Priča smeha i nezaborava

Sve ređe se smejem, što nikako nije dobro ali to je posledica života i okruženja u kojem živim. Pravi nepatvoreni smeh je neraskidivo vezan za (makar trenutnu, kratku) radost. Pravi smeh pokreće u meni, vama, sve ono najbolje i najvrednije što kao mentalna osoba posedujemo. Imam jednu, sačuvala je moja Radmila, crno belu fotografijicu, imao sam oko tri godine, u kratkim pantalonicama na golo telo, bosonog na terasi, držim plišanog medu i zabacivši glavu ali pogleda uperenog u objektiv aparata, zacenjujem se od smeha. Šta je bio povod, naravno da ne znam ali smeh je i na fotkici zarazan! Nasmeje mene i ženu s vremena na vreme naš sin nekim duhovitim komentarom, opaskom, ponekad se toliko smejemo da nam od smeha suze krenu. Nasmeje me i žena i ja nju ali je to postalo tako retko, takorekuć u tragovima. A sećam se mladosti kada smo se cerekali i smejali po ceo dan, sa ili bez vidljivog razloga. E da, slatko sam se nasmejao 5. januara 2015 godine uveče kada me je majka mi Radmila zamolila da skinem zavese i stavim ih u mašinu da se operu, rekla je da je molila mog brata ali on nije hteo. Kroz smeh sam joj rekao da ako spakujem zavese u plastičnu vreću za smeće i zakopam kesu, kroz ko zna koliko godina će je je neko pronaći a nas odavno neće biti na ovom svetu. Sutra je umrla. Dugo me grizla savest zbog smeha kojim sam propratio njen zahtev.

A sada smeh i nezaborav. Sećam se da sam se dugo smejao u sebi, onako od srca, kada smo polagali Ustavno pravo 1966 godine kod jednog profesora koji je pre podne mrzeo sebe a posle podne ceo svet. Moj drugar Ljubiša je bio prozvan, uzeo je tri ceduljice sa katedre, pročitao ih i počeo da priča. Nadrndani profesor je po svom ustaljenom običaju raširio novine i pravio se da čita, kao ne slušajući odgovaranje. Kada je Ljubiša ispričao sve što je znao a zaista je znao, profesor je podigao glavu i upitao ga da li je to sve, našta je Ljubiša odgovorio da je zastao da uzme dah i da će nastaviti. Profesor je spustio pogled na novine a drugar je počeo da priča od početka do kraja sve što je već bio ispričao. To je ponovio tri puta. Profesor mu je ne dižući glavu rekao da pređe na sledeće pitanje. Desila se ista stvar. Profesor mu je u indeks upisao osmicu. Igrom slučaja u koji inače ne verujem, prozvan sam posle njega. Iskoristio sam isti šablon a profesor me je u sred odgovaranja, po drugi put ponavljanja trećeg pitanja, pogledao, rekao da je dovoljno i meni upisao osmicu. Šakama zapušivši usta smejali smo se do suza. Ostali smo da sačekamo našeg druga Pecu, mislim da je bio pretposlednji. Uzeo je ceduljice, pročitao ih je i počeo da odgovara. Odgovori su mu bili barem za sedmicu. Pokušao je da se drži našeg principa, ponavljao je, ponavljao je, dok ga profesor nije zaustavio rečima: Trojica, ne to bi bilo previše, kolega vidimo se u septembru. Naravno da nam nije bilo do smeha. Posle druge godine Peca je odlučio da se okuša kao stjuard, znao je tečno pet jezika i primili su ga. Vremenom je postao predstavnik JAT-a prvo u Briselu a zatim u Kopenhagenu. Tu je upoznao ljubav svog života koja je radila za UN pa je batalio posao i sa njom proputovao ceo svet. Ljubiša i ja smo odlučili da pokušamo da se upišemo, on na pozorišnu a ja na likovnu akademiju i bejasmo primljeni.

Mnooooogo je nezaborava bez i naznake smeha. Znam da nisam usamljen, sigurno i vi imate takve nezaborave. Što je najgrđe, imam u sebi nezaborava koje nikako ne mogu da potisnem a kamo li da ih zaboravim! Mnogima će zvučati smešno i neverovatno da me muče, ne daju mi mira, događaji koji su se zbili pre šezdesetak i više godina. U nezaboravu su mi situacije kada je moja egoističnost i sebičluk povredila bliske mi drugare i prijatelje. To su i onda bile sitnice, nevažne stvari ali ja ne mogu da se ratosiljam osećaja gorčine što sam podlegao niskosti u sebi. Kada sam pre dvadesetak godina pomenuo prijatelju iz detinjstva jedan takav slučaj on me je pogledao sa nerazumevanjem! Uopšte se nije sećao toga. Znači, možda mu je tada bilo krivo ali je ubrzo zaboravio na to. Kako god, mene će i dalje, verujem do kraja života, mučiti i moriti moje makar trenutno opozivanje prijateljstva iz najsebičnijih razloga.

U nezaborav uvršćujem i prvo ljubljene jezikom, pravo, francusko, kako smo ga tada zvali. Sećam se prvo iznenađenja a onda neopisive slasti. To je nešto najintimnije što postoji na svetu!

U nezaboravu će mi ostati i vožnja na krovu teretnog vagona, držali smo se za otvore za ventilaciju, nas tri najbolja druga, idući iz Titograda za Sutomore. Najstravičnije je bilo kada smo ušli u tunel Sozinu, voda je lila po nama a kada je lokomotiva zapištala najavljujući izlazak iz tunela, ogluveli smo načisto! Išli smo i u otvorenim vagonima ali su nas često izbacivali na stanici ispred Vranjine pa smo stopirali retke automobile i išli u Petrovac. Jednom smo čak i odpešačili 25, 30 kilometara do Petrovca.

Nezaborav mi je i kada sam konkurisao za Akademiju likovnih umetnosti. Prvo smo morali da donesemo veliki blok sa crtežima aktova, portreta, akvarela na osnovu kojih je komisija a prijavilo nas se bilo preko 350, odabrala nas 85, 86 da polažemo prijemni ispit za oko četrdesetak mesta na slikarskom, vajarskom i grafičkom odseku. Prijemni smo polagali u zgradi Akademije u Rajićevoj. Na pauzama smo izlazili na unutrašnju  verandu, pili kafu, pušili i razgovarali. Kada se samo setim svog iznenađenja kada sam čuo razgovore koji je profesor kome bio ulaznica na Akademiju! A to se dešavalo daleke 1969 godine! Pošto niko nije stajao iza mene, odradio sam prijemni najbolje što sam znao i umeo, uopšte se ne nadajući se da će me primiti. Posle nekoliko dana otišao sam na Filološki fakultet i upisao, nije bilo mesta na katedri za francuski jezik, poljski jezik i književnost. Nisam odlazio na predavanja, odlazio sam na englesku katedru zato što je tamo bilo nebrojeno mnogo prelepih devojaka. Jednog dana kada sam se vratio kući, Radmila mi je pružila plavu kovertu i rekla da je za mene i da se nada da nije iz suda. Otvorio sam kovertu i!!! Na papiru je pisalo: Druže Petroviću, školska godina je počela pre skoro mesec dana a vi ne dolazite. Bilo je sa Akademije likovnih umetnosti!, potpisano od sekretarice Mare.

Mnogo je još nezaborava ali za sada ovoliko.

Želim vam dobro zdravlje, puno smeha i radosti, koji se mogu i moraju pronaći i u ovim podivljalim vremenima.