U komšijskom prvom-do stanu, pre skoro dve godine pojavio se novi stanovnik naše planete. Zove se Julij. Julij je svoje prisustvo od početka potvrđivao prepoznatljivim decibelima, naročito kada su počeli da mu niču zubi. Kada se postavio na sve četiri, Julij je domileo kod nas u goste, kojom prilikom je zaveo novi red u svetu do kolena. Sve je obrnuo naglavačke, probavši većinu stvari oralno da proveri, uključujući i mačke.
Taj isti Julij je polako uspeo da pobedi gravitaciju i onomad je sve ljuškajući se, pokušao da uzme učešća u haosu uvođenja nove mašine za veš u njegov životni prostor. Naravno da je sama slika komada stiropora, koji se kruni u lepljivi sneg, metara najlona, ogromantne kutije od mašine i metara plastične trake, kod Julija proizvela istraživački nagon sa posledicom pravljenja većeg džumbusa od postojećeg. Ja sam naišla na verovatno poslednji čin: Julijeva majka je nizom pitanja pokušavala od Julija da izvuče priznanje »sme li se to Julije?«, »Julije, ko je to uradio? Ti?«, »šta je rekla mama Julije, to nije u redu, je l' tako?«. Za to vreme objekt ispitivanja je stajao u oblaku stiropornog snega, koji je mirno padao, klimavih nogu upletenih u paket-trake, ljuškajući se u ritmu gravitacije...Već sama moja pojava je Juliju definitivno odvukla pažnju sa vakele, čiji je vaspitni objekat u tom trenutku bio. I dok je Julijeva majka nastavljala sa recitatom pitanja, Julij je virio iza njenih kolena u svetleće lift-dugme, a onda pogled preselio na kutiju. Radoznalost je spremala novu akciju. Dok Julije ne doraste do Amazonije, dobra je i vešmašinska kutija.
Kad se samo setim...Godine i godine potrošiš na sugestivna pitanja. Počneš od kratkih, trudeći se da se ograničiš na skroman fond reči, jer objekat vaspitnih pitanja i saveta još nije dostigao sinonime i strane reči. Kako raste objekat, šireći svoj prostor kretanja, tako se rastežu i vaspitne radnje, zasnovano na hipnotičkom ponavljanju. Naravno sa ličnim primerom, jer možeš da pričaš koliko hoćeš, ako sam napraviš grešku na tu temu, mladi anarhista to odmah primećuje i primenjuje, shodno čemu lekcija propada do daljnjeg.
Na svu sreću oko tebe su počesto ljudi koji muče istu muku. Bar neka uteha je kada shvatiš da nisi jedini koji ponavlja apsurdna uputstva za život u ovom svetu, pretvarajući to u vaspitavanje kako god znaš i umeš. To je vreme rečenica: »Siđi sa klavira«, »Ne grizi sto«, »Ne smeš da ujedaš kucu«...
Obaška moraš da pratiš faze rasta, kroz koje uspeš da se probiješ samo duboko verujući da će i to jednom da se završi. Usput dodaješ učenje magičnih reči: »Dobar dan«, »Hvala«, »Izvini«...Učiš na greškama, brzo, najbrže što možeš, trudiš se da sačuvaš autoritet i kako god znaš i umeš pomogneš sopstvenim proizvodima da se snađu na planeti i među drugim ljudima.
Jedna od stvari koja te najviše pogodi u procesu vaspitavanja je kada se ukebaš kako ponavljaš neki stereotip, koji sam do onomad slušao na zadnjem sedištu auta ili detaljno proučavajući šare na tepihu, dok iznad tebe lebdi zvuk vakele. Obaška je počesto teško ostati ozbiljan...jer mladunce plaća neka tajna organizacija da daju nemoguće odgovore i izjave, kojima do apsurda dovode i najuobičajenije situacije. A ti em ne smeš da se smeješ, em ne možeš da veruješ šta slušaš. Em, moraš da ga vaspitavaš, iako osećaš kako te musavi, zarozani i izgrebani objekt vaspitavanja prosto sateruje u ćošak odgovorima koji ni grčkim filozofima na pamet nisu pali.
Mada...onda te kao i obično, realnost klepi po glavi...taman ti je lepo, jer si uspeo svom detetu da objasniš i da ga naučiš da ne pljuje, da ne grize, da razgovara rečima a ne rukama, da se pristojno javlja i sasluša i druge, da ne radi drugima ono što ne bi voleo da drugi rade njemu...a onda dete krene u obdanište. Tu negde moraš leđima da podupreš svoj svet, koji se žestoko klima, jer odjednom se ispostavlja da napolju ipak važi pravo jačeg...kad odmah zatim stiže i škola, a zajedno sa njom nekako počneš da se pitaš i da nisi slučajno svom potomcu naneo štetu onolikim vaspitavanjem? Možda bi bolje prošao da se nisi toliko trudio, možda bi mu manje vaspitanom bilo lakše u društvenoj džungli.
Jedino što tada pomaže je duboko verovati u bolji svet, jer bez toga ovaj postojeći se nikada neće popraviti. Verovati u dobre stvari, da pre ili kasnije će se pokazati da iako samouk si uspeo da napraviš dobrog čoveka. Dobro ljudsko biće, delić civilizacije. Malo li je na ovu skupoću...Možeš li išta više ovom svetu da daš od novog, dobrog čoveka?
I to sve sa osmehom.
