Hotel Stadt Berlin

Life after Bush and Gorbachev/The wall is down but something’s lost… (Iggy Pop: Louie Louie)

U jednom od svojih prethodnih tekstova, Sector 7, pisao sam o mentalnom konstruisanju postojećeg grada koji još nismo videli, dakle o stvaranju imaginarnog grada pre nego što stvarni imamo u sopstvenom iskustvu. Ovaj tekst bavi se upravo obrnutim fenomenom: grada koji smo poznavali, ali koji je nestao, odnosno toliko se promenio da ga ne poznajemo više.

Ljudi su često skloni da lamentiraju nad stvarima koje su bile a više nisu. Kada se govori o gradovima, neretko se daju apokaliptične dimenzije metaforama nastajanja i nestajanja, kraja i poraza, transformacije u neprepoznatljivo kojom će biti nepovratno izgubljen identitet zamrznut u vremenu. Ono što se pritom često zaboravlja jeste neobična vitalnost gradova, njihova sposobnost da se obnavljaju, da evoluiraju, postaju nešto novo, dobijaju nove kvalitete (gubeći neke od starih). Verovatno nema mnogo boljih primera za ovo u skorašnjoj istoriji od Berlina.

U Berlinu, i to uglavnom Istočnom, sa povremenim prelascima u Zapadni, bio sam poslednji put pre više od dvadeset godina, dok je zid još stajao na svom mestu, i dok se morala prelaziti pažljivo čuvana granica da bi se u drugom delu grada popilo pivo. Sa ove daljine to deluje kao davna prošlost. Pošto u Berlinu nisam bio od tada i pošto mogu samo da pretpostavim koje su se promene u međuvremenu dogodile, mogu samo da pišem o gradu koji, u neku ruku, više ne postoji. Ili, preciznije rečeno, o gradu koji je (prividno?) toliko promenio svoj identitet da za mnoge koji su ga znali iz drugog vremena više ne postoji kao takav.

Tu se ponovo javlja pitanje kontinuiteta i diskontinuiteta, postajanja i nestajanja. Da li je današnji Berlin isti kao i onaj koji sam ja poznavao, i da li je Berlin iz Döblinovog Berlin Alexanderplatz neki treći, ili isti onaj koji je bio i koji će biti? Bilo kako bilo, i u Berlinu koji sam ja znao prigradski voz S3 vodio je od mesta na kojem sam bio, iz gole, asketski nameštene sobe studentskog doma u najboljem DDR-stilu kod stanice Betriebsbahnhof Rummelsburg, prema Ostkreuzu, gde sam presedao na drugi voz kako bih došao do Alexanderplatza.

Od svog berlinskog leta imam samo krajnje fragmentirana sećanja na jedan grad i jednu civilizaciju koji su ostavili neke tragove, za koje ni sam ne znam koliko su duboki, u tkivo sadašnjeg grada i sadašnje civilizacije na istom tom mestu. Memorija i operiše fragmentima, sličicama, trenucima, detaljima jer globalno, opšte, kontekstualno stalno se menjaju, tako da bilo kakva koncepcija prošlosti koja pretenduje na koherentnost zapravo, paradoksalno ili ne, mora da iscepka realnost na manje, žilavije i trajnije, parčiće.

Grad zamrznut u pamćenju lagano se otvara. Prvo, tu je peron na stanici Ostkreuz na kojem se ukršta nekoliko linija. Stajao sam tu fasciniran organizovanošću saobraćaja i urednošću kojom se pojavljuju vozovi, ukrcavaju i iskrcavaju putnici. Deutsche Reichsbahn (DR), železnica Nemačke Demokratske Republike, imala je neki bizarni ugovor (ili su mi bar tako rekli) za šinski prevoz u čitavom gradu Berlinu, što znači da su njihovi vozovi saobraćali i u Zapadnom Berlinu. Vozovi su zaista bili isti, i svi su imali istu mapu grada, ali je zanimljivo bilo što se u Istočnom Berlinu na mapi video samo Istočni Berlin, a onaj deo grada gde je bio Zapad stajao je samo kao zloslutna bela površina. U vozovima koji su saobraćali po Zapadnom Berlinu bile su ucrtane sve stanice, sa obe strane grada.

Integrisanost železničke pruge bila je tu da me stalno podseća da su dva Berlina u nekoj drugoj ravni uvek bila i biće jedan. Sećam se i kobasica koje su se jele na ulicama sa obe strane, koje su bile pakovane različito i koštale su jako različito, a po ukusu i obliku bile su gotovo iste. Dva Berlina bila su svesna jedan drugog, i preplitala su se na najčudnije načine, uprkos Zidu i podelama. U Kući nemačko-sovjetskog prijateljstva u Istočnom Berlinu (Haus der deutsch-sowjetischen Freundschaft), koja je za retke neostrašćene posetioce mogla biti jako prijatno mesto jer je uvek bila udobna, tiha i prazna, sedelo se na kožnim foteljama i pio se Schweppes Ginger Ale. Ispod Janowitzbrücke nalazio se kiosk sa palačinkama, Palatschinkenhaus, koji sam često viđao iz voza, i ne sećam se ni da li sam na kraju tamo otišao da ih probam ili ne. I ne znam uopšte zašto je to važno.

Dva su ukusa, međutim, ono što pamtim bolje od svega drugoga. Prvi je ukus istočnonemačkog tvrdog keksa sa buterom (Cottbuser Keks), koji mi je tog leta često punio usta pošto je izbor druge hrane bio ograničen, a njega su uvek bili puni rafovi u skromno snabdevenim prodavnicama; osim toga njime su nam trpali usta na Univerzitetu Humboldt za vreme vežbi nemačke fonetike. Drugi je ukus ramsteka iz hotela Stadt Berlin.

Hotel Stadt Berlin, za koji znam da se danas zove The Park Inn, ali prema ovom potonjem, kao ni prema gradu kakav je danas, nemam nikakav realan i racionalan odnos, bio mi je jedno od mesta u Berlinu na koja sam se tog leta vraćao. Impresionirala me je njegova monumentalnost, modernost, i to što je bar po izgledu i ikonografiji delovao različito od sredine u kojoj je bio, tj. od DDR-a. Sećam se, sa svom sugestivnom preciznošću i istovremenom nepouzdanošću koje sećanje uvek poseduje, restorana koji se nalazio u prizemlju, gde se sedelo na barskim stolicama koje su vijugale oko prostora gde je bio veliki bar. I ramsteka sa pomfritom, koji je bio veliki i ukusan komad mesa u gradu u kojem nije bilo uvek lako pojesti veliki i ukusan komad mesa. Preko pržene šnicle topio se buter sa mirišljavim travama, sve je bilo vruće, ukusno, osim piva koje je bilo hladno i ukusno. U glavi mi je, možda sasvim ispravno a možda sasvim pogrešno, ostala i cena tog ramsteka sa pomfritom koja je tad posle promene novca na crnoj berzi bila manja od jedne zapadne marke.

Dok ovo pišem, u glavi su mi ponovo tri Alexanderplatza: jedan koji sam video a kojeg jedva da se sećam, onaj iz osamdesetih, široki prazan prostor sa parolama tipa Alles für das Wohl des Volkes (Sve za dobrobit naroda), drugi, onaj sadašnji, koji mogu samo da zamišljam, a koji zamišljam sa nekako mnogo više ljudi i akcije (kapitalizam – trgovina – akcija) od onoga koji znam, i onaj treći iz Fassbinderove serije Berlin Alexanderplatz, propušten kroz čitav niz ličnih filtera, iz jednog vremena još daljeg i još ikonografski začudnijeg od onog koje sam ja doživeo. I tu mi se, uz miris ramsteka i butera koji se topi, vraća apsurd o jednom gradu koji je istovremeno i zbir mnoštva različitih gradova, iz raznih trenutaka i vizura, ali i grad koji zadržava svoju postojanost, i koji uprkos, ili možda baš zahvaljujući svim značajnim promenama, opstaje.