Gost autor| Jubileji| Život

Ретроспектива

zilikaka RSS / 22.11.2022. u 21:57

Част ми је угостити аутора и блогоколегу nikvet pn

 

Дана 01.12.2022 навршавам 40 година ветеринарске праксе. Сматрам се привилегованим. Много колега није имало ту срећу. Попустило здравље, воља, животне околности. Мени се посрећило ето четири деценије.

 

Шта је то што се мени посрећило или тачније – шта сам ја то уствари издржао? Свако од нас нешто ради, и никоме није лако; шта је лако не зове се посао него зезање. Класичан ветеринарски посао је без сумње физички најтежи факултетски посао. Од најцрње физикалије до блиставе интелектуалије. Подразумева пословање са баш сваком категоријом становништва, теренске вожње по најлошијим путевима у најгорим условима, дежурства, ноћне интервенције и незаобилазно крв, гној, ђубре, блато… Ризик од зооноза, повреда, инфекција, удеса... Свеукупно довољно одбојно да се много мање од половине дипломираних у то упусти. Али ни ментално није лагано јер сваки случај тражи различито специјалистичко знање. Интерна, имунологија, ортопедија, дерматологија… смењују се на траци ко тв-програми на даљинском. Као и у сваком другом послу све те лоше стране су сношљиве ако је награда ментална-материјална већа. Онда посао не пада тешко. Ствар личне перцепције.

 

Сама срж, осовина, смисао ветеринарског посла је баш дуел против болести. То је беспоштедна борба свим средствима да се пацијент врати у живот и нормалу. Управо тај део, контакт са пацијентом подразумева онај тежак горе поменути багаж. Не може то свако, не жели. А и не мора. Постоје ветеринарски послови без пацијента и пратећих тегоба као што су инспекција, кланица, школа, факултет, институт. На тамо имао сам прилике али не и жеље. Све остало у струци - да. Био сам и војни ветеринар, и фармски, и затворски и судски, и сеоски и градски, и државни и приватни. И слуга и газда. То је оно што је стајало иза ветеринарске торбе - а испред? Увек и свуда очи у очи са пацијентом и његовом муком.

 

Тај контакт са бесловесним створењем које има проблем а не може говором да искаже, управо та језичка баријера је изазовна чаролија да се премости. Како ући у његову памет па сазнати?

 

Још у основној урезала ми се народна прича Немушти језик. То ми је била звездана капија, улазница за читав свемир који се налази ту око нас а ми га не видимо. А још пре основне ми родитељи као случајно оставили надохват руке Нојферта, Брема, Британику и остале библије. Све сам их прочитао али за Брема залепио. На жалост маторих. Отац инжењер, кева хидраш, стриц архитекта; грађевинарски дух у кући а види њега. Но то је ствар карактера како те повуче и одведе. Хвала им што су ме подржали. И истрпели. Стварно је напорно дете које ти у стан на првом спрату стално довлачи корњаче, вране, жабе, штиглице... па најзад искука још и ловачку керушу на тераси!

 

Културолошки пореклом из више средње класе варошког миљеа као бруцошу Београд ми је пријао. Факултет тежак али савладив. Тих 70-тих на 80-те Београд је био стварно пријатна шарена метропола. Конобар је дошао 90-тих.

 

На посао сам ступио непун месец по дипломирању 1982., данас незамисливо. Екипа у Јавној Ветеринарској (приватни законом забрањени) била је врло занимљива. Свих шест доктора су били скоро вршњаци '25-30 годиште, зрели стручњаци, квалитетни људи; имало се шта чути и научити. Сви пореклом из домаћинских кућа, старинска господа, ниједан друг-члан. Dr Јове Тодоровића отац био је предратни ветеринар на двору Карађорђевића поратно шутнут у Параћин. Све сува реакција. Општински комитет је имао муку кога за директора док нису у рачуноводство увалили друкару. Тај ме по задатку притискао да приведе стаду и једино са њим имао сам проблема.

 

По свршеном приправничком добио сам парохију шест села, сеоску амбуланту и вет.техничара. Културолошки шок за мене. Лакше ми је било савладати онолики факултет него сеоску нарав и обичаје. Рурална култура је тотално други свет. Но уз помоћ руменог брке вет.техничара Славка временом сам се прилагодио и тамо одрадио наредних двадесет година на опште задовољство.

 

Најтеже у послу било је деведесетих. Нема бензина, нема лекова, опреме; ништа. Ветеринарска торба и резервоар празни а људи зову… Какве све луде терапије са приручним средствима сам морао не желим ни да се сећам. За бомбардовања је тек било шашаво. Један чикица хоће да кастрира прасиће али све одлажемо. Дође и мај они порасли скоро стокилаши. Снажни, треба то држати; каже он унук ми тренира ватерполо јак ко бик, ајде. Дечко ко од брега стего вепра ко менгеле, два чичишта ракијава отпозади као помажу. Мајски дан ведар ветровит и зачују се авиони. Радим муњевито, паника расте. Дечко убледео дрхти, чичишта урађени ладни ко ракија. Држи, не пуштај! Тачно изнад нас два авиона пусте по две ракете које лете, лете, силазе и негде 15-так км даље ударе; диже се дим. Као на длану Добричево погођено; завршим. Дечко повраћа и утрчава у кућу, чиче загледају вепра. Докторе, ова задња нога каo мало лепршава? Гле стварно, прелом бутне; кољи то. Среде је очас и као сад да гледам – бутна кост свиње скоро сто кила дебља од палца пукла као стакло. Ватерполиста је од страха голом руком поломио.

 

У то време једне ноћи погођен је Дом Армије усред Ћуприје. У стану прекопута прозорско стакло од детонације прсло по ирском сетеру и доносе га шокираног. По црвеној длаци крв се не види. Треба да обријем па десетине крхотина да повадим. Али где ће тако ћелав по хладноћи да спава кад ни власници немају појма где ће ноћас, стан уништен. Него пажљиво прегледам милиметар по милиметар, комадиће стакла вадим, дезинфикујем, зашивам... Лудо.

 

Јако завидим колегама у уређеним земљама како су упеглали овај шашави посао. Хитни случајеви увек су мањина, углавиш то у већину редовно заказаног, отправиш педантно па кући. Код нас тога нема, све је хитно, на јуриш; радно време је мртво слово на вратима. Ујутру устанеш и благога појма немаш шта те данас чека. Можда мртво море али пре ће бити лудница са гомилом терена и операција. Уме то да се настави у ноћ и још пар дана. Физички захтевно а психички шарено. Буде каткад мучно али чешће забавно, досадно није никад.

 

Телефон. По селима Србије 80-тих није га било (као ни асфалта ни трофазне; за разлику од сјајне метрополе); само усмена пошта. А онда су новотелефонизована села открила чари лаке размене информација. Направили ми фобију од телефона. Једне ноћи управо се вратио са интервенције, стропоштао у кревет (госпоја каже захрчем већ у паду) звони телефон. Обавим разговор, вратим се у кому и заборавим. Сутрадан уредно на посао у село кад у подне долази тип са гробљанском крошњом (огромна плетена корпа за задушнице) а унутра борбени комплет од ракије до вина. Богзнакако захвалан што сам му ноћас спасао краву. А ја о томе благог појма немам. Шта се десило? У неко доба ноћи крава се страшно надула. Зачепљен једњак затвори излаз гасова, напет желудац за пар сати притисне срце-плућа и крај. Под хитно треба сондом пробити, домаћин зове али ја немам снаге за старт. Да купим себи мало сна кажем му да изведе краву на кошаву у оштру шетњу узбрдо-низбрдо, можда пробије застој. Ако не успе да ме зове за један сат. Срећом успело је, потенцијално фатални комад репе покренуо се и крава издувала. И сви хепи. Осим петла кога је смедеревац претворио у амбулантни ручак.

 

Те градском уму шокантне рутиниране сеоске суровости на другу страну износе и несхватљиве нежности. Нема градске гузице која би спавала у штали на слами двадесет ноћи чекајући да помогне Милки кад се затели. Паралелна стварност, матрикс. Тај рурални мени дотле непознат амбијент је једна аутентична вековна култура живљења од природе и са природом. Памтим на десетине часних старина, сјајних персона изненађујуће ширине. Из тако уређеног друштва људски шкарт ето га у граду четворожмиркаво бесрамно паркиран.

 

Најтежи ветеринарски захват? У јакој конкуренцији то је свакако пролапсус утери краве. Непосредно по тељењу напон настави па избаци читаву материцу са постељицом. Крваву слузаву масу од педесетак кила ваља неоштећену угурати назад. Ђавоље тешко. Једном ме снашло са 39 температуром, фалило ми грам снаге да убацим па ми домаћин погурао моје плећке леву, десну, стој; успело. Али не може увек. Другом приликом, у лову (као одмор за мозак лов ми је јако важан, улов није) у Јужном Кучају нашао ме ловочувар усред шуме. Ја увређен: Па зар мене да контролишеш Момире аман!? Ама не докторе но исипала ми се крава код колибе… Идемо. Те хитне вожње по планинским стазама су посебна прича.

 

Крава је са паше заостала у борјаку ноћу да се отели али су је нашли вукови. Одбранила је теле и довела сувог до колибе. Трагови не лажу. Од напона борбе испала јој материца и виси уваљана у милион борових иглица. Ајд на посао, вади једну по једну, пери; код колибе ни воде ни леда; угурам некако, налијем лекова па бошпомози. Нисам се пуно надао. Али та крава, жива ватра планинска, прегурала је и после му дала још седморо телади, укупно 17 година поживела.

 

То је физички најтежи део. А психички? Сваки пацијент који силази, тоне; борба тврда али неуспешна и … оде. Има још и горе, ако мора еутаназија. Потпис на капитулацији. То је најгоре. Поједине псеће персоне покаткад сањам. Живот је драгоцено чудо природе.

 

Клијентела. То су као што рекох баш сви друштвени слојеви. Од четвороструког убице до (његове?) учитељице у пензији. Мафиози су најгалантнији, одатле покривам најсиромашније. Кад почну да дугују отпишем, ускоро ето га на бандери. Неупућени би се зачудили колико много добрих душа има међу нама и колико се љубав према животињи заразно прошири наоколо. Мислим на некакву разумну дозу. Али уздизање љубимца на ниво детета сматрам неразумним и претераним, то прелази у злостављање. Наводно обожавани далматинац од 60 кила је наскроз мучна душа.

 

Новци. Ко помисли да је ветерина рудник злата вара се, то је рудник нечег другог. Крвава пара, али баш. Пристојно ради, пристојно ћеш и живети.

 

Хипотетичко поређење са имагинарним икс-ипсилон колегом из питоме државе који је исто као и ја провео 4 деценије у родном граду на истом послу показало би неке занимљиве разлике. Као и сви овде претурио сам преко главе два друштвена система, три државе и понешто ситније историје: мегаотимачину друштвене имовине, рат, санкције, хиперинфлацију, НАТО-бомбардовање, пети октобар, експлозију магацина муниције, поплаву града… После свега тога актуелна генерација скакаваца дође колико и трајна временска непогода. Наравно да су се све те друштвене околности одразиле на ветеринарски посао, клијенте и пацијенте. Далеко разноврснија и захтевнија ветеринарска пракса од неког равног Бенелукс градића например.

 

За протекле четири деценије свет се цивилизацијски променио највише у историји. Ветеринарски посао много мање. Техникалије јесу јако напредовале – медикаменти, материјали, процедуре, информатика – али биолошке детерминанте остају и даље непробојан оквир. Променио се и начин чувања стоке а тек третман љубимаца. Осамдесетих лечење паса било је овде готово срамотно, у потаји су ми их доносили. А сада тотално се преокренуло. Краве су преостале више као љубимци, као породична традиција.

 

Цивилизацијски напредак донео је и интернет инстант-свезнање сваком. Уз повећану доступност лекова лудостима границе нема. Будалаштина власника на љубимцу је ограниченог дејства али зато код сточара штета је неупоредиво шира, свима до тањира. То је стање нереда а сила реда? Утерује се али не баш на праву страну. Превелика шематизација у послу, наметање процедура са прописаном терапијом. То је дошло из хумане медицине, а у медицину из фармације. Модерна дигитална култура болест човека све више поистовећује са кваром аута или компјутера; типска поправка и терај даље. Људи који у то поверују своје љубимце доводе ветеринару као на сервис. Душа нестаје, емоције бледе, љубави тек на речима. Но добро, шарена је божја башта.

 

Дигитална интернет култура је као тектонски потрес, библијски потоп; огромна промена за човечанство. Вероватно је тако изгледало када су младу планету Земљу освојиле биљке. После дигиталне флоре на реду је шта – дигитална фауна? И дигитални ветеринари? Ко ће га знати.

 

Pardonnez-moi на чаршаву. Изволите.




Komentari (303)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

zilikaka zilikaka 21:03 27.11.2022

ne setih se da pitam

dragog mi gosta autora, kakvo je njegovo mišljenje spram Apatinskog Pantera. KAžu da je opet viđen.
Znam da nema iskustva s tom vrstom alo-i opet...da li je realno da takva živuljka opstaje na ovim temperaturama i toliko se vešto krije?

...pošto je vest bajata a ja ne stižem da pratim blogove, pa ako je kojim slučajem o ovome već bilo priče, zaboravi.

nikvet pn nikvet pn 22:27 27.11.2022

Re: ne setih se da pitam

Изгледа да га има. Тању зиму преживеће лако. Уз обиље ситног плена реално је мала опасност за народ. Непријатно јесте. Остатке плена почисте дивље свиње. Видећемо развој догађаја.
49 41 49 41 15:04 28.11.2022

Svakih kilometar-dva

Svuda veterinarske klinike oko mene. U ovoj mi drzavi preko 75 miliona kucnih ljubimaca (memorisano pre 10-tak godina) verovatno sada mnogo vise.
Svojevremeno, u Houstonu Texas; kucni ljubimac crni panter "odsetao" iz stana - kuce; te izazivao paniku u pojedinim naseljima gde je vidjan nocu.
On samo hteo da se vrati kuci, jer je imao sve na gotovo-prineseno.

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana