Igrajmo se, ljudi!

igrao sam sva cetiri dela! svaki je bio revolucija u odnosu na prethodni! od kada je izasla cetvorka ne igram nista drugo! kada je malo izgustiram ne igram jedno mesec, dva pa opet! bas sam jutros do 4 ostao! gore od droge! mislim da jeizasla petica ali za playstation! jedva cekam za pc!! LONG LIVE SID MEIER !!!!!

Video Games Home
Big Budget Disasters
Jun 12, 2008

Waterworld. Hudson Hawk. Showgirls. The movie world is replete with examples of projects that swallowed up vast amounts of cash only to sink beneath the waves, vanish into Bruce Willis' past, or disappear into our darkest nightmares. So too is the world of videogames, and although there's no game failure that can quite match the sheer scale of the movie world's excesses, there's still no shortage of games so unsuccessful that they brought down companies, destroyed careers, and shattered dreams. Here are seven of our favorites.


--------------------------------------------------------------------------------

Sims Online

VIEW GAME PAGE

Estimated budget: $25m

Although megapublisher Electronic Arts usually has a knack for delivering sales smashes, every time it's dipped its toe into the waters of massively multiplayer games since Ultima Online it's ended up badly burned. Its last effort, an online version of The Sims, should have been a smash hit, but, well, let's just say it underperformed a tad. Turns out the best way to make history's most successful videogame franchise into a massively multiplayer game is not in fact to remove most of the features players enjoy and then heap on a monthly fee. The Sims Online underperformed from day one, and although EA re-invented the game as "EA-Land" in February, it's currently marking time until the Grim Reaper comes to turn off the servers on August 1.


--------------------------------------------------------------------------------

Daikatana

VIEW GAME PAGE

Estimated budget: Unknown. Epic.

Once upon a time, John Romero could do no wrong. Flushed with his success at Id Software, where he was instrumental in designing classics like Doom and Quake, he left to form his own studio, Ion Storm, and develop a new first-person shooter. What followed was an intricate and marvelous tale of pride, massive dot-com spending excess, colossal hype, atrociously bad ads, and, once the game was finally released, terrible reviews. Romero's studio collapsed soon after, and with it went most of Romero's once-proud reputation. He reportedly claimed Daikatana actually sold enough copies to recoup its vast costs, but regardless of whether that's true it'll always be remembered as the game that brought down Ion Storm.


--------------------------------------------------------------------------------

The Last Express

VIEW IGN GAME PAGE

Estimated budget: $6m

Some games flop because they're over-hyped. Some games flop because they're terrible. Some flop because they just spent too much money. Prince of Persia creator Jordan Mechner's The Last Express made none of these mistakes, instead falling victim to a perfect storm of catastrophes, all beyond its control. It's still remembered as one of the finest adventure games ever made, but it was released in 1997, right as the gaming public was losing interest in the genre in favor of those new-fangled 3D shooters. The publisher's marketing department up and quit, leaving it with no ads, and a subsequent buyout meant the game vanished from stores soon after its release. Unsurprisingly, it sank without trace - but fortunately, courtesy of GameTap, it's now being distributed again. If you don't play any other games on this list - and, frankly, we wouldn't blame you if you didn't - play this one.


--------------------------------------------------------------------------------

Ultima 9

VIEW ULTIMA X GAME PAGE

Estimated budget: Unknown. Nine-year development cycles are not cheap.

Is there any PC role-playing game series that's as well-loved as the Ultima games? Created by the eccentric designer Richard "Lord British" Garriott, they dominated the genre for a full fifteen years, and remain close to the heart of many RPG aficionados. Garriott's good fortune came to a grinding halt with the 1999 release of Ultima IX: it was nine years in the making, required numerous redesigns and rewrites, and when it finally hit the streets it was a buggy, inconsistent mess with sky-high hardware requirements that excluded many fans. As if that wasn't bad enough, the coming of 3D action-adventures caused the designers to ditch the series' traditional deep, party-based combat and replace it with a system that owed more to Tomb Raider than Dungeons & Dragons. Assorted patches improved the game somewhat, but it wasn't enough to redeem it, and among many Ultima devotees its name is still not spoken. Garriott's latest project, an MMO named Tabula Rasa, is still up and running - but our hunch is that you'll see it appearing in next year's version of this article.

SEE MORE BIG BUDGET DISASTERS >>
Shenmue

VIEW SHENMUE II GAME PAGE

Estimated budget: $70m

Legendary Sega designer Yu Suzuki created classics like OutRun, Space Harrier and Virtua Fighter before turning his attention to the adventure genre in this spectacular epic. For years it stood as the most expensive video game ever made, and it was single-handedly responsible for selling at least seven of Sega's equally ill-fated Dreamcast consoles. Was it any good? Eh, depends on who you ask. Some heralded it as the greatest console RPG ever made. Others just couldn't dig its free-form storytelling and repetitive gameplay. It was originally intended to be a trilogy, but the series looks to have ground to a halt after its second episode. If you've ever wanted to drive a forklift round a Japanese town looking for sailors, give it a go.


--------------------------------------------------------------------------------

The Getaway

VIEW GAME PAGE

Estimated budget: City-sized

Pop quiz: It's 2000, and you want to make a free-roaming driving game. Do you: a) start by hammering together a plot, a quick generic cityscape and a few gangster-type characters, or b) attempt to model 70 square miles of one of the world's busiest and most chaotic cities in exhaustive detail? If you answered mostly As, well done: you have what it takes to be a top games developer. If you answered mostly Bs, well done: you are probably already a top games developer, and you worked on The Getaway. The team trimmed back their ambitions to a "mere" ten square miles of central London, and it eventually saw the light of day in 2002 - a year after Grand Theft Auto 3's release, by which time everything The Getaway did had already been done, and better. Its sequel fared even worse, and a planned PS3 version was canned just days ago.


--------------------------------------------------------------------------------

E.T. the Extra-Terrestrial

VIEW IGN GAME PAGE

Estimated budget: over $50m (inflation-adjusted)

No list of video game flops would be complete without the game that's widely credited with causing the great videogame crash of 1983. Atari paid somewhere around $25 million for the movie license, then had their programmers hammer out a game in a mere five weeks. The video games industry celebrated its release by disappearing into a recession that took years to cure, and Atari was broken up and sold just a year later. E.T. is still remembered as the worst game ever made. Still, if that hasn't put you off (perhaps you are a masochist or otherwise insane) head for the desert and start digging: untold millions of unsold E.T. cartridges were dumped in an Alamogordo, New Mexico landfill where they remain to this day. Best place for 'em.

-------------
Ima i nastavka... ko zeli, na Yahoo!

Od prisecanja, samo jednu stvar ste izostavili, avanture.
Lucas arts (Day of tentacle, Sam&max - najbolja avantura ikad :)) i Sierra (police quest, king's quest, Hand of fate...)
I onda Lucas sa the Dig... eh.. good old days, mislio sam prvo da znam koje tacno igre hocu da spomenem, a sad onako naviru iz secanja, Lost in Time, Monkey Island 1&2
Inace, za sve old school gamere:
www.abandonia.com
imate dos emulatore, i tri tovara starih igrica koje su sada abandonware... sve hitic do hitica, za ljubitelje custom automobila, Street rod.. lotus challenge.. ima svastanesto
Preporuka za text u svakom slucaju.
p.s. mali troll niko na blogu ne spominje Marka Knopflera u areni, dal' je moguca da niko nije bio. Koncert je bio odlican inace..

gosn Cirkovicu :)

ovaj post i komentare razumem tek za nijansu slabije nego onaj Vas dijalog sa Zeljkom Buturovic o teleologiji i naturalizmu :)))
u svakom slucaju hvala - razbiste mi predrasudu o igracima komjuterskih igara - aman, ljudi, kad ste stigli da se bavite svim tim raznim stvarima kad ste toliko verzirani u ovome? moram priznati da sam imala slican stav kao dragan7557, ali, evo, vas nekolicina ste zivi dokaz da treba da korigujem svoj pogled na celu pricu.

tako da, eto, hvala jos jednom.
o, sta cu sve jos cuti ovde :))

као и сваки до сада прочитан одВас текст г Ćirković -у и ОВАЈ ми је пружио прилику за едуковање обзиром да у времена она поодавна кад је спектрум харао планетом ја открих . . . . тетриса . . . . и тим нивоом ха,ха, остах информисам до данас што се игрица треперавих тиче.на моју штету и жалост, искрено говорећи.добро, било је ,како су нам деца стасала ,узњих покушаја да се примакнем оној . . .prvoj generaciji računarskih igara koja se sastojala od tekstualnih igara u kojima je igrač kucao komande i tako određivao kuda se želi kretati ( no čisto zarad jezičke pomoći potomstvu) a prisećam se malo kasnije i hibrida između tekstualnih i igara sa statičnom grafikom. upamtih i podatak da je Vodeći žanr između sedamdesetih i osamdesetih godina veka kljoknutog pripadao tekstualnim avanturama . . . .

елем, како за уживање у игрицама мониторским узраст нетреба да је препрека, ко зна , пензос , можда се и усмерим кањима . . . . додуше сам да није те титравостим обзиром да очни вид попушта рапидно.

е сад . . .

Nekoliko dana ne proveravah Vas blog, te sa zakasnjenjem uzivah u tekstu! Neko pomenu Another World, izostade odlicni decji Heart of Darkness, ali gde je bloody MK3?!?!

Ja moram da se pohvalim da jesma cuo za Realms of the Haunting, ali samo zato sto sam u to vreme opsesivno citao SK i znao napamet layout svakog sveta igara (ah, the vagaries of a misspent youth).
Takodje, zameram odsustvo Fallouta s inace mnogo dobre liste liste. Zapravo, druga polovina se prakticno poklapa s mojom.. samo je kod mene Alpha Centaury bolje od svih Civilizacija.

Tek sada sam u prilici da odgovorim na ovaj odličan blog. I nemoj misliti da sam spor, čovek po smrt da me pošalje. Ne. Igrom slučaja post sam pročitao tek pre dva dana . . . Nekako mi je promakao.

Pre svega jedna tehnička stvar; Video sam da ovde često jedni drugima persirate, ali što se mene tiče na to zaboravite (ne persiram tebi Milane, već se obraćam u množini svima koji očekuju da im persiram :))) ).

Što se tiče tvoje liste, mogu ti reći da se ona u 90 % slučajeva NE poklapa sa mojom listom. Ipak, prema njoj imam respekt sličan onom koji sam kao srednjoškolac gajio prema nekom ko je slušao recimo King Krimson (koji mi lično nisu bili interesantni) dok sam ja u to vreme preferirao isključivo ekipu oko Dejvida Silvijena.

U svakom slučaju, čitajući ovo što si napisao, nisam mogao da odolim a da ne napišem i ja svoju ličnu top listu kompjuterskih igara (i upozoravam te da ne koristiš više termin »igrice« zbog mogućnosti da na sebe navučeš vudu kletvu najvećeg domaćeg autoriteta u ovoj oblasti: gosp. M. Kuzmanovića – Kuzmu).

Medjutim, pre nego što počnem, biću slobodan da napravim dve male digresije. Prva će mi pomoći da dam malo »težine« sopstvenoj listi tako što ću na nju staviti 2 tone tešku predistoriju sopstvenog “kompjuteraškog” bekgraunda. Druga je psihološko-komunikacijska i pojasniće zbog čega nikada ne bih odgovarao ili reagovao na TV emisije tipa: »zavisnost od kompjutera« niti odgovarao pojedinim likovima koji pišu komentare na tvom blogu.

Igre na kompjuteru “pičim” još od Spektruma 48K koga sam dobio, prošvercovanog, 1983. godine. U početku nisam znao ni da uključim mašinu, a onda, malo po malo, počeo sam sam da učitavam prve »igrice« (izvini Kuzmo), sa kasetofona. Ova epidemija je uskoro zahvatila celu školu tako da su svi počeli da se igraju i razmenjuju snimljene kasete. E sad . . . ja imam neku urodjenu manu, neki defekt u vaspitanju, da za svaku stvar koja me zainteresuje patološki želim da "joj zavirim unutra«, »da vidim kako radi«. Tako mi nije puno trebalo da počnem da čeprkam po programskom kodu samih igara. Na spektrumu su tada, uslovno rečeno, praktično postojala samo dva programska jezika: bejzik i »mašinski« jezik, kako su ga zvali (u stvari, radilo o nativnim instrukcijama procesora Zilog Z80). Moje znanje programiranja, gledano iz perspektive vršnjaka, nije imalo nekih očigledno dobrih strana. Mislim, nisi mogao time da šarmiraš devojku ili da budeš glavni u društvu. Jedino što sam nekoliko puta u školskom dvorištu izbegao batinanje od strane starijih mangupa, jer sam im objasnio kako mogu da »ubace besmrtnost« u Manic Minera.

Posle faze igranja “igrica” sam se, kao i svaki prosečan Srbin, bacio na kriminal :) - Počeo sam da »razbijam« zaštite na igricama. Na moju žalost, to sam radio bez ikakve materijalne koristi, iz čiste radoznalosti. Jedan kompjuterski časopis je tada pisao o meni jer sam (valjda) medju prvima »razbio« tada hi-tech zaštitu »Speedlock« koja je bila karakteristična zbog toga što je program učitavala preko "same sebe" na taj način menjajući spostveni kod. Ovo moje hakerisanje se pročulo, naravno, pa mi je jedan od najvećih.ako ne i najveći »pirat« (tako su u duhu tog vremena zvali osobe koje prodaju ilegalne kopije) slao originalne kopije programa da ih »razbijam«, skidam zaštitu i na glavnoj slici (koja se pojavljivala prilikom učitavanja) stavim ime i telefon njegove »firme«. U to vreme ja sam bio oduševljen što sam mogao ovo da radim jer sam dobijao besplatno najnovije igre dok je moj patron verovatno trljao ruke čudeći se mojoj naivnosti.

Šta neumitno sledi posle faze »razbijanja zaštite« ? To je, naravno, pisanje sopstvene kompjuterske igre – kada te konačno mač, kojim si tako zadovoljno do samo pre par dana nehajno vitlao kud si stig’o, lupi po okoštaloj tintari. Igru je trebao da otkupi engleski Codemasters, ali je odustao zbog toga što je ista već piratovana i »bačena« u promet ispod tezgi. Jedna igra mi je ipak otišla u »mejdžor« distribuciju i o njoj su u ono vreme pisali svi (da - sva tri :) ) kompjuterski časopisi velike Juge.

Onda sam otišao u vojsku. Kada sam se vratio upisao sam kliničku psihologiju i nikad više u životu nisam napisao ni jedan profesionalni program.

Ali nastavio sam da se igram. :) Doduše - od tada na Pi-Siju, a imao sam ih sve. Kaži koji je postojao – imao sam ga. PC XT, 286, 386, 486, Pentium – imao sam. Naravno pošto nisam normalan čovek – svaki do jednog – sam lično sklopio iz delova, ali to je već druga priča.

Druga stvar na koju sam hteo da se osvrnem, pre nego što konačno objavim svoju top listu, je tvoja polemika, Milane, sa userom pod korisničkim imenom Dragan7557. Možda iz svega ovoga što sam do sada napisao nećeš to očekivati, ali ja sa njime moram da se složim. Slažem se sa njime baš kao što se slažem sa mojim ocem koji kaže da je »motor najlakši način da izgubiš glavu na ulici«. Ja mislim nešto još gore – da je vožnja motora bukvalno »legalizovano samoubistvo«. Ipak, pored svega, ja se ne skidam sa motora, iako sam padao i (igrom srećnih okolnosti ipak) ostao živ. I naravno – ne nameravam da prestanem da ga vozim. Draganova »potpuna averzija prema beskorisnom i besciljnom traćenju najdragocenijeg što čovek ima a to je vreme« je sa matematičko-robotskog stanovišta potpuno tačna. Ko može to da mu ospori ? Kada bih sračunao sumu ukupnog vremena koje sam potrošio igrajući komp. igre i pretvorio je u neki koristan rad – do sada bih verovatno bio milioner, i umesto da ti kuckam ovo, igrao se žmurke sa tri plavuše u nekom jakuzziju na Karibima. A ti Milane ? Isto se može reći i za tebe. Verovatno bi sada tvoj fan, Stiven Hoking, tražio da mu se potpišeš na personalizovani primerak tvoje nove knjige. Medjutim, pošto nismo roboti, suština naših (inače besmislenih) života je upravo u tim trenucima "beskorisnog i besciljnog traćenja" vremena. U kojima naravno uživamo :)

Ja inače, u najvećem broju slučajeva, nemam naviku da polemišem sa neistomišljenicima, ukoliko to neko nije inicirao većom svotom "zelenih novčanica" (kako je to govorila Vaša Visost). Ako imaš živaca objasniću ti i zbog čega. Prekretnica u mojim komunikaciono-društvenim navikama desila se na odeljenju za psihoze jedne psihijatrijske bolnice. Priznaj da si u ovom trenutku posmislio da su me tamo vezanog doveli posle 18 uzastopnih sati igranja Doom-a . . . . ali ne. Tamo sam bio "službeno" kao student na vežbama iz psihijatrije. I tako, jednog dana, pored ostalih pacijenata zapadne mi izvesni Vlada P. sa dijagnozom paranoje ili paranoidne šizofrenije, ne mogu sada tačno da se setim, ima tome više od petnaest godina. Pričao mi je kako ga kada god izadje proganjaju i prate neki crna kola a svaki put kada sedne da gleda televiziju, na svakom programu mu spikeri, glumci, muzicari - šalju poruke. Vlada se još šokirao da to meni nije delovalo očigledno i čudio se kako i ja to nisam primetio. E sad ja, majmun, potpuno neuk, došao tek do druge godine i prirodno naivan (u to vreme) pokušam da njega "izbacim iz koloseka". Da mu u njegov paranoidni sistem ubacim "logičku bombu" kako bi makar malo u njegovoj svesti uspeo da poljuljam ovaj sistem sumanutih ideja. I tako - sat vremena sam proveo pokušavajući da ga na najraznovrsnije načine konfrontiram sa realnošću i činjenicama koje očigledno i nedvosmisleno pokazuju da nije u pravu. Ali ni makac. Na svaki moj argument - on je imao protivargument (nekad manje, nekad više bizaran) koji je uvek više-manje sledio neku “zdravorazumsku” logiku.

I u tom trenutku mi sine.

Njegov sistem nema za cilj, kao kod "normalnih" ljudi testiranje realnosti. Njegov sistem ima za cilj isključivo odbranu ličnosti. Reč je o kognitivnom sistemu naravno. U tom slučaju nikakvim argumentima na njegov sistem ne možete uticati, jer se on na činjenice ne prilagodjava, on se od njih brani. U tom slučaju, svaka priča predstvlja gubljenje vremena. E sad, ja sam naveo primer psihijatrijskog bolesnika, medjutim ova pojava je univerzalna i nalazi se obilato i u van-psihijatrijskoj populaciji. Pokušaj da objasniš nekom zatucanom srpskom nacionalisti kako smo mi narod kao i svaki drugi, ni gori ni bolji (dobro, možda smo ipak malo gori :) ) pa ćeš shvatiti o čemu pričam. Ono što sam hteo da kažem svim ovim pisanijem je da mi ne pada na pamet da polemišem u slučajevima kada primetim da se sagovornik u razgovoru rukovodi odbranom ličnosti umesto testiranja realnosti. Čini mi se da si ti u okviru ovog posta ulazio u ovakve polemike, ali ok.

I eto . . . konačno da se dohvatimo kompjuterskih igara.

Pre svega, da napomenem: ja nikako i nikada igre nisam mogao da igram danju. Isključivo ih igram noću, sa ugašenim svetlima i slušalicama na ušima. Slušalice su neophodne jer eliminišu spoljne uticaje koji ometaju uživljavanje u igru.

Dok nisam počeo da živim sam, imao sam vernog pratioca; mog rodjenog brata koji je učesnik mnogih anegdota u zajedničkom putovanju kroz virtuelne svetove. Sećam se recimo, pre od prilike 15 godina, na PC XT-u i zelenom monohromatskom monitoru, instalirali smo Sim City. Čovek je uzeo ceo kompjuter i preneo ga - u krevet. Sve ovo zbog toga što je PC XT bio jako spor, a on je (u igrici naravno) besomučno trosio budžet, pa je morao satima da čeka da mu pristigne novac od poreza gradjana (takodje u igrici). Jednom je čak i zaspao u krevetu dok je Sim City uredno radio i filovao ga kešom od poreza. Mogu da se zakunem da sam ga tom prilikom video da je, onako komiran, zagrlio monitor. . . . Ili kad smo igrali igricu Lost Vikings (logička igra gde tri vikinga imaju različite individualne "moći" čijom uspešnom kombinacijom se prelaze logičke prepreke u nivoima). On je tada radio i budio se rano, a ja sam studirao i spavao od prilike do 12 posle podne. Igramo mi tako Lost Vikings do kasno u noć i već dva sata ne možemo da predjemo jedan nivo. Posle nekog vremena, kaže on: "batali, odoh ja da spavam". Ujutru u zlo doba zvoni telefon i budi me majka, negde oko 9 sati - što je u vreme dok sam studirao bilo dozvoljeno samo u slučaju rata i opšte mobilizacije. Burazer na telefonu, kaže: "budi se čoveče, sanjao sam sinoć rešenje, uključi kompjuter da vidimo da li radi". Obrišem krmelje, uključujem kompjuter nekako, učitam "Vikingse" - i on krene da mi preko slušalice bifla rešenje: "Idi levo, uzmeš onaj eliksir, skočiš . . . ". Beše čovek u pravu - stvarno ga je odsanjao.

Svoju listu podelio bih na dva (istorijska) dela - jedan spektrumovski (Pre-PC) i jedan PC (post-spektrumovski).

O igrama na spektrumu ovo prilikom ne bih detaljno, možda u nekom sledećem tekstu ukoliko bi reč bio o nostalgiji i o tome kako je sve počelo. Ipak ću nabrojati najlegendarije (trudiću se da od prilike budu po hronološkom redu): Psssst, Jet Pack, Manic Miner, Jet set Willy, Pyjamarama, Everyone`s a Wally, Knight Lore, Hobit.

Što se tiče PC "ere" lista bi izgledala od prilike ovako:

1. Tomb Raider. Znam da će u trenutku dok ovo čitaju igrači koji sebe smatraju za "krem-dela-krem" gejmerskog sveta prekriti rukom oči i napraviti "izgubljeni slučaj" grimasu. Da bih se odbranio posegnuću za analogijom iz moderne popularne muzike. Postoji jedna muzička grupa čije će vas pominjanje, ukoliko se to usudite u društvu osobe rafiniranog muzičkog ukusa, staviti u kategoriju "šabana sa TV Palme". Da su ti momci finiširali svoj muzički angažman posle prvog (eventualno drugog) albuma - danas bi verovatno predstavljali prvi "pik na draftu" svakog avangardno orijentisanog tinejdžera. Medjutim miris novca a pogotovo mora i palmi na Bahamima gde su snimili treći album bio je jači od neopipljivog metafizičkog statusa ovih "kilt heroja" kako su ih u ono vreme zvali. Reč je o grupi Spandau Ballet i njihovom prvom albumu "Journeys to glory" koji, ukoliko je u popularnoj muzici to uopšte moguće, predstavlja ne samo zvučno već i konceptualno remek-delo. Moderna nauka je digla ruke, a beli magovi i astrolozi su ocenili kao nerešivo pitanje: "Kako su genijalci koji su napravili "Journeys" uspeli da naprave takvo djubre kakvo je "Parade" (1985) ili "Heart like a sky" (1989) ???" identična je situacija sa Tomb Raiderom. Revolucionaran i genijalan prvi deo. Genijalan drugi deo. A onda . . . sve crnje od goreg. Iskompromitovali su ime franšize toliko ozbiljno da su i okoreli fanovi počeli da se pitaju: "Čekaj bre (ovo bre su govorili samo fanovi iz Srbije :) ) da li je i prvi deo vredeo nečemu uopšte ??". Ja ću samo, vrlo kratko, prepričati jedan dogadjaj iz vremena kada sam noći provodio trudeći se da dupence Lare Kroft izbegne sve one smrtonosne zamke. MIslim da je bila `96-`97 godina. Vozio sam tada brand-new biciklističkom stazom koju je otvorio novi gradonačelnik Zoki Djindjić. Prolazio sam ispod Kalemegdana tamo gde je sada, mislim, kafić "Bela Vista". Iz te perspektive gledam u Kalemegdanske zidine i odjednom mi se učini da sam skoro negde video nešto slično. Pokušam da se setim o čemu se radi . . . Znam da nisam nigde putovao u skorije vreme. Gde bih mogao da vidim sličan prizor ? Nastavljam da vozim, ali nemam mira dok ne skapiram gde sam to video. I na kraju provalim - pa u Tomb Raideru. Toliko je svet u igri na mene delovao realsitično da sam `ladno pobrkao sa realnim sećanjem.

Posle razočaranja koje je doneo treći Tomb Raider, pa četvrti - ni jedan nastavak više nisam odigrao - mada sam svaki kupio, instalirao i probao . . . I tako sve do skora, do najnovijeg brutalnog i podlog ataka na moje mučeno slobodno vreme - Tomb Raider Annyversary - replika TR keca u hi-tech next-gen game enginu.

2. Doom / Quake / Doom 3 - Ne znam da li znaš, ali u jednom od ranih intervjua Carmack ili Romero (ne mogu tačno da se setim koji od njih dvojice) rekao je da se ono ID iz "ID Software" nikako ne čita "aj-di" već "id" jer se odnosi na jednu od instanci ličnosti u čuvenoj psihoanalitičkoj podeli - Id, Ego, Super-ego. Bilo je FPS igara i pre Wolfenstaina ali je Doom za mene ipak bio prekretnica. Za Quake čak mislim da je bio prva FPS igra na PC-ju u kojoj se prešlo na full 3D svet (osim neba i najudaljenije okoline, koja je i u najsavremenijim igrama danas samo 2D bitmapa). Doom 3 je jedna od retkih igara koju sam u sred igranja zabranio sebi da igram i deinstalirao je, zbog toga što strašne situacije stvara na veštački način. Naime - horor u Doom-u 3 nije izazvan situacijom ili suspensom (kao recimo u Half-Life 2 ili FEAR) već na najseljačkiji mogući način - kada predjete odredjenu zamišljenu nevidljivu liniju obično vam iza ledja, NIOTKUDA, izlazi čudovište, posle čega sledi skakanje sa stolice. Zajebi, neću srce da mi stane - makar ne zbog tako jeftinih fora. Uninstall.

3. Half Life i Half life 2 - Ovde već pričamo o remek delu. U moru FPS bućkuriša, kada žanr več pada u ozbiljnu krizu i svi bivaju ubedjeni da tu ništa više novo ne može da se smisli, dolazi - Half Life. Skriptovani interaktivni "film" koji te u priču uvlači nespremnog da shvatiš šta te je snašlo. Prosto nije bilo bitno što je kraj onako nedorečen i konfuzan - zbog toga što je vožnja bila tako nezaboravna.

A onda se desio "rat endžina". ID Software je spremao novi Doom3 engine, plašeći Valve svojim tech-ingame demoima. Valve je spremao Source engin pokušavajući da odgovori istom merom. I jednima i drugima za završetak bila je potrebno vremena koliko i za pravljenje Keopsove piramide. Obe igre izašle su približno u isto vreme. E sad - nemoj neko da me laže da je Doom 3 bio igra. Doom 3 je isključivo bio technology demo za prodaju njihovog endžina, čije je licenciranje koštalo oko 0.5 mil. zelenih novčanica. A Half Life 2 ? On je predstavljao svojevrstan kuriozitet. Naime, kada jedna igra do te mere postavi standarde, ne samo u žanru, nego u čitavoj industriji - od njenog nasledika uglavnom se očekuje da otalja i na bazi starih poštovalaca ostvari dobru prodaju i to radi svakim sledećim nastavkom dok franšiza dušu ne ispusti. Medjutim Half Life 2 je ostvario neostvarivo. Bio je bolji od prvog dela.

Da budem iskren i pre svega kažem da je priča na kojoj počiva Half Life 2 vešta simbioza nekoliko poznatih knjiga/filmova - pre svega Orvelove "1984" i "Matrixa" braće Vačovski. Medjutim, način na koji u priču bivate uvučeni i okruženje u kojoj se odvija predstavljaju do tada nevidjeni dragulj u sferi kompjuterskog gejminga. Ja sam, recimo, prvi sat igranja proveo samo u proučavanju okoline sabirne stanice Grada 17 - provocirao stražare, jurio se sa njima, ljuljao na ljuljašci, obrtao na točku u dečijem igralištu. . . Prosto sam se divio toj simbiozi veštačke inteligencije, skriptovanih sekvenci i više nego realne fizike. Do savršenstva su dovedeni i NPC likovi - prosto ne znate da li više oduševljava filozofska indoktrinacija Dr. Breena, Barnijeve šale ili "propoved" sveštenika iz Ravenholma. Završetak ? Ništa manje konfuzan i nedorečen od Half Life keca.

4. Syberia. Ponovo ću malo da te sablažnjavam. Pre jedno 4-5 godina sam prolazio kroz fizički i mentalno iscrpljujuć period - u industriji u kojoj sam radio zavladala je kriza, svi smo se čupali kako znamo i umemo da "preživimo". Ja sam i privatno imao mentalnih trzavica jer sam u to vreme kupovao stan. Ako nisi ovako nešto skoro radio - ne mogu da ti dočaram o kakvom je "uživanju" reč. Ako jesi - upoznat si sa svim lepotama poslovanja sa domaćim agencijama za nekretnine. Uglavnom - bio sam u situaciji da dnevno komuniciram sa tridesetak različitih ljudi u jednom furioznom tempu, pa sam uskoro počeo za zaboravljam šta sam, recimo, radio pre dva dana. Na kraju "sezone" to je dovelo do užasnog zamora materijala i sve što sam želeo je da odputujem negde potpuno SAM. Negde 20. septembra, te godine, otputovao sam u praznu Budvu. Poneo sam nešto stvari i jedan laptop sa 20 filmova koje nisam stigao da pogledam i jednom instaliranom igrom - Syberiom. Nikakav "noćni život" me nije interesovao, niti ga je bilo u to doba godine u Budvi. Moj dan je izgledao ovako - budjenje oko 12, onda izlazim klopam, lunjam po plaži koji sam izabrao za taj dan (Lučice, Trsteno, Plavi Horiznoti, Mogren, Sveti Stefan, šarao sam dosta i prelazio priličnu kilometražu). Vraćam se kući oko 20h da večeram, posle čega odem malo do starog grada na neko "pićance" (što bi rekao Šojić :) ) sa društvom koje sam tamo našao. Vraćam se u sobu oko 23h, iznosim laptop na terasu i startujem Syberiu. Ležem oko 4-5 ujutru.

Pod krivičnom, materijalnom i moralnom odgovonošću mogu da tvrdim da ni jedna knjiga ili film nije uspela da me uvuče u lepše osmišljeni fantazijski (a tako realan) svet od onoga koji je stvorila kompjuterska igra - Syberia. Kada bi me neko pitao da mu kratko objasnim šta je to Syberia, morao bih da parafraziram Calvina i Hobsa u situaciji kada Calvin pita: "Šta bi mi uradio kada bih te tresnuo ovim balonom punim vode ?" a Hobs odgovara: "Zamisli najgoru stvar na svetu. E pa nešto sto puta gore do toga". Slično važi i za Syberiju - zamisli najbolju knjigu koju si u životu pročitao - e pa Syberija je sto puta bolja od toga. Ne samo zbog predivne i gotovo nestvarno fantastične grafike koja slikovito dočarava predele u kojima tokom igranja prolaziš. Karakterizacija likova sa kojima stupaš u interakciju je savršena a dijalozi koje sa njima vodiš gotovo literarni. Kraj mi je došao nekako suviše brzo, poželeo sam da sve potraje još koji dan.

5. F.E.A.R. - Pre nego što počnem da pričam o FEAR-u moram da se dotaknem jednog tehničkog pitanja koje do sada nisam pominjao. To je "jačina" konfiguracije na kojoj igra radi. I ranije sam zbog nekih igara činio tu nevidjenu glupost - upgrejdovao mašinu iako je na njoj sve (osim igre :) ) fantastično dobro radilo. Ali što se tiče FEAR-a radilo se o drastičnijem primeru od Doom-a 3 recimo. Mene neki ljudi (medju kojima je moj brat od tetke) ubedjuju da FEAR radi na 512 MB rama, pri čemu JA ZNAM da nema šanse da se igra ukoliko mašina nema makar jedan giga. Naravno, i ja znam da igra može da se startuje sa 512 MB - ali to zaboravi. Magija koju FEAR donosi sa sobom može se osetiti tek sa jakom mašinom, dobrom grafičkom karticom i puno memorije. Na svu sreću, u to vreme sam već zaradjivao toliko da sam bez ikakvih odricanja sebi mogao da priuštim hi-end konfiguraciju, kakvu je posedovalo, recimo, gornjih 5 % populacije (sada recimo imam 22" TFT monitor, AMD X2 4200 AM2 procesor, 2 GB rama, Nvidia 8800 GT 512 Mb, aluminijumsko Cooler Master Centurion kućište i neko zversko napajanje - malo se "puvam" ali mislim da je to 5 % gornjih i sada). Moj, gorepomenuti, burazer koji ima neku "krš" konfiguraciju sa recimo ATI 9500 grafikom poznat je po tome što uzme najnoviju igru i sve grafičke parametre spusti na LOW pa kaže: "E kod mene super radi". Ja mislim, kada bi grafika mogla da se “daungrejduje” na neki žičani model, on bi je tako startovao i pričao kako "igra uveliko igricu i kako super radi i na njegovom kompu".

Kao i Half Life 2 i osnova priče iz igre FEAR "pozajmljena" je iz filma Ring ali, ovoga puta, do te mere da meni prosto nije jasno kako ih ovi nisu tužili. Verovatno je pao neki dogovor "ispod tezge" pre nego što je i počelo da se radi na igri. U svakom slučaju - prvoklasni horor začinjen fenomenalnom grafikom i odlično uradjenim "bullet time" efektom. Ono što najviše fascinira je (za mene) do tada nevidjena veštačka inteligencija (ili što bi ovi "napaljeni" rekli AI :) ). Situacija iz recimo Half-Life 2 : da pobegnete Combine vojnicima u neku zgradu pa ih sačekate iza ulaza i naslažete rafalima jednog po jednog dok bezglavo naleću na metak - u FEAR-u jednostavno ne postoji. Naravno svako ko prvi put igra FEAR i sam će prvom prilikom pokušati da pribegne tom triku. Pošto sam tako pobegao iza vrata, ja sam se gotovo šokirao kada sam video da nikome od Paxton Fettelovih vojnika ne pada na pamet da mi natrči na metak. Stojim tako, čekam i slušam ih šta pričaju. Posle nekog vremena, njihov kapetan naredi nekom od njegovih vojnika da ipak krene kroz vrata i iznenadi me - na šta mu ovaj odgovara: "NO FUCKING WAY !". Šta da kažem osim da 20 sekundi nisam uspeo da zatvorim labrnju od oduševljenja.

6. Pandora`s Box - Jesam igrao ovu igru i završio je do kraja, ali ona za mene imam sasvim drugačiju vrednost i značaj. Naime, ubedjen sam da je ona mom ocu spasila život. On je pre nekih 6-7 godina imao infarkt. Jednostavno je jednog ranog jutra, keva ušla u moju sobu, probudila me i rekla da za 5 minuta dolazi hitna pomoć da vode ćaleta. Kada su ga vratili išao je posle na milion nekih ispitivanja, nosio je holter i sve živo, ali mu se ta aritmija nije povlačila. Vukao je tako aritmiju nekoliko meseci, lekari više nisu znali kako da mu pomognu. Da smo živeli na divljem zapadu, verovatno bi već uveliko oko njega počeli da kruže lešinari. Ja sam mozgao kako da mu pomognem, ali . . . . Bilo mi je jasno da su problemi koje ima sa srcem pre svega psihosomatski, a najviše zasićeni užasnom crtom ličnosti, bolešću koju je i meni nasledno preneo a koja bi se u jednoj rečenici mogla objasniti kao: "Ne želim da to neko uradi umesto mene- ja to mogu bolje". I tako gledam ga kako se bakće i nervira oko svega i svačega i jednog dana mi sine: sklopim mu neki krš od kompjutera iz delova koji su mi se motali po sobi. Menjam se za drugarom za neki jadni polovni 17" CRT monitor, sve mu to unesem u sobu, instaliram i počnem da ga posmatram kao labaratorijskog pacova. Odmah se uhvatio za karte i pasijans. Prvo je igrao po pola sata, pa sat, pa je duplirao, pa je počeo da se "bije" sa kevom ko će da igra na kompu i na kraju sam mu instalirao Pandoru. Umesto da se satima nervira oko svakodnevnih banalnosti, blejao je mirno u onaj monitor uz `ladan špricer pored miša. Završio je igru jedan put, drugi, treći . . . Živeli smo tada svi zajedno u jednom stanu i dešavalo mi se da se u 2-3 ujutru probudim da bi otišao u WC, prolazim pored njihove sobe i vidim njega, sedi go u belim gaćama ispred monitora i "piči" Pandoru. Kroz dva meseca otišao je na kontrolu i lekari su mu rekli da aritmije više nema.

7. Heroes 3. Jedina igra na listi koja nam je zajednička. Uz malu napomenu da sam ja igrao SAMO Heroje trojku i druge verzije me nisu interesovale - i to zbog toga što je ovo jedina igra koju sam sebi lično zabranio da igram zbog njenog perfidnog uticaja na moju nejaku psihu poznatu kao: "Samo još jedan potez". Ti si o igri dosta pisao, tako da ne bih da dužim.

8. Tom Clancy`s Rainbow 6 / Hidden and Dangerous - Obe igre spadaju u neki pod-žanr FPS igara koje bi smo slobodno mogli nazvati taktički FPS i unose mogućnost vodjenja tima od 4 vojnika, pri čemu proizvoljno možeš voditi jednog od likova dok "inteligenciju" ostalih preuzima kompjuter (ili neki plan koji si unapred napravio). Osim ovoga obe igre imaju nešto - po čemu ću ih zauvek izdvajati od ostalih, a to je jedna nestvarna doza realističnosti. Trenutak kada sam u Rainbow Six na drugom nivou izašao iz naftne platforme i našao se na površini Oil Rig-a gledajući u otvoreno more zaista me je naterao da se naježim i da skoro osetim kapljice kiše. Slično je na mene delovao prvi nivo H&D u kome je potrebno preći železnički most i učiniti randesvous sa pokretom otpora na suprotnoj obali.

Osim ovoga, obe ove igre unele su revoluciju još u jednom segmentu koji sam ja, moram priznati, dugo priželjkivao. Milioni metaka koje primiš u sebe igrajući Doom - a koji iz tvog tela volšebno nestanu kada pokupiš slobodnolebdeći oklop - ovde su prošlost. Samo jedno nespretno izlaganje vitalnog dela tela protivničkom snajperu dovodi do smrtonosnog ishoda i natpisa "Game Over".

9. Portal - Ovo je poslednja igra koju sam igrao. Dobija se u kompletu koji se zove "Orange Box" a koji sačinjavaju Half Life: Episode 2 i Team Fotress. Ja se pitam: "Da li postoji bolja zabava za uloženi novac od ovoga ?". Pošto završiš Episode 2, startuj Portal i uslediće iznenadjenje veće od onoga kada je Šešelj ušao u vladu SPS-a. Ufff ružno poredjenje, ovo je ipak fenomenalna igra. Čekaj da pokušam ponovo. Recimo da će uslediti iznenadjenje veće od onoga kada je . . . . ništa mi ne pada na pamet . . . Anyway. . . . Portal je izuzetno kratka igra (ja sam ga završio za dva dana igranja) u kojoj nećeš ispaliti ni jednog metka. Kroz igru te vodi kompjuter koji je Monty Python verzija Hala iz Odiseje 2001. Neodoljivo uvrnuti humor i vrcavost jednostavno ne dozvoljava da prekineš igranje dok ne rešiš "još samo jednu zagonetku". Meni je nasmešniji detalj bio automatski robot koji besomučno puca na tebe čim mu se nadješ u vidokrugu. Kada posle teške muke uspeš nekako da ga oboriš/onesposobiš on dok pada, pre nego što se isključi, dečijim glasom otpeva: "I don`t blame you" :) :) :)

10. Crysis / Call Of Duty 4 - Dakle ukoliko nemaš jak dvojezgarni procesor, 2 GB rama i minimum 8800 nvidiju - nemoj da se trudiš. Ne vredi. Ove dve igre su na listi samo zbog neverovatne realističnosti - i tu ne mislim samo na grafiku, već i na veštačku inteligenciju i motion capture svih likova u igri.

Eto, toliko od mene. Nadam se da nisam smorio, baš sam se nakucao :) Pratim od sada tvoj blog, ubacio sam te na VIP listu, pa ako buden imao nešto pametno da dodam, biću slobodan . . . .

Pozdrav,