Šta bre oćete ?

a lokomotive ?

Pošto retko možemo u Srbiji, danas smo na primeru Austrije videli šta to nevladine organizacije „'oće". Kao što ste pročitali, u Beču su se pojavili plakati neprihvatljive sadržine, puni govora mržnje i sa kukastim krstovima na kojima je bio Boris Tadić, Dušan Petrović i još neki. Oni su potpuno nebitni za priču, nebitno je da li ih volite ili ne, važno je da su ti plakati uklonjeni istog dana.  Ukoliko su plakate uklonile vlasti u Austriji, postavlja se pitanje kako to da kod nas niko ne uklanja slične plakate, grafite, nalepnice (bilo one uperene protiv političara, bilo protiv manjinskih grupa), a smatra se i da mnogo 'oćemo kada zatražimo da policija hapsi neonaciste i njihove koalicione partnere kada krenu da prebijaju učesnike nekog javnog skupa. Još gora je činjenica da se uklanjanje desilo u zemlji koja niti je susedna, a oni koji su na plakatima su se saglasili da odatle povučemo ambasadora zbog priznanja susednog Kosova. Ukoliko plakate nisu uklonile vlasti Austrije nego građani ili npr. organizatori prvenstva, postavlja se pitanje zašto se kod nas ne dešava to isto ? Ako izuzmemo nekoliko nevladinih organizacija i pokreta, kao i par političkih partija (uglavnom tokom kampanje), nikom ne pada na pamet da se ovim bavi. Ono što ćete čuti od građana je to da je ružno što žvrljaju, lepe nalepnice ili plakate jer nam time „ruže grad" dok gotovo nikog ne tangira ono što na tim medijumima piše. Naprotiv!

Umesto da se svrsta u red onih nekoliko institucija sistema koje rade svoj posao, „šta bre 'oćete" je postao i Direktor službe za ljudska i manjinska prava. Pretpostavljam da ste pročitali saopštenje 30-tak organizacija u kojem se zahteva njegova smena.  Naravno da niko ne očekuje da on bude na istim pozicijama jer je ipak državni službenik, ali čak i kada branite državu ili vlast, onda to radite na jedan iole pristojan i uljudan način npr. „svesni smo problema", „uradili smo to i to da popravimo stanje", „to je veliki problem u našoj zemlji i planiramo da ...". Za razliku od takvih izjava, gospodin Lađević je posle par godina zimskog sna, izašao iz pećine i počeo u kratkom periodu da daje izjave u stilu Velimira Ilića. Em kaže da „trućamo" kada kažemo da kod nas ima govora mržnje, em su fašističke organizacije iritantne koliko i one koje se bore za prava LGBT populacije, em čovek kaže da je kod nas sve ekstra što se tiče manjinskih prava. Možda bih i pokušao da nađem neko opravdanje za njega da nisam sedeo iza dotičnog direktora na jednoj konferenciji u Sava Centru. Sedeo je u drugom redu, na ćošku i glasno pričao na mobilnom, dok su govorile porodice ubijenih vojnika, radnika stradalih u zgradi RTS, advokati koji zastupaju žrtve ratnih i drugih zločina. Pored priče na svom omiljenom aparatu zabavljao se i vrtenjem brojanica na ruci, gledanjem u plafon, a veoma brzo je i napustio skup. Valjda je još tada zaključio da to i nisu neke povrede ljudskih prava. (Nekoliko blogera je bilo na toj konferenciji pa će se setiti datuma, ali i Lađevićeve nevidljivosti).

Gospodin Lađević koji kritikuje NGO nije najtužnija činjenica, niti je to Velja kada kaže da B92 mnogo pita. Tužno je što građani prestaju da budu građani time što nemaju nijedno pitanje  (sem naprimer „A zašto Americi neko ne oduzme Kaliforniju kao nama Kosovo?"), što ih ne zanima šta piše na nalepnicama/grafitima pored kojih prolaze svaki dan, što nemaju empatiju za bilo koga ko ima drugu boju kože, drugu seksualnu orijentaciju, pripada drugoj naciji ili ima fizički ili drugi hendikep. Ne zanima ih kako žive stari ili siromašni sugrađani, gde spavaju deca sa ulice, otkud 900 leševa kosovskih Albanaca u masovnim grobnicama 10km od centra grada niti ko je ubio gardiste na još manje kilometara od Terazija. Kada umesto njih, takva pitanja postave organizacije ili mediji, onda uglavnom dobijemo odgovor „pa dobro, jeste da to treba da se reši, ali što su dosadne te organizacije i zašto baš sada (i po čijem nalogu) pokreću to pitanje". Sve u svemu,  „narodu" je najakše plasirati tezu da su svi isti, da se ništa ne može promeniti i naravno na kraju mu obećati - „i Kosovo i Evropa" .

I na kraju, za one koji ne znaju, juče smo dobili rezultate testa „Koliko smo se upristojili". Naime, naivna kompanija „Telenor" je odlučila da park na Studentskom trgu postane Internet park, pa je postavila priključke za internet (a valjda i bežični u funkciji), mediji su to lepo slikali, a ja sam čekao koliko će sve to da traje. Čak i svaki turista u Beogradu zaobilazi ovaj park noću zbog količine popijenog piva. Nije problem što se tu okuplja „alternativna omladina" niti je problem što u parku nema osvetljenja prema meri „starijih sugrađana", a nisam ni od onih koji očekuje da policija izigrava Kerbera time što će legitimisati svakog ko u park uđe. Naprosto, ako je već neko uradio nešto veoma dobro, onda valjda svako treba da uradi svoj deo posla - npr. policija da se malo više šeta preventivno, a kada se već desi uništavanje opreme (posle samo TRI dana), onda da privede pravdi „našu decu" koja su to uradila. Ako ne znaju koje je to krivično delo/prekršaj - dobrovoljno se javljam da pomognem. Što se građana tiče, bilo bi lepo da nešto kažete, sem što slegnete ramenima i progovorite „pa šta su BRE to stavljali kad su znali da će deca to da polome". Oh sorry, vi ste od onih koji samo gledaju svoja posla, vesele se Noletu i Ani i misle da kritika loših pojava u društvu znači manjak patriotizma.