ATLASOV TIME OUT

sasvim savršen trenutak

„(...) Okrenuo je glavu i samo za trenutak nije video univerzum položen na njegova pleća. Nosio je samog sebe, kolosalnog i masivnog, mali je Atlas očajnički pridržavao atlas sveta. Onda je vizijia nestala. (...) "  

Tiho nedeljno svitanje. Grad okupan suncem. Oštra bela svetlost. Golubovi doručkuju nešto, sa trotoara. Ulicom se razvlače retki ranoranioci. I neki drugi, zgužvani, razmrljani, zapetljani, zaostali od sinoć. Na klupi u parkiću kod Skupštine, sedimo Anja, Sonja, Igor, Periša i ja. Pijemo pivo iz limenki. Jedemo otmenu čokoladu.

Pričamo ubrzano, euforično, smejemo se, jedni drugima upadamo u reč... Svako malo, neko i zapeva. Na nesreću prolaznika, taj neko sam najčešće, najmanje muzikalna- ja... Pričamo o umetnosti.

Muzici. Pozorištu. Muzičkom pozorištu. Pozorišnoj muzici. Totalnom teatru. Totalnom autorstvu. O Šimlfeningu. I o Sari Kejn. Hip-hopu, takođe. I nekim novim predstavama s beogradskog repertoara. Nekim kritikama koje su dobile... Kritikujemo kritike i kritičare. 

Prema predstavi koja je prošle večeri, premijerno izvedena na velikoj sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, odnosimo se sasvim nekritički. I neobjektivno.

„Ja tebi Serdare, ti meni Vojvodo!". S vremena na vreme, neko nekom potapše rame. S vremena na vreme, nekom se na glavu sruči po koja gromoglasna titula ili kompliment.

Anja je još uvek u kostimu.

Svilena, večernja haljina- autorska kreacija Marie Jelisijević, u kombinaciji s „Nike" patikama, klupom kraj pretrpane kante za đubre, i mamurnim jutarnjim svetlom- stoji joj totalno cool. Anja je zvezda!  

Sinoć je, baš na svoj nećudavamkažemkoji rođendan, pred prepunim parterom scene Ljuba Tadić izvela scensku kantatu za glas, naratora i kamerni orkestar. Aplaudirali smo. Svetla su se popalila i ja sam se u poslednjem trenutku setila da obrišem suze, koje su mi se, tokom poslednje numere, zbog nečeg nakupile u očima.

Aplaudirali smo njoj, dirigentu i orkestru, sve dok nas nisu pozvali sa scene. „Pisci!!! Gde su nam pisci?!" , vikala je Anja, kojoj su tonci, srećom, već isključili bubicu. Mi smo - prozvani i stidljivi- pokušavali da se sakrijemo iza stolica u prvom redu. Nije upalilo! Primetila nas je i naredila da se odmah popnemo na scenu... Aplauz se nastavio, čitava sala gledala je u nas  i OK- shvativši da nemamo kud, Maja, Periša i ja smo se uhvatili za ruke i krenuli ka vratima koja vode na scenu. Uh, što ne volim da se poklanjam! Bar ne kad nisam bila na sceni... Anja je, međutim, posle generalne probe, naglasila da takva opcija ne postoji. Mislili smo da će zaboraviti, ali kad već nije- ko bi joj se mogao suprotstaviti? ...

Kad napokon stižemo do vrata i shvatamo da su zaključana, Maju i mene obuzima histeričan smeh. „Ovo je blam godine!",  šapućemo. Periša s ozbiljnim izrazom na licu, pokušava da održi stvari pod kontrolom i pravi se kako je ova situacija „režirana"... „Vrata su zatvorena", dovikuje. Umetnički direktor nam sa sredine sale, savetuje da pokušamo okolo... Situacija je glupa i predugo traje i nas troje se napokon popenjemo na scenu. Preko preoscenijuma i bez stepenica. Trapavo i smešno, utoliko pre što Maja i ja imamo svečane, premijerne haljine. Periša nosi svoj stylish ceger, kao za pijacu. Aplauz traje i dalje.

Grlim Anju, čestitam joj rođendan i izvedbu, čestitanje se nastavlja i mene, u sveopštoj gužvi, preplavljuje super osećaj ponosa.

Raditi s Anjom na ovoj kantati, bilo je neobično inspirativno iskustvo.

I neka misli ko šta hoće: proces kroz koji smo prošli bio je krajnje ozbiljan i krajnje zabavan. Ni nalik na usputne, slučajne i polunamerne tezgice kojima se svi mi, najčešće bavimo.

Počelo je od knjige „Teret: Mit o Atlasu i Heraklu", britanske spisateljice Dženet Vinterson.

Knjižicu sam kupila u Platou, sat ili dva pre prvog, radnog sastanka s Anjom. Sela sam Kod Konja, poručila minjone i kafu i počela da čitam... Kafa se ohladila. Minjoni nestali sa tanjira, a da nisam bila svesna kad sam ih stavila u usta, i ako sam jasno osećala nekakvu sveopštu slatkoću... Kada sam krenula ka Anji, činilo mi se da se trotoar kreće pod mojim nogama... da imam mlazni pogon u cipelama, tako da ne hodam ja, već one same...

Slušala sam Anjine upute bez reči i bez komentara na pročitan roman. Tek kasnije, kad sam joj na mail, poslala neke od svojih novih tekstova, usudila sam se da u poruci napišem: „Sada će ti postati jasno koliko mi se sve ovo sviđa!" ... I zaista.

Knjižica koju nam je Anja dala u zadatak da pročitamo, varirala je motive kojim se poslednjih godina opsesivno bavim u svom pisanju.

Kompozitorka Anja Đorđević to nije mogla da zna kada je od svih raspoloživih dramaturga i poeta u ovom gradu, pozvala baš mene... Mislim da nije mogla da zna ni koliko volim muziku. Ni da ništa na ovom svetu ne volim više nego da pišem, slušam i osećam pesme...

Stvari su krenule, lepo i lako.

Razgovarali smo o Atlasu, u Anjinoj sobi punoj starih geografskih karti... razgovarali smo o teretu i svetovima koje nosimo, a meni se nakon svakog sastanka činilo da taj svet koji nosim na svojim plećima, postaje nešto lakši.

Okupljali smo se da čitamo nove pesme i slušamo radne verzije Anjinih kompozicija i vokalnih interpretacija.

Sasvim bez tenzije i sasvim bez napora, usput smo govorili o duboko ličnim, intelektualno-emotivnim dilemama i činilo se da se za jedan autorski tim, svi kapiramo neverovatno dobro.

Maja Pelević, Bojana i Sale Denić, Periša Perišić, Marija Stojanović... Anja je paralelno bila na vezi s Premilom Petrovićem, Sonjom Lončar i ostalim članovima orkestra. Svakodnevno nas je obaveštavala o njihovim komentarima na nove pesme, naše tekstove i njenu muziku. U mesecima koji su usledili moja omiljena kompozitorka i ja, uletele smo u još dva zajednička projekta. Najsmešnije je bilo kada smo u Malom pozorištu „Duško Radović" radile predstavu „Tinejdž klub" u kojoj glavnu ulogu igra Anjina sestra, Vaca. Rediteljka Elizabeta Zemljić, Šveđanka ovdašnjeg porekla, smatrala je kako njen srpski nije dovoljno dobar da bi sa mnom završila adaptaciju teksta.

Tako mi je kao dramaturšku ispomoć za dramaturga, dodelila Vacu... Dani su mi izgledali tako što od ujutru sedim s Vacom i radim na tekstu predstave, da bih popodne otišla kod Anje da s njom debatujem o kantati. Drage Sestre Đorđević potpuno su ispunile svo moje radno i slobodno vreme, a mene je od svakog susreta s bilo kojom od njih dve, ispunjavalo sjajno raspoloženje.

Na premijeri Mijačeve „Nevinosti" u Ateljeu 212, toliko sam se zanela u slušanje Anjinog glasa, da sam se tek na poslednjem taktu završog songa setila kako su te reči moje. Znam da zvuči neskromno ili preskromno, ali song mi se učinio kao preterano dobar. Toliko dobar, da mi je bilo teško i da zamislim kako sam imala nekog udela u njegovom nastanku. ... Anja je jednom pitala: kako je vama piscima kad slušate kako je neko iskomponovao vaše reči? ...

Nisam znala šta da joj kažem. U konkretnom slučaju, slušajući njene kompozicije, obično zaboravljam na svoje tekstove...

Oni postaju njeni. Neodvojivi od njene muzike i glasa, kao što se to ponekad desi kad vaš alter-ego u drami dobije najbolji glumac.

Upravo je to razlog iz kog mi je bilo toliko neprijatno da se poklonim nakon izvođenja kantate „Atlas". Činilo mi se da sav aplauz zaslužuje upravo Anja. Meni je dovoljno to što sam imala čast da joj pomognem... Čast da se moje ime nađe u programu za jedno ovako snažno, dirljivo, pravo od pravog Umetničko delo.     

Svesni smo da, doterani i odrasli, izgledamo sasvim smešno, s limenkama piva, u parkiću kod Skupštine, dok okolo sviće i dok na klupi pored nas neki tinejdžeri, metalci, motaju džoint.

Svesni smo da izgledamo u najmanju ruku neprimereno, ali ostajemo na toj klupi i nastavljamo svoj euforični razgovor pun akademskih termina... Metalci vare i gledaju zblanuto: petoro odraslih u večernjim toaletama diskutuje o mogućnosti katarze.

Grad okupan Suncem. Golubovi doručkuju nešto s trotoara...

Za trenutak, ućutim. Pokušavam da ovu sliku zapamtim što bolje.

Da memorišem golicanje na koži ili šarenilo u glavi... da što bolje zapamtim ovaj trenutak, kako bih mogla da ga se setim kada me sledeći put napadnu moje tuge, sumnje i poplave.

Ovo je odličan trenutak.

Sasvim savršen!

I smejem se kada mi Igor kaže: „Upalilo ti je! Na kraju ove udarničke sezone, ipak si zabola pravu Premijeru."  ... Uplalio mi je!

I ja se osećam ko da me je zahvatio požar... ko da me je zahvatilo ludilo i opet se smejem... jer sam zbog ovakvih svitanja, ovakvih ljudi i razgovora, zbog baš ovakvih trenutaka silne sreće koju donosi umor, od svega na svetu odlučila da se bavim Pozorištem.

... Taksista koji me dovozi kući je mlad , čak relativno dobar frajer i ja mu kažem kako sluša super muziku, i ako to uopšte ne mislim.

Bacam se na krevet, bez skidanja šminke.

Gledam u plafon, i dugo se, dugo osmehujem.

Ovo je odličan trenutak, Atlase!  

Jedan od onih zbog kojih se isplati sagnuti leđa i na njih primiti svet.

„Gledam u nebo koje sakriva plafon", i dugo se, dugo osmehujem.

                                                                                                          Minja Bogavac