In memoriam Milan Milosevic 1968 - 2007

Pristojnost, odmerenost,... to su prve reci kada pomislim na Milana odnosno Micu, kako smo ga zvali. Bio je odgajan u duhu plemenitosti i dobrote, necega sto je skoro iskorenjeno u danasnje vreme. Roditelji intelektualci. Majka Sumadinka, stomatolog, zbog problema sa kukovima, teze pokretna. Divna zena, plemenitih crta lica. Pokojni mu otac Ljubisa, arhitekta cini mi se. Tih, pametan, duhovit covek.

Isli smo u istu osnovnu skolu, "Ucitelj Tasa", najstariju u Nisu. Isticao se lepim ponasanjem, odlicnim uspehom i visinom. Ne kazem stasom, vec visinom. Kada je Milan poceo da trenira ja sam samo mogao da gledam. Za mene je bilo ogromno dostignuce kada su me u Studentu, kosarkaskom klubu gde smo svi mi poceli, prebacili u grupu sa dve godine starijim decacima. U tom uzrastu, dve godine su ogromna razlika. Ja sam za starije, pretpostavljam, bio uljez, napaljeni balavac ili sin uticajnog oca. Nisam bas nesto srdacno bio prihvacen, delimicno i sopstvenom zaslugom. Jedan od retkih koji je samnom normalno komunicirao kao da nisam milion godina mladji je bio i Mica.

Sav je bio pravilan, uzoran,... Imao je pravilan sut, znao je i levi dvokorak (vecita misterija za mene), ... Nikad nije kasnio na treninge, nikada nije zabusavao, nikada se nije ni bunio (u sportu su ceste mini nepravde, a one umeju da izgledaju dramaticno u tom uzrastu). Kad spominjem uzrast, bio sam recimo 13 - 14 ja a on 2 godine stariji. Ako se ne varam rodjendan mu je nesto oko maja meseca...

Kako smo rasli, nase druzenje je prestajalo da bude vezano samo za kosarku. Posecivali smo se, cini mi se relativno cesto i izlazili u nocni provod. Jos uvek pamtim stari petocifreni broj 21 384 koji sam okretao milion puta. Sada zvuci smesno ali u to vreme je bio glavna faca sa njegovom ogromnoj zbirci praznih limenki iz raznih delova sveta. Iako sam dosta putovao u kasnijem dobu, neke od limenki nigde nisam video osim na tom njegovom sifonjeru. I kasnije kada smo se zamomcili voleo sam da odmerim kinski zid od limenki svaki put kad dodjem u posetu.

On je bio prvi od nas polozio vozacki ispit i odmah poceo da sprovodi znanje u praksi. Sa osamnaest godina je vec poceo da dolazi na treninge zutim kecom. Ja sam, naravno, bio imresioniran njegovim snaznim iskorakom u "biti odrasao". On i kum Bogdan su bili moji prvi pravi uzori za voznju. Nikad skripanje gumama i ono sto smo mi zvali mangupiranjem. Da budem iskren, jedva sam cekao i ja da polozim da malko proskripim gumama. Spletom okolnosti polagao sam sa 23 - 24 pa me je ta volja malo minula (a bogami nedavno u 37-oj sam polagao voznju, ali ovog puta za Americku dozvolu).

Od uvek mi se cinio preozbiljnim, verovatno sto je meni uterivao strasan osecaj neozbiljnosti, u pojedinim situacijama. Odgovornost, disciplina, vaspitanje,... Sad vidim da je on u stvari bio prototip idealanog zeta, muza, brata... Svaka mama da pozeli za svoju cerku premiju. Uvek stalozen, razuman, popustljiv. Nikad prejaka rec. Umeo je da saslusa sagovornika, da se uzivi u tudje probleme.


Odrzavali smo relativno ceste kontakte tokom studija.. Naravno, i kao student je bio besprekoran. "Uspevao je da uskladi svoje sportske obaveze sa fakultetom". I jasam, ali se njemu niko nije cudio. Nekako je to islo uz njega. Za njega je uspeh u stvari bio logicna pojava.

Kristalno jasno se secam scene od pre deset godina. Bilo je to lepo vreme kada smo totalno i bezrezervno predavali srce nasoj velikoj ljubavi - kosarci. Novembar mesec, Trenirali smo u skoli "Bora Stankovic", klizav parket, nezagrejana sala, polomljeni prozori. Dakle ledena, zapustena dvorana koja bi pre mogla da bude klizaliste nego teren za kosarku. Ceta nizerazrednih kosarkasa sa srcem kao brdo, nepokolebana negativnom temperaturom, obuceni viseslojno, kao da istovarujemo zamrznutu ribu iz hladnjace. Osim kosarkaskog umeca, na tim treninzima smo ucili kako da opstanemo na klizavom parketu a ne polomimo nogu i kako da se zastitimo od hladnoce i ne dobijemo upalu pluca.


Totalno predani nasoj mladalackoj ljubavi. Igramo kosarku. Nije bio onaj dosadni deo treninga kada nesto uvezbavamo, ili zagrevamo. Igrali smo na dva kosa. U salu ulaze Joca i Kiza. Jocu nikada nisam nesto voleo. Ceo zivot mi je licio na razmazeno dete koje je poraslo u napornog coveka, a pri tom je imao usta kao Bart Simson. Jasno se secam slike kada se Joca i Kiza pojavljuju na treningu, ulaze direktno u teren (cist kosarkaski jeres) i usmeravaju se ka nasem tadasnjem treneru Saki. Posle desetak sekundi razgovora, Saka zaustavlja trening i poziva Micu na stranu. Nesto me je preseklo u stomaku. Mica se hvata za glavu. Tesko disem, slika postaje crno bela i gubim dalje secanje sa treninga. Ukapirali da mu se desilo nesto strasno. Receno nam je da mu je poginuo otac.


Sledece cega se secam je kako sedimo u onoj sobici sa limenkama. Muk. Neverica. Tesimo ga prisustvom. Mica je bio pretuzan, ali skroz racionalan i dostojanstven. I u bolu je umeo da pokaze plavu krv.

Ljubisa Milosevic, otac Milana Milaosevica je poginuo u saobracajnoj nesreci. Pri povratku iz Lipovca, gde su imali porodicnu vikendicu. Dzip kojim je upravljao otac nekog naseg poznanika (secam se imena i prezimena ali mi se ne spominju) neprilagodjenom brzinom uslovima voznje, nalece na neosvetljenu traktorsku prikolicu natovarenu drvima. Valjda je covek u zadnjem trenutku probao da izbegne i zabo se bas suvozacevom stranom u drva. Cika Ljubisa gine na licu mesta a vozac, cini mi se, biva povredjen ali bez tezih posledica.


Kasnije smo olabavili sa kosarkom, ja presao na dizanje tegova i nase druzenje je usporilo. Povremeno smo se culi telefonom i vidjali na slavama. Zadnji put, po mom ne bas pouzdanom secanju, smo se videli na mojoj svadbi, XX Novembra 2004. Neznam tacan datum. Dosao je sa suprugom i sa majusnom bebom koju je nosio u nosiljci na grudima. Mlada porodica Milosevic nije imala kome da ostavi bebu na cuvanje, pa su dosli da cestitaju vencanje. Prelepa porodica kao iz porodicnog magazina.

Prosla je prva godina bracnog zivota, ekonomska kriza me je zguzvala kao onog albatrosa iz Bodlerove pesme. Iskoristio sam povoljan vetar i emigrirao u toplije i bogatije krajeve. Svakodnevnica pidzama - posao - pidzama nije davala mnogo vremena za vanpansionske aktivnosti. Nisam bas, bas bio revnostan sa mailovim ali smo bili u kontaktu.


Na izlazu iz "Bank of America", vesto zonglirajuci kljucevima, novcanikom, karticama i telefonom uspevam da otvorim moju motorolu procitam SMS poruku koja dosadno vibrirala iz dzepa. Moja sestra Gaga mi je bacila bombu "Jel znas da poginuo Mica?". Zbog sturosti SMS poruke i nedostatka srpskog alfabeta imao sam u glavi samo dve opcije. Micha kum i Micha drug moje sestre. Moj mozak je po kratkom postupku odbacio pomisao da uvrstim Micu kao trecu opciju. Cudnovato ali tako je. Nije mi se nikako uklapao. Nikako! Ignorisao sam SMS dobrih pola sata. Crv je poceo da me gricka, grize,... Pozvao sam sestru. "Kiji Micha?", "Nije, zlato Micha - Mica kosarkas je...". Dalje nisam ni cuo. Nije me interesovalo. Zaboga ja sam udaljen od Nisa 10 sati leta i hiljade kilometera. Kako takva razorna bomba od vesti moze da me pronadje i pogodi. I unakazi me emotivno. Do pre par minuta je sve bilo uredu a sada... Deo mog detinjstva i odrastanja je mrtav. Kao i svi ljudi nikada necu moci da se izborim sa time.


Saznao sam kasnije da je poginuo na identican nacin kao i njegov otac, skoro tacno deset godina kasnije. Pri povratku sa sluzbenog puta iz Pirota sluzbeni auto zaneo u udario u kamion prednjom desnom stranom gde je Mica, kao suvozac sedeo. Umro je u najgorim bolovima par sati kasnije.


Sada je, od prilike, godinu dana od kada nas je napustio najbolji medju nama. Milane Milosevicu bila mi je cast i radost poznavati Te.

Verujem da, nazalost, svi imamo nekog Micu koji nam nedostaje.