Under the volcano – izbori na Martiniku 1902.

Ovo je blog koji sam napisao pre tačno 5 godina, 31. marta 2017. godine, a povodom izbora tog proleća, i sada ga ponavljam. Nisam u njemu ništa menjao, sve je isto kao što smo i mi isti. Možda može da vam bude dosadan, ali možda će neko da nađe nešto zanimljivo.

 Gradić St. Pierre posle erupcije vulkana 1902. godine

Vi stalno pričate o događajima, a ne o onome što se zaista desilo – (TS Eliot, Family reunion)

 Noćas počinje predizborno ćutanje, pa se ovaj post  bavi politički neutralnom temom: katastrofalnom erupcijom vulkana koja se dogodila pre 120 godina, 1902. godine, na dalekom Martiniku, erupcijom u kojoj je život izgubila jedna šestina stanovnika tog ostrva.  Razne okolnosti su se stekle da se taj događaj ovako strašno završi, a jedan bitan faktor su i lokalni politički izbori o kojima će usputno biti reči ovde (najzad, izborno ćutanje je u pitanju). Ali, da pođemo redom.

Martinik je najveće ostrvo, na istočnom obodu Karipskog mora, u sastavu grupe Zapadno Indijskih ostrva, poznatih kao Mali Antili, tada pod kolonijalnom upravom Francuske.

Severno i južno od ovog ostrva nalaze se egzotična mesta kao što su Dominika, Barbados, Grenada, St. Vincent, St. Lucia…imate ideju. Tropski raj.

Gradić St. Pierre na ostrvu Martinik ovih dana (u pozadini se vidi Mt. Pelee).

Nažalost, idiličan život na ovim ostrvima povremeno narušavaju erupcije vulkana, slično kao što se dešava na Havajima, od kojih su najpoznatiji vulkani na ostrvu Martinik, planina Mt. Pelee udaljena oko 4km severozapadno od ribarskog gradića St. Pierre, i na ostrvu St. Vincent, vulkan La Soufriere (ovaj izbacuje sumporne gasove skoro neprestano pa je tako i dobio ime). Zabeleženi su mnogi slučajevi erupcije ovih vulkana, prvi još u 19. veku, i one su se kasnije povremeno dešavale više puta, obično u razmaku od nekoliko decenija – poslednji put 1979. na St. Vincentu. O ovoj poslednjoj erupciji ćemo kasnije, a sada da se posvetimo erupciji 1902. godine koja se skoro istovremeno, u razmaku od 1 sata, desila i na ostrvu St. Vincent i na ostrvu Martinik.

Katastrofalnoj erupciji 8. maja 1902. godine na Martiniku prethodilo je skoro godinu dana manjih potresa, izbacivanja dima, vodene pare i pepela, zemljotresa i sličnih pojava koje prate vulkanske erupcije. Slično se dešavalo i na ostrvu St. Vincent, udaljenom oko 200km, na kome se nalazi vulkan La Soufriere.  Tokom cele te godine koja je nagoveštavala erupciju, stanovnici Martinika su bili uznemireni, neki su planirali evakuaciju, neki su ignorisali opasnost i govorili da će izbacivanje dima da prestane, da će vulkan da se ućuti i da nema razloga za paniku.  Ipak, svi su bili zabrinuti.

Prvog maja 1902. vulkan St. Pelee se ozbiljnije narogušio, prateći zemljotresi su bili sve jači, nebo se smračilo, munje i gromovi su bili neprestani, odroni kamena sve veći. Glavna podvodna kablovska veza sa ostalim ostrvima je pukla. Povremeni cunamiji su udarali u ostrvo, ali su mnoge novine i dnevna štampa umanjivali štetu koju su ovi dogadjji naneli. Bogatiji stanovnici su već planirali evakuaciju brodovima, neki su već bili otišli, a siromašniji su se nadali da će sve ipak da prođe. 

Vulkan je, medjutim, nastavio da reži i preti, sve ozbiljnije.  Bez obzira na sve zlokobne nagoveštaje koje je vulkan slao, većina stanovnika je ostala kod svojih kuća i, u trenutku najjače erupcije, u četvrtak 8. maja 1902. godine, oko 30 000 ljudi u gradiću St. Pierre je poginulo, zatrpano vrelom vulkanskom lavom, kamenjem i pepelom. Manje erupcije su nastavile sledećih par meseci.

Šestina stanovništva ostrva Martinik u tom jednom danu je nestala, izbrisana sa spiska živih. Na samom početku ovog teksta nalazi se fotografija uništenog gradića St. Pierre posle erupcije vulkana Mt. Pelee, o kojoj je ovde reč.  Skoro istovremeno se slična erupcija desila i na ostrvu St. Vincent, ali je tamo ljudskih žrtava bilo mnogo manje – oko 1600. U gradiću St. Pierre su samo dve osobe preživele: jedan dečak koji je odmah skočio u vodu i nekako se spasao, i jedan zatvorenik-ubica, zatočen prethodnog dana u lokalnom zatvoru, osudjen na smrt i zatvoren u podzemnoj ćeliji, dva sprata ispod zemlje.

Mnogi geolozi i vulkanolozi su precizno opisali ovaj dogadjaj, putanje i način na koji se lava spuštala niz planinu su jasno označeni, sve lokalne geološke i topografske karakteristike ostrva Martinik i planine Mt. Pelee su uzete u obzir. Postoji nekoliko detaljnih opisa i studija ovog dogadjaja koje se lako mogu naći na internetu. Bio je to izuzetan i tragičan dogadjaj, do tančina proučen.

Ali, šta se zaista desilo tog sudbonosnog 8. maja 1902. godine na ostrvu Martinik? Zašto je na Martiniku poginulo mnogo više ljudi nego što ih je poginulo na ostrvu St. Vincent, u erupciji vulkana La Soufriere koja se dogodila istog dana samo 1 sat ranije? Zašto se ljudi nisu evakuisali na vreme? O tome je ovaj blog.

Početkom 20. veka, Martinik je bio privredni centar Kariba, na severu ostrva su bile velike plantaže šećerne trske koja se destilovala u proizvodnji ruma, u destileriji na severnom obodu gradića St. Pierre. Rum se proizvodio u velikim količinama i njegova prodaja je donosila gradu pristojnu dobit (vlasnici plantaža su dobro zarađivali-među njima je bilo oko 10 milionera).  Vlasnik destilerije ruma, Dr. Auguste Guerin, je u njoj zapošljavao 200 radnika.

Grad je rastao i razvijao se, pa je u trenutku erupcije 1902. u njemu živelo oko 26000 ljudi; poređenja radi, glavni grad ostrva, Fort-de-France, je imao oko 17000 stanovnika. Bio je to uspešan veseo grad u kome je postojalo pozorište, a naročito je bio poznat po balovima koje su organizovali viši staleži i na koje su dolazili mnogi posetioci brodovima iz susednih ostrva ili gradova. Razume se, zajedno sa uspešnom privredom, u gradu su se pojavile i kockarnice, mornarske kafane, kupleraj i druge ustanove sirotinjske zabave.

Tokom aprila meseca su se održavali lokalni izbori za Predstavnika ostrva Martinik u donjem domu francuskog parlamenta. Vulkan je tih dana ispuštao dim i sumpor, ali stanovništvo je uveravano da će se vulkan umiriti i da od njega ne preti velika opasnost. U prvom krugu izbora je učestvovalo četiri kandidata, ali ni jedan nije dobio potrebnu većinu i drugi krug je zakazan za nedelju 11. maj.

U toj trci su učestvovala dva kandidata:  Ferdinand Clerk, belac, čovek konzervativnih shvatanja koji je redovno odlazio u crkvu, predstavnik progresivne partije, i njegov politički oponent Amadee Knight, aktuelni predstavnik u Francuskoj, crnac i vlasnik plantaže šećerne trske, predstavnik radikalne partije; Knight je bio prvi i jedini crni poslanik sa Kariba. Dok je Clerk branio prava radnika, ipak se više zalagao za status kvo, radikalni Knight je smatrao da će grad procvetati kada radnici dobiju mnogo veća prava, kad se poboljša obrazovanje, kad se zatvore kafane i kupleraji, i kada se sa vlasti smene “beli progresivci”.

Važni učesnici u ovim političkim događanjima su bili i gradonačelnik Louis Mottet, te politički ostrašćeni izdavač i urednik glavnih ostrvskih novina “Les Colonies”, Andreus Hurard, koji je odlučio da podrži Clerka i sebi zadao u zadatak da nikakv vulkan ovo ne može da spreči.  

Mottet je postavljen za gradonačelnika pet meseci pre velike erupcije, a na ostrvu je naišao na mlak prijem. Novi gradonačelnik je Clerka smatrao za suviše uštogljenog i krutog, dok je kod Knighta naišao na direktnu odbojnost: on je Motteta proglasio za nebitnu figuru na ostrvu. Jedini čovek sa kojim je Mottet bio u pristojnim odnosima je bio izdavač lokalnih novina, pomenuti Hurard.  Da je hemija među ovim ključnim igračima bila drugačija, možda bi se mogla izbeći tragedija koja je kasnije usledila. Ali, vratimo se vulkanskim aktivnostima.

Prvi maj je bio sunčan i lep dan, ali je oko podne došlo do manje erupcije i izbacivanja prašine, i već istog dana se vulkan smirio.

Drugog maja  je ponovo došlo do erupcije, padala je jaka kiša, a lokalne reke su plavile noseći sa sobom vulkanski mulj. U obližnjem gradiću su u sred dana palili svetla da bi mogli da vide.

Još jača erupcija se desila 3. maja, praćena potresima i grmljavinom. Gradonačelnik Mottet je brodićem otišao u posetu obližnjem seocetu koje se nalazilo bliže vulkanu i tamo zatekao prestrašeno stanovništvo, kuće urušene pod težinom pepela. Mottet ih je uveravao da će se mere preduzeti i da će se, ako se situacija pogorša, pristupiti evakuaciji. Mnogi stanovnici prigradskih sela su samovoljno pobegli iz svojih kuća i došli u St. Pierre tražeći zaštitu.

Političar Clerk je tada predložio evakuaciju celokupnog stanovništva, ali je naišao na nerazumevanje kod značajnih ljudi u gradu. Kako napraviti evakuaciju kada su putevi uski i loši, zatrpani kamenjem i pepelom, kako zbrinuti toliki narod?  Njegov oponent Knight nije hteo da da se usaglasi sa svojim protivnikom, pa je predlagao da ljudi češće idu u crkvu, usrdnije se mole i vulkan će se smiriti.

Istovremeno, Hurard, urednik novina Les Colonies, je napisao tekst koji je započinjao rečima: “Juče smo prisustvovali grandioznom predstavljaju našeg vulkana…” Rekao je da gradu ne preti opasnost, ali da stanovnici treba da budu gostoprimljivi prema izbeglicama koje su neprestano pristizale iz okoline.

U nedelju 4. maja, sedam dana pre zakazanih izbora, ljudi su javili da je pronadjeno stotine mrtvih ptica. Gradonačelnik Mottet je uvideo da nešto mora da uradi: ljudi su bili uznemireni, izbeglica je bilo sve više, počele su tuče i pljačke.

Sve do 5. maja, destilerija na severu grada je neprekidno radila, a njen vlasnik, Dr. Guerin, je pokušavao da sakupi što više šećerne trske sa svoje plantaže plašeći se da će veća erupcija uništiti ceo prinos. Medjutim, oko podne tog dana, Guerin je užasnut primetio da se niz Mt. Pelee obrušava ogromna lavina kamenja i blata koja je ubrzo potpuno uništila destileriju i zatrpala lokalni put. Oko 150 ljudi, zaposlenih u destileriji ruma, je ovom prilikom poginulo.  Tog istog dana je gradonačelnik Mottet bio u glavnom gradu Fort-de-France da primi izveštaj Stručne komisije za vulkan koji je zaključio da nikakve opasnosti po stanovnike grada St. Pierre nema. Radosni Mottet je tada primio telegraf iz svog grada u kome je javljeno o uništenju destilerije, pogibijama, rekama blata. To ga je malo zbunilo, ali imao je poverenja u Stručnu komisiju i sledećeg dana, 6. maja, je St. Pierre osvanuo oblepljen plakatima na kojima je pisalo da opasnost ne postoji i da nema potrebe za evakuacijom. Javila Stručna komisija za vulkane.

Mottet je obišao nastradala sela i uništenu destileriju udaljeno oko 2km od grada, ali je ipak ostao privržen Izveštaju komislije stručnjaka. Gradu ne preti opasnost, bio je njegov stav. Uostalom, kako evakuisati toliki narod? Čak je za sledeći dan, 7. maj, zakazao veliki prijem povodom dolaska njegove žene na ostrvo.

Medjutim, 7. maja je vulkan nastavio da se budi, pepela je bilo sve više, pa je prijem u poslednji čas otkazan.

Na stotine ljudi koji su imali sredstva su brodovima napustili grad, ali je velika većina ostala.

Sledećeg dana, 8. maja, je bio veliki praznik – dan Uspenja Hristovog koji se slavi 40 dana posle Uskrsa. Ferdinand Clerk se spremio za odlazak u crkvu, ali je primetio ogroman odron koji se spuštao niz obronke vulkana. Na brzinu je spakovao porodicu u kočiju i poslao ih na jug ostrva, a sam se sklonio na svoju plantažu udaljenu od putanje lavine. U grad su počeli da pristižu vernici iz Fort-de-France kao i lokalno stanovništvo koje se nadalo da će molitva na ovaj sveti dan da usliši bogove i umiri vulkan. I tada se desila tragedija.

Ogromna usijana kugla se ustremila na gradić St. Pierre, zatrpala i spalila sve pred sobom. Svi stanovnici tog grada i posetioci koji su se u gradu našli bili su pobijeni. Ukupno oko 30000 ljudi. Samo dve osobe su preživele. Jedan dečak koji je bio na upravo pristiglom trajektu skočio je u vodu, trajekt je eksplodirao i potonuo, a dečak se spasao držeći se za kotao koji ga je održavao na vodi. Drugi je bio gore pomenuti zatočenik, izvesni Cyparis. On je bio zatvoren u kamenoj ćeliji, duboko pod zemljom. Navodno, par dana ranije, u pijanoj tuči, Cyparis je ubio nekog belca i bio osuđen na smrt, te strpan u podzemnu samicu. Gradonačelnik Mottet je planirao da nesrećnog zatvorenika pomiluje pre izbora i tako pomogne svom favoritu Ferdinandu Clerku da dobije izbore. Kasnije je Cyparus pristupio trupi Barnam i Bejli cirkusu i bio izlagan kao jedini čovek koji je preživeo erupciju vulkana.

I to bi bilo sve. Ceo jedan uspešan grad i celokupno stanovništvo u njemu je za kratko vreme doživeo tragediju kakva se ne pamti medju vulkanolozima i Stručnim komisijama.

Godine 1979. vulkan na ostrvu St. Vincent, La Sourfiere, je počeo da se budi, ispuštajući dim i sumpor. Ovog puta su gradski oci bili pametniji i naredili prventivnu evakuaciju stanovništva. Odlazak na ostrvo je bio zabranjen, a na njemu je ostalo samo par pustinjaka koji su živeli u pećinama na obroncima vulkana. Nemački reditelj Verner Herzog je, na svoj rizik, odlučio da poseti napušteno ostrvo i snimi film o aktivnosti vulkana i životu na ostrvu.

Ovaj fascinantan film prikazuje nestvarne prizore o napuštenim životinjama, semaforima koji rade u pustom gradu (neki lumen je zaboravio da ih ugasi), i intervjuiše pustinjake koje je zatekao. Tako je nastao kratak (oko 30 minuta) film “La Soufriere” koji preporučujem (u njemu se takodje pominju događaji iz 1902. godine opisani u ovom blogu). Te godine vulkan je ipak nije proradio svom snagom, stanovnici su se vratili na ostrvo, i život je nastavio uobičajenim tokom.

Ne propustiti