Akcija: A KO, AKO NE TI?

Ono sto je mogao sam, to je i ucinio..izborio se, nije posustao, nije se predao, zato kazem BRAVO DANILO !

Ono sto me posebno boli je drugi deo price, od cega zivi i kako. Znam iz prve ruke da se ta "pomoc" koja se dobija zapravo trosi na lekove i pelene ( bar to za mog bolesnika treba) i zapravo te pomoci i nema jer se trosi na ono sto bi trebalo da se dobije na recept ali je to nase ministarstvo ukinulo. Zasto ne trazi veci dodatak za tudju pomoc i negu jer verujem da ima pravo na to? Nije mnogo veci ali bio bi redovno oko 14 000 dinara i to dobijaju najtezi bolesnici, veruejm da bi i on to dobio kada bi trazio? Mislim da bi to redovno bilo vaznije od ovoga sto cemo prikupiti, jer podrazumeva se da pomognemo, znam i sama kako je to i posebno sto je u pitanju mlad covek koji se ne predaje, koji zeli necim da se bavi i da zivi kvalitetnim zivotom...zato mu treba pruziti punu podrsku i moralnu i materijalnu.

Potresla me je veoma, prica ovog mladog coveka. Ima prica i prica...i svaka je tuzna na svoj nacin. Naravno da cu ga obradovati uplatom, ali brinem kako ce dalje. Znam da je svaka pomoc dobro dosla, ali ne moze se ziveti od jednokratne pomoci.
Pozdrav, hrabrom i upornom coveku!
Svetlana

taj covek je pravi borac
ok je uplatiti jednokratnu pomoc, ali mislim da to nista ne resava
njemu kao tako dokazanom borcu treba omoguciti da sam zaradi pare tj apelovati na kosarkaski savez i klubove da ga zaposle

copy/paste sam ovaj post na mojblog kako bi i oni koji ovo nisu citali bili obavesteni.
nisam pitao za dozvolu, ali se nadam da se podrazumeva...
naravno da cu uplatiti koliko budem mogao, ali to definitivno nije resenje...barem ne trajno...
nazalost zivimo gde zivimo i na zalost ovakvi ljudi prezivljavaju samo od humanosti koja jos nije umrla...

Ovo je zaista STAV prema zivotu....ima svu moju podshku...Bravo!!!

Možda ćete pomisliti da sam najveći bezdušnik, ali rizikovaću.

Probao sam malo da guglujem i sem ovog apela, gogle mi na njegovo ime ne izbacuje ni jedan jedini rezultat. Pokušao sam da goglujem i ostale reference pomenute u njegovom pismu tipa raznih takmičenja i slično, ali ni tu ništa korisno nisam dobio. Čak ni jedna od ličnosti pomenutih u pismu nije dala nikakve rezultate. Naučio je roniti "od poznatog ronioca i spasioca Miše Branislava Živojniovića", ali mi ni njegovo ime ne izbacuje rezultate. Slično je i sa njegovim doktorima.

Pismo imate na www.artmistakes.com/wp-content/uploads/2008/06/dacino-pismo.doc

To mi je prosto nevjerovatno s obzirom na sve uspjehe koje piše da je postigao, a i u njegovom pismu se pominju novinski članci o njegovim plivačkim uspjesima i pobjedi na reliju, kao i više televizijskih emisija, a opet, ništa od toga se nije prenjelo na internet.

Takodje, i novinari su uglavnom zainteresovani za ovakve životne priče i za očekivati je da će biti neki intervju sa njim ili nešto slično, ali ni toga nema.

Sve što na internetu ima je ovaj apel koji se pojavio prije 2 dana i koji se širi u ovom obliku sa bloga na blog.

Zato bih zamolio nekog od novinara koji posjećuju ovaj blog da istraži ovu priču. Jer ako je istina, onda stvarno moramo da nešto uradimo da rješimo problem ovog mladog čovjeka i sličnih ljudi koji su kao on, a ako ne, onda prevara stvarno zaslužuje da se raskrinka...

Aleksandre, samo malo da dopunim:

„Nisam imao nikakve komplekse zbog nepokretnosti tako da sam se relativno brzo vratio u neki vid normalnog zivota. Imao sam devojku, izlazio i kretao se sa društvom po gradu. Vremenom sam stvorio takav utisak kod ljudi da me uopšte ne posmatraju kao čoveka koji je u kolicima. I to je ogroman uspeh, razbio sam predrasude mnogim ljudima. To je nešto što me zaista ispunjava srećnim. A ja i dan danas živim u stanu koji je na drugom spratu - a zgrada nema lift. Da bi izašao, treba mi troje ljudi da me snesu dole, a posle i podignu. Lako je to kada je tu neko od drugara, ali desi se da nema nikoga, pa otac, majka i brat moraju da me nose, što mi izuzetno teško pada”, priča Danilo Jovanov koji bije svoju najvažniju bitku u kojoj poraz nije opcija.

Kao dečak pokazivao je talenat i sklonost ka sportu, a sa 14 godina je postao najmlađi licencirani košarkaš A lige bivše Jugoslavije. Kao kapiten i vođa svog tima gotovo je osigurao karijeru vrhunskog sportiste, dobivši poziv da se usavršava i školuje u Americi, sa stipendijom i svim olakšicama koje prate mlade talente.

Ipak, noć između 29. i 30. novembra 1998. godina presudila je drukčije. Danilo je kao suvozač, u teškoj saobraćajnoj nesreći, zadobio povrede preloma vrata i šestog pršljena što ga je učinilo kvadriplegičarom: „Ostao sam potpuno nepokretan od vrata do stopala, izgubio sam pokrete i osećaj u rukama i nogama, žargonski – postao sam „biljka“ koja u potpunosti zavisi od pomoći dvoje ili troje ljudi“.

Od tog dana, pa do danas, Danilo prkosi svim prognozama i pravilima. Nadmašivši sva medicinska očekivanja, Danilo 2001. godine, u Institutu u Igalu, uspeva da se osposobi za plivanje bez i jednog pomagala, a 2003. godine nastupa na državnom prvenstvu u plivanju za invalide paraplegičare (osobe koje imaju zdrave ruke, šake i prste, što on nema) i u toj konkurenciji osvaja bronzanu medalju u plivanju na 50m, kao jedini takmičar kvadriplegičar i to sa vremenom koje je bilo 2 sekunde bolje od svetskog rekorda u konkurenciji kvadriplegičara.

Pored toga, Danilo 2002. godine dolazi do automobila sa ručnim komadama i uspeva nemoguće: uprkos tome da je kvadriplegičar, Danilo učestvuje na 4 reli trke kao jedini kvadriplegičar i osvaja medalju i I mesto u konkurenciji paraplegičara do 2,500 kubika.

„Na svetskom prvenstvu u Kraljevu, septembra 2004. godine, i to na stazi na kojoj sam pre povrede ostavio mnogo pretrčanih kilometara, osvojio sam 2 medalje u guranju kolica na 100m i u bacanju kugle sa ramena. Proglašen sam za najuspešnijeg takmičara na turniru. To je bio moj prvi sportski nastup u svom mestu i iskreno, nije mi bilo baš lako – stare uspomene sa atletske staze su mi se vrtele po glavi. Taj uspeh sa turnira me je direktno kvalifikovao za nastup na Paraolimpijske igre u Atini. Nažalost, prelom butne kosti zbog slabosti kostiju, nije mi dozvolio odlazak na igre.”

U projektu za invalide „Ponovo uspravni“, 2003. godine Danilo ponovo postiže čudo: završava obuku za ronioca sa jednom zvezdicom (dubinsko ronjenje sa kompletnom opremom) i uspešno izvršava 9 zarona u bazenu na Banjici, dobija ronilački pasoš i postaje član CMAS-a, kao jedini ronilac na svetu sa ovako teškom povredom: “Kada smo se sreli na prvom treningu, ja sam u njihovim očima video skeptničnost da li ću to ja moći da odradim, što je bilo realno s njegove strane, s obzirom da ne mogu da pomeram prste i šake. Ja sam bio odlučan i pitao lekara i ostatak tima: “Da li hoćete novi izazov sa mnom i iskusite moje sposobnosti?!” i tako su pristali.” , priča Danilo.
Zadivljujuća je energija sa kojom je Danilo rođen, ali realnost je neumoljiva. Svakim danom, priznaje Danilo, njegovoj porodici, a samim tim i njemu, sve je teže.

Već dve godine, zbog finansijskih problema, Danilo nije u mogućnosti da ode na fizikalnu rehabilitaciju u banju, a neretko su i svakodnevne potrepštine problem. U početku, Danilo je mislio da će mu ekstremno dobri rezultati u sportovima koje može da upražnjava doneti finansijsku sigurnost i nije želeo da traži pomoć: „I kada sam gostovao u nekim televizijskim emisijama, ja nisam hteo da stavim žiro račun i da tražim finansijsku ili materijalnu pomoć, nije to bila moja poenta, a mogao sam. Moj cilj je bio da podignem moral i svest ljudima i da im poručim da nema mesta za depresiju i nerviranje zbog nekih “sitnica i gluposti”. Pa pogledajte mene!“

BUDUĆNOST
„Ja imam dosta ideja kako bih svoje iskustvo mogao da prenesem na ljude u
raznim segmentima. Možda bih mogao da kao neki savetnik u košarkaskom klubu prenesem svoje znanje na mlade, jer košarku poznajem i bilo bi mi žao da to ostane samo u meni. Mogao bih da radim kao edukator tj. čovek koji bi stajao između terapeuta i nekog pacijenta sa povredom kičme. Davao bih savete i učestvovao u njegovom oporavku u nekom od rehabilitacionih centara. Kad se spoji znanje terapeuta i moje iskustvo i znanje, koje posedujem sada kao invalid, to mora da proizvede pozitivan rezultat i ja iza toga sa sigurnošću stojim. U klinikama u svetu, ovakav edukator je sastavni deo tima koji učestvuje u oporavku pacijenta, a mene bi to, pre svega kao čoveka jako ispunilo, jer bih tada bio siguran da radim plemenitu stvar, jer znam kako je to biti nepokretan.” kaže Danilo.

i da dodam:
slažem se sa blogerima koji su napomenuli da finansijska pomoć nije trajno rešenje - ali, obratite pažnju na pasus gde se govori o fizikalnoj terapiji. tu bih samo da napomenem da je zbog iste, moj prijatelj p r o h o d a o - tako da taj kratkoročni cilj njemu može dugoročno mnogo značiti.
bilo bi zaista odlično da se neko zainteresuje za ovog čoveka, jer ono što on traži nema toliko veze sa novcem - e, tu se govori o dugotrajnijim rešenjima: omogućiti mu da može da radi.
na kraju, razlozi što o njemu nema više na netu.
pa, sve se izdešavalo pre 10 godina, tako da ne čudi što nema podataka iz tog vremena, a s' obzirom da se ljudi ovde veoma lako zaboravljaju, ne čudi ni što nema novijih podataka, sem onog što nadjoh u listu "danas" (2005.)

odličan naslov za akciju: a ko, ako ne ti?
odličan.

Danas sam bila u banci i nisam uspela da posaljem uplatu, jer nemam broj ziro racuna!
Molim Vas da date kompletne podatke! Hvala