Autor: Rodoljub Šabić
Nedavno su mi, prvo na ovom sajtu, kasnije i u nekim drugim medijima privukle pažnju informacije o oštrim kritikama Enerdziobserver-a, specijalizovanog energetskog sajta, upućenim na račun Agecije za energetiku i Agencije za energetsku efikasnost. Tvrdeći da nisu opravdale svoje postojanje, da u zemlji decenijama nije dignut nijedan proizvodni objekat, da preti kriza i restrikcije, Enerdziobserver je od rukovodstava agencija zatražio da podnesu ostavke. Naravno, naša energetska situacija nikad nije neinteresantna tema, a posebno je provokativna priča o kontrastu između, s jedne strane dve agencije za energetiku (i jednog ministarstva) i s druge strane, manjka energetskih resursa, preteće krize i redukcije. Ipak, moju pažnju nisu privukle oštre kritike, (koje bi naravno tek morale da budu verifikovane od šire stručne javnosti), a ni pozivi na ostavke, već nešto treće. Naime, uz kritike, i pozive na ostavke, Enerdziobserver je agencijama uputio poziv da obaveste javnost koliko su od osnivanja potrošile novca, od donacija i iz budžeta, a Ministarstvu finansija da objavi podatke koliko agencije koštaju na godišnjem nivou.
Taj poziv je vredan posebne pažnje jer daleko prevazilazi granice “slučaja energetičara”. Formalno upućen na ove dve, tri adrese, zapravo se odnosi na neuporedivo više njih. Ustvari, na sve korisnike javnih sredstava. A, bar aproksimativno, reč je o armiji od približno 11 hiljada subjekata, čiji kilometarski dug popis, možete pogledati u Katalogu organa javne vlasti (www.poverenik.org.rs ).
Ako je pretenciozno očekivati da se svi oni na poziv odazovu, to nikako ne bi smeo biti slučaj bar sa onim na najvišem, državnom nivou – koji raspolažu i sa najviše vlasti i sa najviše novca. Utoliko pre što odazivanje pozivu i ne bi smelo biti, odnosno nije stvar dobre volje. Naime, po našem Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja podaci svih korisnika o raspolaganju javnim sredstvima, i bez posebnog zahteva, morali bi biti potpuno dostupni javnosti, javno objavljivani, uključujući i objavljivanje na Internetu.
Indikativno je koliko mnogo njih “ne razume” ovu obavezu. A još je indikativnije, često, gotovo po pravilu, blago rečeno, neadekvatno reagovanje na pojedinačne konkretne zahteve da se ovi podaci učine javnim. Neophodno je da se to promeni. Neophodno, i ne samo zato što se zakoni moraju poštovati. Jer, da budemo načisto, u ovom odnosu ne radi se samo o zakonitosti, nego i o nečem elementarnijem – o zdravom razumu. Svako ko od javnosti krije podatke o trošenju javnog novca, ne samo da vređa zakonom Srbije utrvrđena prava njene javnosti, nego se i podsmeva zdravom razumu njenih građana. U svakom normalnom, uređenom društvu obaveza onih koji troše javni novac da polažu račun onima koji novac obezbeđuju je nesporna. I kod nas to mora postati. A čak i onima, kojima to do sad “nije bilo jasno”, moralo bi biti jasno da (uznemiravajuće) informacije o deficitu našeg budžeta, koji može biti “saniran” samo prodajom nekog iz ograničenog kruga resursa, govore da je bukvalno krajnje vreme za to.