Saveznici i Jugoslovenska Ratna Drama

1999. godine NATO je bombardovao rezim Slobodana Milosevica. Igrom slucaja (ili mozda ne?) taj rezim je obitavao kao integralni (iako sustinski kancerogeni) deo drzave Srbije i generalno srpskog drustva i javnosti. Nakon tuceta (nije Semir) godina u kojima su bombe iz beogradskih salona odleprsavale u sve delove bivse nam domovine, doslo se do zida za koji je Milosevicev rezim procenio da je najbolji da o njega konacno rascopa narodnu glavu...

To, da se razumemo, nije bila uopste naivna situacija. Ne samo zbog toga sto su ljudi sad ginuli i po Srbiji, nego sto je trebalo postaviti pitanje samom sebi kako se postaviti prema ovoj specijalnoj operaciji NATO intervencije. Bila je bombardovana, naravno, nasa zemlja, ali u isto vreme znali smo (bez obzira priznavali to sebi ili ne) da je bilo ne samo logicno i ocekivano, nego i neizbezno da ce doci do toga da se u prokletoj Milosevicevoj avliji, na koncu konca, ipak (po trecem Njutnovom zakonu), vrati na zetvu ono sto je sejao po republikama, pokrajinama, opstinama, gradovima i selima bivseg Regijona...

Na to pitanje nije uopste bilo (i ostalo) lako odgovoriti. Mislim, lako je bilo napraviti olaki izbor, pa su mnogi (bez obzira da li su pre 24. marta 1999. bili rezimski vernici ili otpadnici) oberucke prihvatili njegovu propagandu i o NATO intervenciji poceli da govore kao o zlocinu koji istorija do tada nije zabelezila, a koji ni u buducnosti nikada nece biti prevazidjen. Neki drugi su rekli "pa dobro, ipak su to stranci neruskog fenotipa, a ovo je nasa zemlja, moramo osuditi NATO". Neki treci su se uplasili iskljucivo za svoju guzicu, naprasno pocevsi da lamentiraju o planetarnoj pravdi, nepravdi, i ostalim tricama i kucinama, zaboravljajuci i na Sarajevo, i na Vukovar, i ostale dotadasnje igrarije beogradskog fasistoidnog rukovodstva.

Rezim je, kao i svaki drugi, ubrzo dosao do svog logicnog kraja, ostale su zrtve bombardovanja... Infantilno je "nezaboravljanje" tih zrtava van konteksta. A kontekst NATO bombardovanja se olako podvlaci pod tepih. Jebiga, lakse je plakati nad sopstvenim zrtvama, a malo teze je ukljuciti mozak i razumeti (sto znaci priznati odigranu realnost u sopstvenoj svesnosti) uzrocno-posledicnu vezu onoga sto se u Srbiji desavalo u poslednjim godinama XX veka. U sustini, zanemarivanje konteksta je direktno izrugivanje ljudima i deci koji su izgubili zivote od NATO bombi. Izbegavanje razgovora o kontekstu dovodi do toga da ispada da su oni samo zrtve necijeg licnog kaprica, slucajne zrtve iracionalnog delovanja grupice mentalno poremecenih ljudi... Sto i jeste i nije tacno...

Postoji tu i jedan klinacki ugao, koji ide otprilike "zasto nisu gadjali samo njega, kad im je toliko smetao, nego sve nas, pogotovo nas koji smo bili protiv rezima i ratova?", koji pokazuje totalno odsustvo i minimum minimuma razumevanja, shvatanja sta znaci narod, drustvo, drzava... Da li smo svi ziveli u Slobinoj drzavi kada je (izmedju ostalog, kroz proxy naoruzane Karadziceve i Mladiceve bande) gadjala Sarajevo? Jesmo. Jesmo izlazili da glasamo na izbore koje je organizovao? Jesmo. Jel njegova vlast imala pravni legitimitet? Jeste. Jesmo placali njoj porez? Jesmo. (Mozda ne svi porez na dohodak, ali PDV bez izuzetka...) Jel on te pare, kao i zvanicne mehanizme vlasti drzave Srbije, zloupotrebljavao za ratne, pljackaske i ostale ciljeve? Jeste. Prema tome, u svemu tome smo MI ucestvovali, bilo direktno, bilo indirektno. Neko, kao na primer ja, je posle godina protestvovanja, setanja, vikanja, glasanja, ocekivanja, jednostavno odlucio da ne ucestvuje vise u svemu tome, i otisao da se nikad vise ne vrati. Neko je ostao da izdrzi, protestvuje i dalje, i "doceka" da sve to prodje. Neko je aktivno, politicki, delao, agitovao, radio na tome da se rezim srusi. Neko nije radio apsolutno nista. Ali je sav taj Slobizam, to sto se sad pravimo da nismo mi kao nista tu, otkud, ma gde bi mi, to jeste NAŠA drzava, ona cije drzavljanstvo imamo, radila. Drzava, kao institucija koja organizuje zakone, propise, zivot i smrt svoje populacije na teritoriji (a i sire) na kojoj ima pravo i mogucnost da sprovodi mehanizme sile koje poseduje...

Kao sto se skupnost ideja, akcija, i posledica rezima Slobodana Milosevica ne moze samo (p)ostaviti na prag bracnog para Milosevic-Markovic, tako se ni NATO intervencija ne moze odvojiti od relativnih odnosa pozicija prostorno-vremensko-istorijskih koordinata srpskog rezima i ostatka sveta koji se vec tada vecinski opredelio za globalizaciju. Slobodan Milosevic nije "kaznjen" jer je pruzao neki kao "otpor" novom svetskom poretku. Da Srbija nije aktivno i direktno izazivala destabilizaciju okruzenja, lokalne ratove i razaranja mozda bi joj se i dozvolila uloga neke kvazi Enver Hodzine Albanije u XXI veku (Severna Koreja, samo u Evropi). Ali posto je imala prljave prste u previse tudjih pita koje su se kao posledica toga kvarile brze nego sto im je bio originalni rok trajanja, razarajuci uticaj Milosevicevog rezima je na kraju bio obuzdan silom, kad vec nije hteo milom. A nije da ga nisu molili. Od 1990 do 1999 godine (valjda ce jednom ti dokumenti biti dostupni?) konverzacija Zapada, zvanicne Rusije, i Srbije (i direktna i indirektna, i zakljucno sa pregovorima u Rambujeu, sa desetinama, stotinama olako i lazno obecanih dogovora, od kojih Milosevic nije, svesno, ispunjavao apsolutno nista) je bila duboka, detaljna, konstantna, i zacinjena povecim "sargarepama" srpskom rezimu Slobodana Milosevica, ali nista nije vredelo.

Ako cemo posteno, srpska drzava, srpsko drustvo, srpska javnost, srpske institucije, srpska crkva, srpska vlast su od 1987, pod Slobodanom Milosevicem, zeleli rat za teritorije. Tek kada je Milosevic ratom sklonjen sa vlasti, promenile su se i takticke koncepcije (ne i strateske) trenutne srpske sveobuhvatnosti. Rat je privremeno stavljen u fijoku, ali se zrtve bombardovanja jos uvek van konteksta razvlace u dnevno-politicke, i licno-frustracione svrhe. To je odlika infantilnih nacija i degenerisanih drustava. Da ne umeju da pokazu pravi i iskreni pijetet prema ljudskom bicu koje je stradalo, cak ni kada dolazi iz sopstvenog narodno-nacionalnog-kulturoloskog korpusa.

Odbacivanje konteksta kada se govori o zrtvama NATO bombardovanja je izraz dubokog nepostovanja prema tim zaista nesrecnim ljudima koji su izgubili zivote u okolnostima nad kojima nisu imali nikakvu kontrolu ili uticaj. To su bili nasi prijatelji, rodjaci, komsije, ali kao sto smo olako pristali da u nekoj kvazi-apstrakciji dehumanizujemo u sopstvenim glavama stanovnike Sarajeva, Vukovara, Srebrenice, Pristine (ali isto tako i Knina, Banjaluke, Kosovske Mitrovice...), tako jos uvek dehumanizujemo i one koji su bespotrebno platili svojim zivotima nasu nesposobnost da izmedju laznog patriotizma Milosevicevog rezima i osakacenog-nadnacionalnog "humanizma" medjunarodne zajednice napravimo tezi izbor. Vankontekstni pomen i secanje na NATO zrtve je samo kocka secera kojom mozda na trenutak zasladimo sopstvenu savest, ali je istovremeno i izraz tragicne paralize i kolektiviteta i pojedinaca da prenesu sopstvenu ulogu (i kolektivnu i individualnu) u tim dogadjajima iz podsvesti u svest. Ne da bi se izvinili NATO paktu sto nas je bombardovao, nego da bi sebe (zbog nas samih) postavili u poziciju da mozemo taj isti NATO pakt (kao njegovi clanovi ili ne), ali i svaki drugi (ukljucujuci prevashodno i sopstveni) vojno-oruzani Fešn Selekšn performans, koji juce ili sutra bude direktno krenuo na nekog treceg, da sa autoritetom i mirnom savescu pitamo da li je siguran da zna sta radi i zasto to radi...