B92 Blog

Autor: Rodoljub Šabić

 „Treba ga odmah uhapsiti jer se ponaša kao portparol šifrovane televizije i radi sve po njihovim nalozima i nevladinih organizacija i baba u crnom.“ 

Ovu ocenu upućenu na račun Poverenika za informacije, odnosno na moj račun nedavno sam, „zahvaljujući“ virusu koji me je nekoliko dana držao odvojenog od posla i omogućio mi slobodnije šetanje po Internetu, pročitao u nečijem anonimnom komentaru na veb sajtu jedne od naših tabloidnih novina. Ocena je „isprovocirana“ jednom mojom odlukom, onom kojom je naloženo Republičkoj izbornoj komisiji da učini javnim odnosno da tražiocu informacija dostavi izveštaje o poreklu, visini i strukturi sredstava za finansiranje izborne kampanje za predsedničke izbore.            

Mislim, možda neskromno, da sam vršeći brojne različite javne funkcije, ipak uspeo da sačuvam osećaj odgovornosti prema kritikama koje upućuju građani. Ali, zaista ni u kom slučaju ne mislim da to podrazumeva i obavezu da se osvrćem, pogotovo da odgovaram i na „kritike“ iz kategorije kojoj pripada gore navedena. Razlog što je ipak privukla moju pažnju je to što na slikovit način podseća na to da su neke, za primenu Zakona o slobodnom pristupu informacijama veoma važne stvari,  po svemu sudeći nedovoljno poznate, ne samo „patriotski“ nastrojenom kritičaru, nego, bojim se, i većem delu naše javnosti.

Šta mislite, koliko je odluka u celoj trogodišnjoj praksi Poverenik za informacije doneo „po nalogu“ TV B92, odnosno „šifrovane televizije“? Poverenik je po žalbama ove televizije doneo ukupno tri odluke. Najpoznatija je svakako ona kojom je Ministarstvu unutrašnjih poslova naloženo da da kopiju službene beleške o razgovoru između Jočića, Bulatovića i Ulemeka, u noći Ulemekovog hapšenja. Druge dve su imale mnogo manji publicitet. Prva se odnosila na Ministarstvo poljoprivrede, a druga na Naftnu industriju Srbije, a za predmet su imale iznose sredstava isplaćenih u vidu premija za proizvodnju mleka i plate rukovodstva NIS-a. Postoje još dve izjavljene žalbe, ali o njima još nisam rešavao. I to je to.

Što se tiče nevladine organizacije „Žene u crnom“, na koju bi, pretpostavljam, trebalo da se odnosi sintagma „babe u crnom“, stvar je još jednostavnija. Ova nevladina organizacija se Povereniku za informacije obraćala bukvalno jedan jedini put. A čak ni tada, nije se radilo o žalbi odnosno zahtevu za zaštitu prava, već o jednom memorandumu koji je cirkularno bio upućen na adrese više državnih organa.

Ostaju nam još „nevladine organizacije“. Ne znam da li je „kritičar“, od velikog broja NVO, stotina i stotina koje deluju u Srbiji, imao na umu neku posebno. Ono što znam je činjenica da se veliki broj NVO-a, kao što je uostalom slučaj u svim zemljama koje imaju zakone o slobodnom pristupu informacijama, poziva na svoje pravo na slobodan pristup informacijama u posedu vlasti. Shodno tome, Poverenik je po njihovim zahtevima, odnosno žalbama doneo veliki broj rešenja.

Poverenik je dakle, u korist NVO doneo veliki broj rešenja, ali oni ni u kom slučaju ne predstavljaju strukturu u čiju korist je donet i najveći broj.

A po čijim zahtevima je Poverenik za informacije doneo najviše rešenja? Ko je „glavni nalogodavac“?

Poverenik ne sme imati nalogodavca. Jedna od, bar za mene,  najlepših rečenica u zakonu je ona koja kaže da „Poverenik neće ni tražiti ni primati uputstva ili naloge“ od bilo koga. Međutim, iako je Poverenik samostalan u svom radu, on ne bira sam šta će da radi. O tome šta će on da radi odlučuju oni koji mu se obraćaju. On je dužan da rešava po žalbama onih koji ih podnose, po zakonu, bez ikakve diskriminacije, bez obzira o kome je reč.