Društvo| Eksperimenti u blogovanju| Istorija| Planeta| Putovanja| Život

Hotel Stadt Berlin

Avram Goldmann RSS / 06.06.2008. u 20:12

Foto: Mira Zdjelar
Foto: Mira Zdjelar
Life after Bush and Gorbachev/The wall is down but something’s lost… (Iggy Pop: Louie Louie)

U jednom od svojih prethodnih tekstova, Sector 7, pisao sam o mentalnom konstruisanju postojećeg grada koji još nismo videli, dakle o stvaranju imaginarnog grada pre nego što stvarni imamo u sopstvenom iskustvu. Ovaj tekst bavi se upravo obrnutim fenomenom: grada koji smo poznavali, ali koji je nestao, odnosno toliko se promenio da ga ne poznajemo više.

Ljudi su često skloni da lamentiraju nad stvarima koje su bile a više nisu. Kada se govori o gradovima, neretko se daju apokaliptične dimenzije metaforama nastajanja i nestajanja, kraja i poraza, transformacije u neprepoznatljivo kojom će biti nepovratno izgubljen identitet zamrznut u vremenu. Ono što se pritom često zaboravlja jeste neobična vitalnost gradova, njihova sposobnost da se obnavljaju, da evoluiraju, postaju nešto novo, dobijaju nove kvalitete (gubeći neke od starih). Verovatno nema mnogo boljih primera za ovo u skorašnjoj istoriji od Berlina.

U Berlinu, i to uglavnom Istočnom, sa povremenim prelascima u Zapadni, bio sam poslednji put pre više od dvadeset godina, dok je zid još stajao na svom mestu, i dok se morala prelaziti pažljivo čuvana granica da bi se u drugom delu grada popilo pivo. Sa ove daljine to deluje kao davna prošlost. Pošto u Berlinu nisam bio od tada i pošto mogu samo da pretpostavim koje su se promene u međuvremenu dogodile, mogu samo da pišem o gradu koji, u neku ruku, više ne postoji. Ili, preciznije rečeno, o gradu koji je (prividno?) toliko promenio svoj identitet da za mnoge koji su ga znali iz drugog vremena više ne postoji kao takav.

Tu se ponovo javlja pitanje kontinuiteta i diskontinuiteta, postajanja i nestajanja. Da li je današnji Berlin isti kao i onaj koji sam ja poznavao, i da li je Berlin iz Döblinovog Berlin Alexanderplatz neki treći, ili isti onaj koji je bio i koji će biti? Bilo kako bilo, i u Berlinu koji sam ja znao prigradski voz S3 vodio je od mesta na kojem sam bio, iz gole, asketski nameštene sobe studentskog doma u najboljem DDR-stilu kod stanice Betriebsbahnhof Rummelsburg, prema Ostkreuzu, gde sam presedao na drugi voz kako bih došao do Alexanderplatza.

Od svog berlinskog leta imam samo krajnje fragmentirana sećanja na jedan grad i jednu civilizaciju koji su ostavili neke tragove, za koje ni sam ne znam koliko su duboki, u tkivo sadašnjeg grada i sadašnje civilizacije na istom tom mestu. Memorija i operiše fragmentima, sličicama, trenucima, detaljima jer globalno, opšte, kontekstualno stalno se menjaju, tako da bilo kakva koncepcija prošlosti koja pretenduje na koherentnost zapravo, paradoksalno ili ne, mora da iscepka realnost na manje, žilavije i trajnije, parčiće.

Grad zamrznut u pamćenju lagano se otvara. Prvo, tu je peron na stanici Ostkreuz na kojem se ukršta nekoliko linija. Stajao sam tu fasciniran organizovanošću saobraćaja i urednošću kojom se pojavljuju vozovi, ukrcavaju i iskrcavaju putnici. Deutsche Reichsbahn (DR), železnica Nemačke Demokratske Republike, imala je neki bizarni ugovor (ili su mi bar tako rekli) za šinski prevoz u čitavom gradu Berlinu, što znači da su njihovi vozovi saobraćali i u Zapadnom Berlinu. Vozovi su zaista bili isti, i svi su imali istu mapu grada, ali je zanimljivo bilo što se u Istočnom Berlinu na mapi video samo Istočni Berlin, a onaj deo grada gde je bio Zapad stajao je samo kao zloslutna bela površina. U vozovima koji su saobraćali po Zapadnom Berlinu bile su ucrtane sve stanice, sa obe strane grada.

Integrisanost železničke pruge bila je tu da me stalno podseća da su dva Berlina u nekoj drugoj ravni uvek bila i biće jedan. Sećam se i kobasica koje su se jele na ulicama sa obe strane, koje su bile pakovane različito i koštale su jako različito, a po ukusu i obliku bile su gotovo iste. Dva Berlina bila su svesna jedan drugog, i preplitala su se na najčudnije načine, uprkos Zidu i podelama. U Kući nemačko-sovjetskog prijateljstva u Istočnom Berlinu (Haus der deutsch-sowjetischen Freundschaft), koja je za retke neostrašćene posetioce mogla biti jako prijatno mesto jer je uvek bila udobna, tiha i prazna, sedelo se na kožnim foteljama i pio se Schweppes Ginger Ale. Ispod Janowitzbrücke nalazio se kiosk sa palačinkama, Palatschinkenhaus, koji sam često viđao iz voza, i ne sećam se ni da li sam na kraju tamo otišao da ih probam ili ne. I ne znam uopšte zašto je to važno.

Dva su ukusa, međutim, ono što pamtim bolje od svega drugoga. Prvi je ukus istočnonemačkog tvrdog keksa sa buterom (Cottbuser Keks), koji mi je tog leta često punio usta pošto je izbor druge hrane bio ograničen, a njega su uvek bili puni rafovi u skromno snabdevenim prodavnicama; osim toga njime su nam trpali usta na Univerzitetu Humboldt za vreme vežbi nemačke fonetike. Drugi je ukus ramsteka iz hotela Stadt Berlin.

Hotel Stadt Berlin, za koji znam da se danas zove The Park Inn, ali prema ovom potonjem, kao ni prema gradu kakav je danas, nemam nikakav realan i racionalan odnos, bio mi je jedno od mesta u Berlinu na koja sam se tog leta vraćao. Impresionirala me je njegova monumentalnost, modernost, i to što je bar po izgledu i ikonografiji delovao različito od sredine u kojoj je bio, tj. od DDR-a. Sećam se, sa svom sugestivnom preciznošću i istovremenom nepouzdanošću koje sećanje uvek poseduje, restorana koji se nalazio u prizemlju, gde se sedelo na barskim stolicama koje su vijugale oko prostora gde je bio veliki bar. I ramsteka sa pomfritom, koji je bio veliki i ukusan komad mesa u gradu u kojem nije bilo uvek lako pojesti veliki i ukusan komad mesa. Preko pržene šnicle topio se buter sa mirišljavim travama, sve je bilo vruće, ukusno, osim piva koje je bilo hladno i ukusno. U glavi mi je, možda sasvim ispravno a možda sasvim pogrešno, ostala i cena tog ramsteka sa pomfritom koja je tad posle promene novca na crnoj berzi bila manja od jedne zapadne marke.

Dok ovo pišem, u glavi su mi ponovo tri Alexanderplatza: jedan koji sam video a kojeg jedva da se sećam, onaj iz osamdesetih, široki prazan prostor sa parolama tipa Alles für das Wohl des Volkes (Sve za dobrobit naroda), drugi, onaj sadašnji, koji mogu samo da zamišljam, a koji zamišljam sa nekako mnogo više ljudi i akcije (kapitalizam – trgovina – akcija) od onoga koji znam, i onaj treći iz Fassbinderove serije Berlin Alexanderplatz, propušten kroz čitav niz ličnih filtera, iz jednog vremena još daljeg i još ikonografski začudnijeg od onog koje sam ja doživeo. I tu mi se, uz miris ramsteka i butera koji se topi, vraća apsurd o jednom gradu koji je istovremeno i zbir mnoštva različitih gradova, iz raznih trenutaka i vizura, ali i grad koji zadržava svoju postojanost, i koji uprkos, ili možda baš zahvaljujući svim značajnim promenama, opstaje.

Atačmenti



Komentari (24)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

gordanac gordanac 20:36 06.06.2008

----

bravo, Avram
Ako postoji grad idealan da se u njemu dožive (i ako može - prežive) sve ljudske protivrečnosti - onda je to Berlin (bar u Evropi).
Osamdesetih se išlo iz jednog u drugi (što je ličilo i na putovanje kroz vreme i na stojanje u mestu), devedesetih se (paradokslano) spajanjem ustvari podelio, a XXI vek dočekao nikad čudniji.
Berlin je uspeo da, pri svemu tome, sačuva sve svoje protivrečnosti.
I samo još ovo:
Ljudi su često skloni da lamentiraju nad stvarima koje su bile a više nisu.

...a ustvari samo nad samima sobom lamentiraju, "stvari", predeli i gradovi retko s time imaju stvarne veze.
Berlin je za takvo šta - idealan.
Dok ovo pišem, u glavi su mi ponovo tri Alexanderplatza: jedan koji sam video a kojeg jedva da se sećam, onaj iz osamdesetih, široki prazan prostor sa parolama tipa Alles für das Wohl des Volkes (Sve za dobrobit naroda), drugi, onaj sadašnji, koji mogu samo da zamišljam, a koji zamišljam sa nekako mnogo više ljudi i akcije (kapitalizam – trgovina – akcija) od onoga koji znam, i onaj treći iz Fassbinderove serije Berlin Alexanderplatz, propušten kroz čitav niz ličnih filtera, iz jednog vremena još daljeg i još ikonografski začudnijeg od onog koje sam ja doživeo. I tu mi se, uz mirik ramsteka i butera koji se topi, vraća apsurd o jednom gradu koji je istovremeno i zbir mnoštva različitih gradova, iz raznih trenutaka i vizura, ali i grad koji zadržava svoju postojanost, i koji uprkos, ili možda baš zahvaljujući svim značajnim promenama, opstaje.

...a upravo zbog svega ovog napisanog nisam odolela da pitam jednog Berlinera u ranim tridesetim kako mu izgleda Alexanderplatz marta ove godine
- Kao da se Manhattan srušio na njega - rekao mi je.
Ništa bolje nisam čula.
Hvala za sjajan tekst.
Razmišljala sam da "dopišem" nešto o hotelu "Berlin" i Unter den Linden, ali time bih samo potvrdila da ljudi ustvari retko pričaju o gradovima i prostoru, a mnogo češće - o slici tog prostora u sebi ili samo - o sebi. Pa - nisam i neću. A cenim da će nakon tvog teksta mnogi koji nisu - poželeti da odu u Berlin. :))
JJ Beba JJ Beba 20:44 06.06.2008

Re: ----

A cenim da će nakon tvog teksta mnogi koji nisu - poželeti da odu u Berlin. :))

možda, jedino se pitam kako? mi mali nemamo šengen a nismo više ni studenti koji kobajagai imaju olakšice, nismo ni novinari a ni politička partija pa da za nas neko urgira. šteta

avrame, super je tekst
jedini berlin koga se ja sećam je onaj kada sam putovala ko slobodno ljudsko biće
gordanac gordanac 20:53 06.06.2008

Re: ----

možda, jedino se pitam kako?

Vize su besplatne, a od januara 2009 ih neće biti.
Odlukom 17 država "šengenskog prostora" da ukine takse na vize građanima Srbije je ispunjen san o olakšicama pri putovanju u druge zemlje.

Sedamnaest evropskih zemalja su podržale poziv Evropske komisije i slovenačkog predsedništva EU, a to su Francuska, Slovenija, Nemačka, Austrija, Kipar, Danska, Španija, Estonija, Grčka, Mađarska, Italija, Litvanija, Luksemburg, Slovačka, Švedska i Češka, kao i Norveška.
(vest, sreda, 07.05.2008.)

Da li se i koliko ima novca za putovanja - to je drugo pitanje.
A Sporazum o viznim olakšicama koji je na snazi obuhvata mnogo više kategorija nego što su studenti ili novinari, o tome je bilo detaljno reči na postu Dejana Stankovića "Tvrđava Šengen".
JJ Beba JJ Beba 21:08 06.06.2008

Re: ----

Vize su besplatne, a od januara 2009 ih neće biti.
Odlukom 17 država "šengenskog prostora" da ukine takse na vize građanima Srbije je ispunjen san o olakšicama pri putovanju u druge zemlje.

Sedamnaest evropskih zemalja su podržale poziv Evropske komisije i slovenačkog predsedništva EU, a to su Francuska, Slovenija, Nemačka, Austrija, Kipar, Danska, Španija, Estonija, Grčka, Mađarska, Italija, Litvanija, Luksemburg, Slovačka, Švedska i Češka, kao i Norveška. (vest, sreda, 07.05.2008.)


to je nije tačno i to je samo onako, na papiru.
većina mojih koji su aplicirali su platili vize, neki su odbijeni (francuska) a jedan je dobio vizu (norveška) tačno u roku kolko piše na pozivnom pismu iz škole u koju ide, tako da istog dana kada polaže test mora i da se vrati u zemlju. to su te olakšice studentima. moraće da bira - ili da odustane od testa ( a zašto onda ide u školu ako ne uzme sertifikat ) ili da ostane dan duže pa da ga proteraju.

ovo što si napisala me priseća onog momenta iz filma Sećaš li se Doli Bel kada otac, (aligrududić) čvrsti i neopozivi komunista čita sinovima kako će biti u komunizmu pa kaže : ljudi će biti visoki 4 metara; zabetoniraće more.....
kakve bre olakšice, kakav bre šengen, samo nas ložite
mocna malena79 mocna malena79 08:01 07.06.2008

Re: ----

nisam odolela da pitam jednog Berlinera u ranim tridesetim kako mu izgleda Alexanderplatz marta ove godine- Kao da se Manhattan srušio na njega - :))

pa ne znam, meni Alexanderplatz ipak zesce mirise na soc-realizam. Ne mogu da poredim Berlin iz 80ih, naravno, obzirom da sam tada bila jos u pelenama, ali evo svezi utisci od pre dve nedelje. S druge strane Potsdamerplatz zaista deluje kao mini Manhattan i to je cini me se jedan od najludje preobrazenih prostora u Berlinu (pogotovo kada se uzme u obzir putanja zida i ostaci istog izmedju svih tih high-tec zgradurina! :)

AlexDunja AlexDunja 21:38 06.06.2008

kao i uvek, sjajno!

a vidi ovo:)
This song tells the story of a German couple who are so determined to be together that they meet every day under a gun turret on The Berlin Wall. Bowie, who was living in Berlin at the time, was inspired by an affair between his producer Tony Visconti and backup singer Antonia Maass, who would kiss "by the wall" in front of Bowie as he looked out of the Hansa Studio window. Bowie didn't mention Visconti's role in inspiring this song until 2005, when he was sure that knowledge of this fact would not affect Visconti's own personal situation - he was married at the time of the affair. (thanks, Michael Lloyd - London, England)
heroes
vladimir petrovic vladimir petrovic 21:47 06.06.2008

Od putovanja je gore samo - ne putovati.

Lep tekst, zanimljiv za citanje.
Promenio se Berlin, svakako, ali promenili ste se i vi, Avrame. Cak i da nije bilo ovih promena i rusenja Berlinskog zida, on bi se promenio, ne bi bio kao sto je bio pre dvadesetak godina kada ste bili, za vreme DDR. (nije vazno u kojoj meri bi se promenio, i u kom pravcu, ali ne bi bio isti kao ranije, svakako).
Ja sam slobodan da napravim jednu digresiju. U Parizu je nedavno izasla jedna zanimljiva knjiga Dominika Nogea pod naslovom «Ništa nisam video u Kjotu» (Dominique Noguez: «Je n’ai rien vu a Kyoto»). Njegova poenta je da bi se shvatio Japan nije neophodno ici u - Kjoto! Prica se, takodje, da je veliki turski pesnik Nazim Hikmet trazio Rim u Rimu i nije ga nasao (Nazim Hikmet avait churché Rome dans Rome et ne l’a pas trouvée).
Nije cudo, dakle, Avrame, sto niste nasli Berlin koji ste trazili. Naravno, ne zalazem se za to da ne treba putovati (Travel is often a means of escape). Ali se mora imati u vidu i to da je jedan francuski pisac iz sedamnaestog veka rekao da se može putovati po svojoj sopstvenoj sobi… Ima ljudi koji umeju da putuju po sobi… To smo ovih dana mi koji "nismo u povlascenoj kategoriji Srba" koji lako dobijaju sengenske vize...
49 41 49 41 02:30 07.06.2008

Re: Od putovanja je gore samo - ne putovati.

Ali se mora imati u vidu i to da je jedan francuski pisac iz sedamnaestog veka rekao da se može putovati po svojoj sopstvenoj sobi… Ima ljudi koji umeju da putuju po sobi… To smo ovih dana mi koji "nismo u povlascenoj kategoriji Srba" koji lako dobijaju sengenske vize...

I Karl May nije nigde krocio iz "svoje sobe"; odnosno, Nemacke.
"Ponasao se" kao da su mu i cukundedovi rodjeni na divljem zapadu.
Zar nije vecina od nas naucila o Suiksima, Apacima, Komancima-bas od njega?
Kraja Kraja 05:25 07.06.2008

...uffffff....

...iz tame secanja istrcava i Hadzi Halef Omar ben Hadzi Abul Abas ibn Hadzi Davud al Gosara.....i njegov dobri sidi Kara ben Nemzi ........
Zaista nisam mogao da odolim, izvinjavam se.........
shadow shadow 22:02 06.06.2008

moj berlin

ja sam sad u berlinu, vec par nedelja... veceras sam gledala fotografije koje sam do sad napravila i shvatila sam da je moj berlin bez ljudi:) samo su mesta na njima...
jako mi se dopada tekst.
pozdrav
angie angie 22:55 06.06.2008

Aleksanderplatz



ja bih samo rekla, da glavni shmek i atmosferu nekog grada chine ljudi, na koje opet jako utichu razne okolnosti i promene, pa je meni nekako normalno da je to zajednichki paket, kada o nekom mestu govorimo.
Piromanski Piromanski 01:33 07.06.2008

Jos jedna slika sa Alexanderplatz-a

[


Tu sam vec cetiri godine, a jos se upoznajemo.
outcast outcast 01:54 07.06.2008

Fantastican tekst

Sećam se, sa svom sugestivnom preciznošću i istovremenom nepouzdanošću koje sećanje uvek poseduje, restorana koji se nalazio u prizemlju, gde se sedelo na barskim stolicama koje su vijugale oko prostora gde je bio veliki bar. I ramsteka sa pomfritom, koji je bio veliki i ukusan komad mesa u gradu u kojem nije bilo uvek lako pojesti veliki i ukusan komad mesa. Preko pržene šnicle topio se buter sa mirišljavim travama, sve je bilo vruće, ukusno, osim piva koje je bilo hladno i ukusno. U glavi mi je, možda sasvim ispravno a možda sasvim pogrešno, ostala i cena tog ramsteka sa pomfritom koja je tad posle promene novca na crnoj berzi bila manja od jedne zapadne marke.



Neverovatno! Neverovatno tacan opis!.

Moji roditelji zive u Leipziger Strasse.. U blizini Gardamen Markt-a.

Bila sam u Belinu mnogo puta, sedamdesetih, osamdesetih, i poslednji put 2003-ce. Cudo od grada.

Svaka cast na tekstu.
Dubravka Bozinovic Dubravka Bozinovic 19:47 07.06.2008

Re: Fantastican tekst

Pise se: Gendarmenmarkt!
outcast outcast 23:00 07.06.2008

Re: Fantastican tekst

Dubravka Bozinovic
Pise se: Gendarmenmarkt!


Uff, kako sam mogla da pogresim. Mora da mi je engleski pobrkao mozak:)
Kraja Kraja 05:33 07.06.2008

....Alfred Deblin.....

...interesantan je pocetak romana. Franc izlazi iz zatvora , stoji na stanici i.....kazna pocinje
dunjica dunjica 11:09 07.06.2008

Avrame,

ovaj tekst je za mene kao izjava ljubavi mom obožavanom ljubavniku od strane nekoga tko s njime dijeli dio prošlosti. Nisam imala mira da tekst i komentare pročitam u miru, polagano, nego sam ga gutala kao komade tople Schrippe na gladan stomak.

Današnji dan provodim s kćerkom u gradu o kojem pišeš, negdje tu oko mjesta koja opisuješ: prvo u kino Nickelodeon u Torstrasse, kratak skok do Alexa da kupimo jedan rođendanski poklon, frisbee ili pentranje po penjalicama u našem parku (Mauerpark) i na kraju najbolji sladoled u Prenzlauer Bergu...

Da, Berlin se mnogo promijenio, čak i od mog prvog boravka ovdje u ljeto 90, kada sam vlastitom rukom odlomila nekoliko komadića Zida. Zbog te mijene, tih suprotnosti i ogromnog kreativnog potencijala, osjećam se kao da sam nakon dugog putovanja konačno stigla kući.

Hvala, Avrame, na tekstu! Vratiti ću mu se ponovo, svakako.
DeTail DeTail 13:48 07.06.2008

nova zgrada Humboldt univerziteta

odlična



JJ Beba JJ Beba 14:03 07.06.2008

Re: nova zgrada Humboldt univerziteta

DT pa gde si do sada? čekam sve vreme....
kamo ona džitra :))

super su ti fotke
DeTail DeTail 14:35 07.06.2008

Re: nova zgrada Humboldt univerziteta

pa bebo, ko o čemu, ja o kućama i to studentskim:)

inače,ovaj univerzitet mi je jedan od najjačih utisaka iz Berlina. Sve je savršeno do poslednjeg DeTalja

ps. respect za odgovor gordancu... gordanici ili kako god! da sam na njenom mestu bilo bi me sramota
JJ Beba JJ Beba 14:43 07.06.2008

Re: nova zgrada Humboldt univerziteta

pa bebo, ko o čemu, ja o kućama i to studentskim:)

dok ima takvih kao što si ti da brinu o kućama ja sam mirna :)

respect za odgovor gordancu

ti znaš dragi moj DT da je mnogom političaru život negde drugde.
onaj pravi, na obodima politike, poznajemo mi iz redova za vize.
dunjica dunjica 17:52 07.06.2008

Kobasice

Sećam se i kobasica koje su se jele na ulicama sa obe strane, koje su bile pakovane različito i koštale su jako različito, a po ukusu i obliku bile su gotovo iste.

Konopke, jedna od znamenitosti Berlina. Porodični biznis, sami ih prave od 1930, Currywurst. Bivšem kancelaru Schröderu dodalo na simpatijama kada je izjavio da je redoviti i vatreni fan Konopke-Currywurst
. Danas u podne je red bio uhuhu...


Konopke Imbiss na uglu Schönhauser Allee/Danziger Strasse, ispod metroa (na ovom dijelu nadzemnog) linije U2.

Čak su prisutni i na njemačkoj i švedskoj Wiki: Konopke


JJ Beba JJ Beba 20:06 07.06.2008

berlin

cincili cincili 11:25 08.06.2008

uzivala

bas, kao i u svakom od tvojih textova.

bila u oba berlina, nekad, i zato sam bogatija za jedan neopisiv osecaj "zatocenistva" kojem su bili izozeni zapadni berlinci. meni je taj osecaj klaustrofobije bio dominatan iako sam se '87. zadrzala u zapadnom berlinu samo 5 dana.

alex, uoci katolickog bozica '87., redovi, redovi, prazni rafovi, neljubazni granicari, podmicivanje za mesto u restoranu "unter den linden" , divna arhitektura, smesno trabanti & moskvici, poluprazni siroki bulevari, jeftine knjige...

zapadni berlin u isto vreme gizdav, zivot vri 24 h, kdw u punom sjaju bozine kicevine, berliner frühstück 24 sata, berliner kneipen...ali i pored toga neka teskoba i pritisak.

deset godina kasnije jedan berlin = gradiliste. kran do krana, udarnistvo, neutoljiva zelja da se sto pre posleratno iszbrise...

spremam se da odem opet, da ga ponovo dozivim, da popodne svratim na dorucak i da uzivam u nestanku teskobe...

Arhiva