у том подстанарству, паралелно с програмом који се наставио и из Македонске и први пут из Београђанке.

Заправо, није могла кренути селидба без неког превозног средства. У једном тренутку, дошао је својим колима Душан Машић. Машић с Деведесетдвојке. Нисам имао предрасуда према људима с Б92 (сем позитивних, волео сам углавном сав програм, није ми сметала "надобудност" коју су им многи спочитавали, у етру је нисам примећивао), али овај призор у београдској ноћи (тужној за нас са Индекса, али убрзо ће уследити и тужније) ипак је био необичан. Формирало се у том тренутку посебно поштовање према човеку (поврх оног за његов професионални рад) кога сам тада видео први и једини пут. Није он ту дошао (само) као директор АНЕМ-а, нека је и познавао осниваче Индекса (који се с Деведесетдвојком својевремено нису у љубави и миру растали), у том сам гесту видео и видим неку ванредну човечност и имао сам потребу да макар то сада напишем.