POZNA JESEN SRPSKE KULTURE

Sestre Bogavac

Pročitala sam „Grabljivicu".

Ti si, bre, stvarno luda.

ali sve brže.

I ja sam se istripovala pre oko godinu dana kako 'propustam domacu knjizevnost'. Ok. Pocela sam sa 'U potpalublju' Vladimira Arsenijevica, zatim sam presla na 'Djavo i njegov sluga' Mirjane Novakovic, i pre konacne kapitulacije srce mi je slomila knjiga Danijela Kovaca (inace sam veliki fan jarbola). Od tada gajim duboki prezir prema Arsenijevicu, Lupetanje i njegovog slugu sam bacila u djubre a za jarbole se pravim da se nista nije desilo.
Setim se 'Decaka iz Junkovca'. Za mene to uopste nisu knjige, isto kao sto ni 'Konobarica' etc. nisu filmovi. Nisu presli crtu i ostali su diletantski pokusaji.

Ja bi da vidim tu literarnu koloniju - MBB, Ana Jasmina Eleonora Ena, Anabela Basalo, gospodja Pavic&Bunda, Ljiljana Hadzi Habjanovic Hadzi Djurovic Hadzi, Son Altesse Sérénissime I.D.Bjelica-Pajkic i tako ti panzeri - ups pancerke - "zenskog pera".... ono Vesna Jugovic da Vincha ...

MBB o sherpama kroz knjizevnost i uticaju posnih recepata na mistiku u ranim delima MirJam, Pavic o nesputanom seksu i SANU, Hadzi Habjanovic Hadzi Djurovic Hadzi o metafizickom aspektu clanstva u JUL, Bjelica o krokanu, Basalo o telefonskoj knjizevnosti, Ana Jasmina sa referatom "Sta je poesie bez rime - shto i kuca bez domacice"....

Mljac.... Tri dana da sedis i da samo upijas....Njih ne treba citati, njih treba slusati...

Istina se više isplati. Ona se za razliku od fikcije, pakuje u jeftinu ambalažu. Istina se dobro prodaje, čak i kada je sasvim lažna.

asocijacija:pismo mog prijatelja (be gentle - imao je 18 god. kad je pisao)..."budzašto prodade ostrige, sine"
pa, evo, pošto te ne mrzi da čitaš:

Opet pišem. Opet sâm sa olovkom isprepeletenom medju prstima. Opet sa pogledom obešenjački pruženom ka slovima što ih stvaram. Milujem ih pogledom.
Želim ih još oštrija, jača, ustreptalija...
Sad pišem svaku noć.
Tišina me dodiruje. Čula dovode percepciji hromo galopiranje sata. Siluje gospodjicu tišinu ravnomernim udarcima. Kovitlaci vode u cevima zvuk točkova pod čovekom.
Ulica druga, strana. Ista svakodnevnica, a opet tako nepoznata, luda, čak i ponekad čista opsesija u mojim lutanjima. Mašina noću sama sa sobom razgovara.
Čelik i mesing, bela tehnika. Tu negde iza termostata ja pišem, na osećam da me noć polako umara, steže obruč, tumara, prilčiku povoljnu vreba. Očekuje da klonem, da predahnem, pa da me silovito zagrli, nadje udela u mojim spoznajama, istrgne par stranica na sve strane, oprezno pogleda zlim pogledom, vrati pakosni osmejak iza ugla usana, i nekom drugom prokletniku spise tajne počne da pregleda, a slika iza ostaje tužna.
Čovek sedi i piše a grudi mu bol razdire. Duša, sama se vraća i sama sebe rastvara.
Pokret vratnim mišićima i glava nehajno nakrivljena – čudan položaj.
Kao kad se plašiš vlastitog temena, jer misliš da te neko odatle stalno posmatra i grize ti glavu velikim čeljustima, otrovnim zubima. A ti se stalno okrećeš, bacakaš kao riba u plićaku – želiš mu videti lice, želiš mu uhvatiti pogled koji je, znaš to, siguran si u to, ubedjen, crn kao u krvnika, a oivičen beonjačama belim, znaš to, siguran si u to, ubedjen, kao pazuha labuda.
I putuješ dalje. Vreo vazduh, ili možda hladan vazduh? Udišeš nešto. Graja dece ispred tebe. Čuješ je svugde. U mirisu jutra, u oblaku ljubavi. U skupini nepoznatih.
I spremaš se da skočiš. Kedrovi u daljini sablasno stoje, prkoseći horizontu. Rekapituliraš šta si naučio. Tražiš vruće vesti, tražiš ritualne pozdrave, tražiš par običnih, starih, tvojih omiljenih, već omalelih cipela, ali nigde ne možeš da ih nadješ. Tuga te sve više preplavlja, i evo, tu je!
Potresna priča u glavi već je gotova. Svi su tu, još samo par aplikacija, i to će biti sigurno, senzacija.
I koračam opet. I opet se isto dešava. Tmurno me gleda, polako se odmiče, a zatim polako približava.
Grabim napred sa kolenom, skeptično ispruženim. Prekrivam zemlju koracima, ali mi nije žao što ih u bescenje dajem. Stari ribar, kao što sam već vikao i galamio na sav glas, možda bi samo mrežu što je krpi, na drugo koleno pomerio, iglu čvršće, junačkim prstima zagrlio i rekao
- Budzašto prodade ostrige, sine!
Ako zaista vredi, pomislih ako zaista vredi – zašto je onda sve lutrija?
Ja pišem bez sumornog trženjenja posle pregleda nekih starih slika, idola, ideja, ideala. Nisam onaj stari, što izvlači uvek ono što narediš, zapovediš, samo okom sitnicu nagovestiš.
Odbrana ljudskog života, tako mizerna, svrsishodna, kruta, a opet, tako čila i vesela i lepršava – gde li samo počiva?
Odakle li samo vreba, tražeći iskreni smisao, u mom slučaju, mojih rečenica?
Dani kao poslednji, noći kao poslednje, a sve to da se odbranim. A zašto?
I stanem i gledam u parket pored bosih tabana. Reflektuje mi pogled i znam da je nemoguće, jer parket nije ogledalo, ali ni dva plus dva nisu četiri.
Shvatam da pišem samo kad se davim u seti i melanholiji, i sat siluje tišinu jer je mrzi, a ne zna koliko ih ja sve volim.
Ovo su evidentni dokazi da sam lud. U mojoj glavi figurišu samo obeščašćene misli i kradu samo istinite laži. Molim te sačuvaj ovo što sam preneo na papir, a i to mi je samo tuga dala, a noć me poljupcem darivala, kao nagrada detetu za prvu peticu. Osetio sam dah na vratu. Možda je to bila kazna?
Sačuvaj ovo, jer nije pismo. Ne znam kako da definišem šta sam uradio. Osećam da sam nešto zaboravio, ali da je stalno tu, da ga od golemosti ne primećujem. Ne znam šta je to, ali plaši me, a možda i raduje, opet ne znam. Ludak! Ne znam...

Nisam bash siguran zashto nisi stala posle, recimo, pola strane ovog teksta...Tvoja poent je bila jasna...vec si par puta lepo objansila; iz razlicitih uglova....i to sve....dakle, stvar jasna....Cemu ovoliko pisanje?...Ova terapetuska dimenzija pisanja: bila si ljuta, pa da neshto od toga prenesesh i na recci....kako bi manje ostalo u tebi...i to je uredu...stvar jasna....to razumem...Ili je mozzda ovde recc o nekom simptomaticcnom vishku teksta?

Ok, u ovom pozicioniranju (aj to tako da nazovem) mene interesuje sledece: da li ta (autorka pomenute knjige) cini drugi pol jedne preparirane kulturne scene u kojoj ona "kulturna-inteligentna-obrazovana" i to sve, strana, zzivi pozicionirajuci sebe u kontra stavu spram one: banalne, isprazne, licemerne??....Da li su tebi ovi tekstualni ekscesi, a ova knjiga je occigledno to, idealni neprijatelji koji obelezzavaju onu drugu obalu i koji cine tvoju jasnijom.....a ponekad ccak daju i snagu za dalje?

Jer, ako je to sluccaj, onda bi u analiticku/kriticku formulu morali da uraccunamo i zalog nasheg, "naprednog-kulturnog-autenticnog" identiteta...i da se vec jednom izvuccmo iz te igre, ili da se zahvalimo onim banalnim shto nam pomazzu da budemo to shto jesmo....

Cini mi se da bilo koja, od ove dve opcije, vode u neki, aj sad, produktivniji horizont....Ostajanje u ovom gejmu, idealnih neprijatelja kulturno vs. nekulturno, je stvarno vishe dosadno....Mislim, to kulturnjacko sablaznjavanje nad banalnostima ovog sveta...na sreccu ili zzalost izgleda da ipak moramo dalje od ovog starinskog odnosenja....

Ovo, sve, svakako ne postavljam kao pitanje liccno tebi, vec vishe primecujem sve to kao neki model....u krupnoj slici, svakako....


Sve najbolje
i.

Evo nekoliko izvoda iz stampe povodom pojave "Grabljivice".

Kurir: SIMONIDA STANKOVIĆ PROMOVISALA KNJIGU
Na promociji svoje prve knjige „Grabljivica“ novinarka Simonida Stanković okupila je mnoga poznata lica u restoranu „Šumatovac“. Njen roman prvenac, napisan po istinitom događaju, predstavlja autobiografiju kontroverzne beogradske sponzoruše Violete, kroz čiji krevet je prodefilovalo mnogo poznatih muškaraca. Stankovićeva je smelo obradila tematiku koja je još tabu tema u Srbiji.
Na veselom partiju bili su Dragana Mirković, Marija Šerifović, Sergej Ćetković, grupa Regina, Goca Tržan, Željko Samardžić, Mima Karadžić, Marina Tucaković, Dragan Brajević Braja i mnogi drugi.

Glas javnosti:
Šokantna ispovest jedne sponzoruše
Za sve one koje zanima neverovatna životna priča jedne beogradske sponzoruše, od juče je u prodaji prvi roman novinarke Simonide Stanković „Grabljivica“.
Knjiga „Grabljivica“, čija je promocija priređena u kafani „Šumatovac“, nekada poznatom okupljalištu novinara, najavljena je kao istinita ispovest beogradske sponzoruše Violete, sa potpuno autentičnim likovima i stvarnim događajima, a u pres materijalu izdanja navedeno je i da neka književna dela posle 50, 100, 200 godina kazuju o vremenu o kome svedoče više nego mnoge knjige iz istorije, te da prvenac Simonide Stanković bez ulepšavanja opisuje poslednjih desetak godina u Srbiji.
- Da se akteri ne bi stideli onoga što je među koricama romana, ako se kojim slučajem prepoznaju u nekom kutku ovog ogledala, imena su promenjena - kaže Stankovićeva i dodaje da je „Grabljivica“ pisana jezikom onog miljea iz koga je glavna junakinja i potekla i da joj je trebalo četiri godine da sebe natera da pronikne u razmišljanje Violete i završi knjigu.
Svoju glavnu junakinju autorka je upoznala baveći se poslom novinara. Prema njenim rečima, ideju za „Grabljivicu“ je dobila kada je shvatila da jedna toliko burna ispovest, sa toliko autentičnih detalja ne može da stane u jedan novinski članak, kako joj je prvobitno bila namera.
Simonida Stanković je dugogodišnji novinar u dnevnom listu Blic.

Blic: "Grabljivica", knjiga Simonide Stanković od danas u prodaji
Životna priča jedne striptizete
Autor: M. Č. | 11.12.2007 - 16:20
Šokantana ispovest sponzoruše
Simonida Stanković, novinarka dnevnog lista "Blic", objavila je svoju prvu knjigu "Grabljivica" u izdanju lista "Alo!", koja se od danas može naći u prodaji na svim kioscima po ceni od 149 dinara.
Radnja ove istinite priče prati život kontroverzne beogradske sponzoruše, Violete, kroz čiji krevet su "prošle" mnoge javne ličnosti.
- Ovo je šokantna i istinita ispovest devojke koja je došla sa sela u grad i postala sponzoruša. Violeta je bila sa mnogim muškarcima iz javnog života: političarima, čuvenim biznismenima, pevačima, poznatim kriminalcima... Provela sam sa njom dva meseca tokom kojih mi je ispričala sve te šokantne situacije - priča Simonida Stanković.
Autorka knjige je akterima ove skandalozne priče o seksu, novcu, drogi, bizarnostima... promenila imena.
- Svima sam promenila imena i još neke detalje zbog njihovih porodica. Uradila sam to da im ne bi bilo neprijatno. Jer, nisu njihove porodice krive.
U "Grabljivici" ima mnogo bizarnih scena koje su ti muškarci radili sa Violetom, junakinjom knjige - otkriva Simonida i navodi da joj je cilj da "Grabljivica" postane najprodavanija knjiga u Srbiji.
- Knjigu je izdao dnevni list "Alo!" a tiraž je 30.000. Cena knjige je 149 dinara, za svačiji džep, jer želim da što više ljudi pročita i sazna šta se sve dešava u našoj zemlji i ko su ti ljudi koji vode Srbiju, ljudi koje gledamo na televiziji, o kojima čitamo u novinama. Posle ove knjige mnoge stvari će biti jasnije - zaključuje Simonida Stanković.
-----------------------------------------
Sestro Bogavac,
E pa, za 149 dinara je tesko kupiti istinski dobru knjigu. Malo para, malo muzike. Ali ono sto me je sokiralo to je velicina tiraza - 30.000 komada! Bas zavidno, uci ce knjiga u svaki finiji dom... He, he, he...

Na kraju, moram da kazem da ste malo bezdusni kada ste posle opake kritike Simonidinog prvenca, nekako u isti kos stavili vas komentar o jadnome Bregovicu. Gde ce vam dusa, pa covek pao sa visnje i ozbiljno se povredio, a vi se sprdate s njim. Tu ste malo preterali, a u onoj kritici Simonidice niste.
Pozz.

Problem je u uglednim recenzentima.

Jel se neko seca scene iz 'Dragog dnevnika' kad Nani Moreti masta o tome kako muci kriticara koji je napisao pozitivnu kritiku za neki odvratan film koji je on (zbog kritike) gledao? Evo je ovde, na zalost bez prevoda.

pa meni je ovo HISTERICNO smesno.
mislim da si knjigu & Gospodju ozbiljnije shvatila nego sto je i sama Gospodja to ocekivala.
nemoj da citas sto sta, nije zdravo.
biras i koju muziku slusas, zar ne? iako se ovde vecina kune u cirilicu.
mada skroz te podrzavam u smislu "istrazivackog novinarstva"

Sećam se poznatog dramskog pisca, sada pokojnog, koji je aktivno učestvovao na promociji jedne od, ne usudjujem se da kažem knjiga, već povezanih i ukoričenih papira Mirjane Marković, supruge Slobodana Miloševića.

Posle toga sve je u Srbiji bilo moguce. Ovo je vreme blic grabljivica. I grabljivaca!

nisam imao priliku da citam, ali mi ovo po opisu lici na Erica Jong meets Milos Jovancevic zanr. Jedino mi je zao da se toliko jedite. Pa, to stivo nije pisano da bude knjizevnost, vec iskljucivo iz bizmis razloga, koliko cenim.
To je kao kad bi otisle u Gucu da slusate dobru muziku: muzike tamo nema, mada je tako zovu.
A sada, ako se jos neki uvazeni kriticar nasao da pohvali "delo", pa i to je stvar bizmisa. Leto ide, treba se pokriti za letovanje.
Na kraju, cista matematika: 30000 primeraka puta 150 dinara = 60000 evra. Pa kad izdavac uzme svoj deo, pa razni drugi koji su se ugradili, pa marze, i sta sve, spisateljica dobije, na prime 25000 evra. To jedna sponzorusa moze da namakne za par meseci, i ne mora ni da nauci da pise. Samo pusenje da ne ostavlja:))
'Ajde, glavu gore. Niti ce ovo sahraniti knjizevnost Srbije, a trpela je ta knjizevnost i gore. Setite se Cvetane i njenih knjiga sto su se prodavale po benzinskim pumpama, pa se namah opsetite sta je precizno znacenje reci pornografija.
Pozdrav, veeeliki.

Duboko se stidim što sam se „upisala“ u čitaoce Grabljivice, gonjena radoznalošću da vidim nešto iz kreativne radionice osobe čiji sam jedva jedan intervju pročitala, ali zato pomno ispratila njeno učešće u patriJotskoj akciji „Samo Srpkinja Srbina spašava“..

Narode moj blogovski, ta proza je uvreda za mozak, za koju treba tražiti odštetu.
Takve stupidarije je sramota potpisati i nickom, a kamoli pravim imenom. Smešno je i
govoriti o zanatskom umeću, formi, stilu, kompoziciji.
Klasična klozetska literatura, sračunata da šokira vulgarnim rečnikom i bogato se unovči.
Bar pola prosečno nadarenih petnaestogodišnjaka umelo bi da sroči uverljiviju,
originalniju, a i pismeniju priču.

Strašno je da neko ovo ubraja u bilo kakvu literaturu, a kamoli da još pravi promocije.

Osobu s trunkom ličnog dostojanstva nikakva egzistencijalna beda ne bi mogla da
natera da se javno blamira ovakvim baljezgarijama.
Jedino objašnjenje autorkinog motiva – nezajažljiva materijalna alavost ili zelja za
medijskom eksponiranošću po svaku cenu..

"batice" su se dosetile pa prepakovale mešavinu Scandala i Kurira međ' korice i dostojanstveno "valjaju"... - a narod, željan spoznaje, znanja & prosvetljenja Koliki je Čiji & Ko Koga Kako i Koliko (kao, nije jasno već...) samo grabi artikal
Sada možemo da se dičimo kako se knjige po Srbijici kupuju k'o halva....

Ali zaista, ovo nije nesto novo, nikakav novi fenomen. Setite se Marka Vidojkovica... Stvarno nije problem u decku koji ima hrabrosti da pise, svaka cast za to. Covek pise onako kako ume i ja verujem da je ono sto je pisao, pisao iz intimne potrebe za pisanjem.

Ali to je jedna stvar. A kriticarska aklamacija ljudi koji inace kritikuju sve i svasta, nesto je sasvim drugo. A to se sve desava u nasem "evropskom" B92 dvoristu.

Šteta je samo što svoja iskustva nisu u stanju da ispišu dovoljno vešto, pa čitalac- i pored vernih opisa veličina, poza i gljivičnih oboljenja

Pa 'naš šta - kakva zemlja - takva i Erika Džong.

Ona slika grafita na WC-u je verovatno najbolja stvar koju sam video godinama unazad. Imam neki utisak da bi sedeo pola sata u tom WC-u i dopisivao moj komentar. Onda se posle i vracao da vidim dal' je bilo odgovora :)


Sto me podseti:

Evo jednog duhovitog komentara koji sam nasao na netu na temu GRABLJIVICE o kojoj je vec mesecima slusam...

http://www.novikadrovi.net/phpBB3/viewtopic.php?p=800#p800

Scenaristi, čuvajte se! Grabljivica vreba! Da budem precizniji, novi srpski kiosk hit Grabljivica (koji je u rekordnom roku – da upotrebim najprigodniju reč - razgrabljen u fantastičnih 40.000 primeraka) prosto vapi za filmskom adaptacijom. Uostalom, krajnje je vreme da isprobana holivudska taktika po kojoj svi bestseleri moraju biti filmovani bude primenjena i na domaćem terenu. Ako neki preduzimljivi filmski producent otkupi prava za ekranizaciju, biće mu potreban scenarista (ili, još bolje, nekoliko scenarista), pošto već i ptičice na grani znaju da put od knjige do filma vodi preko adaptiranog scenarija.

I tu se vraćamo na upozorenje s početka teksta. Onome ko dobije zaduženje da ovaj kratki roman pretoči u scenario, neće biti nimalo lako. Mada, ako se nađe pravi junak koji će se spremno i bezkompromisno uhvatiti u koštac sa ovim teškim zadatkom, krajnji rezultat može pokrenuti revoluciju u srpskoj kinematografiji...

No, krenimo redom...

Sve je počelo kada se sredinom decembra 2007. godine na srpskim trafikama pojavio roman prvenac Simonide Stanković, novinarke Blica, široj javnosti poznate kao članice žirija famoznog takmičenja Zvezde Granda. (UPOZORENJE: Simonidu Stanković, autorku Grabljivce, ne treba mešati sa Simonidom Stanković, kćerkom pokojnog slikara Milća od Mačve. Njih dve, osim zajedničkog imena i prezimena, nemaju ništa zajedničko.) Doduše, predznanje o postignućima Simonide Stanković nije potrebno da se u rekordnom roku, već posle letimičnog pogleda na glazirane korice knjige, zaključi da je Grabljivica tipičan predstavnik fenomena kiosk književnosti. Prizor podbočene dugonoge plavuše na visokim štiklama, preteći ustremljene ka redu zainteresovanih muških prilka u pozadini, svakako će, bar na trenutak, zaustaviti pogled slučajnog prolaznika. (Kao bonus, na poleđini knjige se nalazi fotografija oskudno obučene autorke, koja bojom kose i manjkom odeće pokušava – doduše neuspešno - da parira svojoj junakinji.) Atraktivan izgled korica i pristupačna cena će privući mnoge, ali činjenica ostaje da Grabljivica nema puno toga da ponudi svojim čitaocima.

Debitantski roman Simonide Stanković je knjiga minijaturnog formata i tome prilagođenih ambicija. Nastala je da bi bila „podvođena“ na srpskim trafikama, čitana po čekaonicima, autobusima i toaletima. Ona je „šok“ knjiga za ovu zimu, mada, objektivno, domaću publiku danas može malo toga da šokira. Posle mama Bibinih Muških suza u kojima opisuju problemi jednog srpskog homoseksualca, Legijinih ratnih i političkih zavrzlama, Đanijevih jet-set ispovesti i ljubavnih romana Isidore Bjelice sa šezdesetogodišnjim i devedesetogodišnjim glavnim junakinjama, ostalo je veoma malo „tabu“ tema koje nisu istražene od strane predstavnika domaće estradne književnosti. (NAPOMENA: Izvinjavam se Isidori što sam je strpao u koš sa ostalim entuzijastima-amaterima, ali ponekad zaista ume da pretera, pa je zaslužila. Izvinjavam se i Miloradu Lukoviću. Za svaki slučaj.)

Publiku valja privući, a ne postoji bolji način za to od igranja na kartu radoznalosti. Fenomen sponzoruša je već godinama prisutan u srpskom društvu, a životopisi ovih devojaka, zbog svoje potencijalne pikantnosti (seks, politika, estrada, kriminal, droga, prostitucija...), razbuktavaju maštu prosečnog Srbina. Maša Rebić je pre par godina publikovala roman Sponzoriše, koji se bavi istom problematikom kao i Grabljivica. Kako se Simonida Stanković našla na već istraženoj teritoriji, ne čudi njena potreba da u svom delu, što je moguće više, istakne senzacionalističke i eksploatacijske elemente. Pozdravljam taj njen potez, ali je ujedno i prekoravam što to nije uradila sa puno više stila!

Grabljivica je plasirana kako „ispovest Violete, beogradske sponzoruše“, a autorka na samom početku romana insistira da se radi o „istinitoj povesti“, koju joj je, navodno, tokom dvomesečnog druženja, ispričala glavna junakinja. Roman je ispripovedan u prvom licu, retrospektivno, iz vizure žene za čiji se život, posle nelegalnog abortusa koji je krenuo po zlu, bore lekari. (Ova narativna intervencija daje romanu određeni noir šmek, koji bi se mogao iskoristiti ako dođe do pisanja scenarija.) Nažalost, roman je toliko dramaturški problematičan, tako da je bi eventualna ekranizacija zahtevala potpunu dekonstrukciju ponuđenog materijala. Ne znam da li je Simonida Stanković imala nameru da napiše ozbiljnu knjigu ili ne, ali joj svakako nije pošlo za rukom da stvori uverljivu studiju karaktera. Priča glavne junakinje predstavlja već hiljadama puta viđen kliše. Zanemarivana devojčica sa sela, odrasta u devojku razočaranu u ljubav (zatiče svog dečka u zagrljaju najbolje prijateljice), i odlučuje da odbaci emocije, da postane Grabljivica koja koristi svoje telo kako bi sebi prokrčila put kroz život. Violetin „razvojni put“ je prikazan na najpovršniji mogući način, preleće se iz jedne situacje u drugu, sve to bez bilo kakvog nastojanja da se priči udahne bar malo dubine. Opisi „podviga“ novopečene plavuše se ređaju jedan za drugim, bez preteranog udubljivanja u materiju. Autorka se svojski trudi da šokira čitaoca, ali se ne može reći da joj to baš polazi za rukom. Violeta zavodi porodičnog prijatelja, sveštenika, a ubrzo zatim, u toaletu lokalne diskoteke, i njegovog sina. Nedugo posle toga, naša junakinja prisustvuje seksualnom odnosu homoseksualaca (pre toga, ne znajući za njihove bazične sklonosti, vodi ljubav sa obojicom za vreme igre masnih foti), a onda hita u zagrljaj profesora fizičkog vaspitanja kako bi popravila prosek u školi... I tako dalje, nanizano jedno za drugim. Potencijalni scenarista bi se zbog ovog lančanog narativa našao u velikom problemu – osim ako nije angažovan od strane porno producenata. (Naime, neprekidno ređanje prizora seksa podseća na dramaturgiju pornića, a Simonida Stanković uspeva da u svom debiju evocira gonzo ugođaj.) Violetino probijanje kroz džunglu perverzija je opisano bez promišljanja koje krasi klasike erotske književnosti. Već odavno je jasno da ne postoje tabu tebe, da se o svemu miže pisati ako postoji dovoljna količina talenta, takta i stila: remek-delo Pauline Reage Povest o O može poslužiti kao najlepša ilustracija ove tvrdnje. Grabljivica je nema ni jedan jedini kvalitet koji dobar erotski roman treba da poseduje, a o književnim kvalitetima Simonide Stanković ne vredi trošiti puno reči. Napisana na brzinu, u želji da se unovči senzacionalizam teme, Grabljivica je osuđena na usputno listanje u trenucima najveće dokonosti i brz zaborav. Najveći problem je što roman ne poseduje ni trun kemp potencijala, ne postoji samosvest o onome što je napisano. Preterivanje, teatralnost i humor su slučajni, nisu namera autora.

Ipak, nije sve izgubljeno. Grabljivica je toliko over the top, da predstavlja idealni materijal za parodiranje. Neki srpski Joe Eszterhas bi mogao da iz ponuđenog predloška „izmuze“ efektan prikaz savremenog srpskog društva. Svi tipični likovi su već zastupljeni u Grabljivici: drogirani kriminalci, korumpirani političari, perverzni tajkuni, blazirani predstavnici jet-seta... Neko vešt bi mogao, uz par poteza, da svima njima udahne život, pozicionira ih na efektniji način od onog u knjizi: i dobijamo sliku i priliku Srbije na početku novog milenijuma. Satirična panorama, obogaćena pozamašnom količinom seksa, može predstavljati dobitni filmski kombo.

Glavna junakinja se tokom romana često obraća čitaocu, neretko ga vređajući i optužujući zbog kupovine knjige (?):

Ma, bre, boli me baš kurac šta ti misliš! Kao, šatro nisi zadnji ološ koji ide u bioskop Partizan da drka, a nisi ni predzadnji koji svako veče uzima pornić iz video-kluba da bi drkao! Ma, ne! Ti bi da budeš intelektualac drkadžija. Sediš u fotelji, čitaš knjigu i – drkaš. Super ti je fora!

Ni ne sluteći, Violeta nudi odličan recept za distribuciju filma koji će, eventualno, biti snimljen po njenoj „autobiografiji“. Producenti mogu da zakupe bioskop Partizan na šest meseci (kopirajući sličan potez jednog našeg poznatog režisera) i da na tom mestu, ekskluzivno, prikazuju svoje ostvarenje! Film pi počinjao obraćanjem junakinje gledaocima: ona bi ih maznim glasom, parafrazirajući knjigu, „prekorevala“ što su došli u bioskom da uživaju u njenoj „patnji“. Kako roman-predložak često koketira sa pornografijom, a najraznovrsnijih vulgarnosti ima na pretek, filmska adaptacija bi morala biti izuzetno „sočna“. Ne tvrdim da je XXX verzija the way to go, ali je određeni stepen eksplicitnost neophodan da se ne bi upalo u zamku u koju se uhvatila Žuta Vladimira Tadeja. Stvari treba imenovati pravim imenom, a bilo bi licemerno ne prikazati ono od čega glavna junakinja živi. Grabljivica može postati prvi pravi srpski erotski film, ostvarenje koje će u srpskoj kinematografiji promovisati beskompromisnu eksploatacijsku poetiku. To je još jedan razlog zbog koga bi Partizan bio idealno mesto za prikazivanje filmske inkarnacije Grabljivice.

Da bi film funkcionisao, potrebno je „popraviti“ glavnu junakinju. Violeta je najvažniji sastojak Grabljivice. Oko njenog lika se okreće čitava priča, ali ona nije pokretač radnje, nema onu snagu koju bi jedna balkanska Nomi Malone ili Bridget Gregory morala da poseduje. Odgovarajući fizikus, doduše, već ima. Uz to, nema inhibicija kada je seks u pitanju, što je veliki plus kada se priča vrti oko lika mlade i lepe devojke. Jedino što joj nedostaje jeste unikatni karakter koji će je izdvojiti iz armije sličnih „lutkica za zabavu i jednokratnu upotrebu“. Violeta, naime, kroz život korača bez bilo kakvog cilja i emocije. Luta od kreveta do kreveta, od perverzije do perverzije, ali se njen lik ne menja. Ona zadovoljava druge, kupi tu i tamo neku crkavicu, ali joj nedostaje proračunatost, lukavstvo i inicijativa koju bi svaka femme fatale morala da ima. Nalov laže: ona nije Grabljivica, ona je Plen. Kao takva, Violeta iz romana nije pogodan materijal za glavnu junakinju filma Grabljivica. Jedna Grabljivica mora da grabi, a ne da bude grabljena! Doduše, na verbalnom nivou, Violeta poseduje stav, šteta je što ga ne koristi i u praksi. Ona je u romanu prikazana kao kurva/filozof, koja izgovara rečenice tipa: „Uz mnog empirije dođem do teorije: što veći pištolj – to manji kurac.“ To razultira (neintencionalno) komičnim situacijama u kojima se, nenamerno, nudi rešavanje ekonomske situacije u zemlji:

Ja, ponosna vlasnica pičke. Pičke koja nije od sapuna, te ne može da se potroši, pičke koja nema cajger, pa da se vidi kol’ko sam prešla. Ja, vlasnica savršene robe koju imaš, prodaš a ostaje ti. Ima li bolje ekonomije? Ja se ne žalim. A ni PDV ne plaćam.

Nažalost, taj hard-core stav se ne može primetiti u njenim postupcima, pošto je svoju junakinju Stankovićeva prikazala kao pasivan lik. Violeta u romanu svega nekoliko puta preuzima inicijativu, ali i tada u slučajevima čiji ishod za nju nema većeg značaja. To bi se u filmskoj verziji moralo izmeniti, i Violeti dodeliti proaktivna uloga. Treba istaći kvalitete koji su u knjizi samo nagovešteni. Na primer, Grabljivica je seksualno izuzetno osvešćena, a uz to puno pažnje polaže na samoobrazovanje:

Već nekoliko nedelja sam imala osamnaest godina i zaključila sam da je krajnje vreme da skinem mrak. Teoretski sam već bila dobro potkovana. Redovno sam gledala porniće na videu, učila poze, vežbala da dahćem i stenjem, da oblizujem usne i nameštam erotski facu. Bio mi je potreban samo muškarac.

U finalnom delu knjige, kada je iz provincije prešla u Beograd, uvode se likovi javnih ličnosti, Violetinih najnovijih ljubavnika. Biznismen, Pevač, Političar, i Kriminalac su skicirani grubim potezima, i svedeni na svoje sesulane (dis)funkcije – čitaocu je, naravno, ostavljeno da pokuša da pogodi njihov pravi identitet. Knjiga se arbitrarno završava, bez bilo kakvog zaključka.

Moram malo da govorim "njihovim jezikom" da i ja se osetim slavno, mocno, pametno, " spisateljski ", da kazem " vrh brate extra " ova Bogavac , pise alal joj, ima clanak u kome " ima svasta nesto " :) :) :) :)

Vidim i sama da nisam pametna da popamtim sve te njihove izraze nebuloza...

Zato cu obicnim mojim jezikom kako sam naucila... Divan tekst , jasan, konkretan, edukativan, kriticki ali u granicama ukusa postujuci njihovo pravo da nepismeni pisu dok god ima ko da izdaje takve knjige i cita.

Sta reci. Sve je Bogavac rekla. Ko razume razume. Samo mislim da je takvih na zalost sve manje. Kako da ih povratimo, mislim na te koji shvataju. Ne znam zaista. Mozda da se pise ovako svaki dan. Upornost pre svega. Ne predajanje . Uporna dugotrajna borba bez predaje.
Daj da probamo. I da se pocne odmah . Od ovog trena.
Jer bice kasno mozda vec sutra. Zasto kazem tako. Javila mi pticica, pise roman Seka Aleksic, Marijana Mateus samo sto nije, i ko zna koja jos "umetnica" zavrsava stamapanje sve u cilju da nas iznenadi .
Zato ja kazem mora odmah, sada da se krene u borbu.

Gospođo Habjabnović - sve vam je oprošteno!

Remek delo se moze napisati i u haiku formi.

Samo ti, sestro, rokaj! Sisom po tastaturi! ...

ovo me je dotuklo! toliko sam se smejao da sam zaboravio na čemer i jad Grabljivice. ako je ta knjiga morala da nastane da bi ti ovo napisala, onda nije šteta. ))

"miša mašo", divan post, zanimljivi komentari
(vrlo interesantno i inspirativno)

nisam na blogu ovih dana ali eto... čitam i uživam!
terapija nego šta. :) i nama koji čitamo
hvala, hvala, hvala...

b.

p.s.

od drama mentala dobio sam mail o pancevackom EX festivalu
kad tamo najava - vip gost "zvezda youtube-a" jaganjac! ho d hek iz jaganjac? -
mislim se i, naravno, potrazim na netu. hiljade ljudi videlo...
majko božija, šta je ono?! :)

Pozdrav sestri Blogavac. :)