Seks i garderoba

Šifra oko koje se vrti manija Seksa i grada ne može se redukovati samo na raspomamljeni šoping i opsednutost garderobom, ali kada toj slici dodamo i Prada cipele skoro da ništa nismo ispustili - na putu do seksa savremene Pepeljuge ne hodaju na staklenim već na firmiranim potpeticima, njihov žuti taksi ne pretvara se u bundevu nakon ponoći, ali Princ na kraju balade ipak maše burmom koja obećava da će živeti dugo i srećno u braku bez roka trajanja.

(Ovaj tekst svojevrstan je odgovor na blog Tibora Jone Apstinencija i predgrađe, jer pokušava da pokaže kako serija Seks i grad - o filmu ne govorim - ipak ima da nam kaže ponešto ozbiljno o aktuelnim „društvenim fenomenima" kao što su "položaj žene", brak, seksualnost, itd. Nije pisan ni sa kakvom polemičkom tendencijom, a vremenski se pojavio pre navedenog bloga. Pa ipak, i dalje je odgovor.)

1. Orgazam protiv devičanstva

Reći da je Seks i grad savremeni fenomen - kako papagajski ponavljaju mnogi TV „analitičari" - ne znači skoro pa ništa, ali ipak predstavlja osiromašenu istinu bez primesa uranijumskog sjaja - serija od skoro 100 epizoda izazvala je veliku pažnju u većem delu sveta i postala globalni prilepljivač za TV ekrane, pre svega desetina miliona ženske populacije, ali i lukavijih muškaraca koji su hteli da zavire u ženske tajne bez korišćenja specijalne špijunske opreme. Zbog toga je verovatno fenomen, a savremenost joj se može banalno pripisati jer vremenski pripada XXI veku, ali i zato što ukazuje na transformaciju položaja žene u poznom kapitalizmu zapadne hemisfere - od „jedinog ispravnog", misionarskog, do mnogih (ako bismo „položaj" pročitali, pomalo cinično, u seksualnom smislu). U širem društvenom kontekstu, taj preobražaj dobro reprezentuje neokonzervativni obrt: nekada je išao brak pa seks, a danas ide seks pa brak. U svakom slučaju, prošlom ili sadašnjem, brak je i dalje najpoželjnija „stvar", ali i konačni cilj kako serijala tako i „nove žene" - prolazeći kroz buru telesnih iskušenja kojima se podaje ona nalazi „luku na pučini ploti" u jednom i jedinom muškarcu.

I zaista, čini se da je danas „devičanstvo" dramatično palo na ceni. Nakon dvadesete godine ono se smatra - u seksualizovanoj kulturi, gde redovan seks postaje jednom od baza psihičkog zdravlja - neudobnim obručom koji treba, na radost nesputanog užitka, prezrivo odbaciti. Ne samo zbog toga što u seksu nema ničeg lošeg i da žene mogu slobodno da uživaju u njemu bez pretnje da će biti viđene kao kurve, kako nam jasno govori lik Samante, već i zbog toga što je gomilanje iskustva potrebno upravo da bi se žena bolje osposobila za obavljanje bračnih dužnosti. To je prvo od mnogih znakovitih i zamkovitih mesta pretposatvljenog emancipatornog potencijala Seksa i grada koji reflektuje (i na navedenom mestu) promenu i muške fantazije o ženi kojoj se ova opet pokorava - ne dakle sramežljiva, smerna devica opasana čeličnim pojasom nevinosti, nego znanjem oplođena i u tajne telesnog užitka upućena žena-zavodnica.

Taj proces ne donosi nužno užitak samoj ženi - neke statistike pokazuju da više žena uživa u čokoladi nego u seksu i da je procenat orgazama relativno nizak (procenjuje se da oko 15% žena nikada nije iskusilo orgazam, a da ga samo 30% doživljava u toku seksa sa partnerom), već se seks pre odigrava na njegovo zadovoljstvo. Ženska seksualnost više ne zarobljava moralističkim prezirom i prekorima o promiskuitetu, već diskursom koji joj, pored poslovnog, sada nameće i seksualni uspeh - žena mora biti i dobra ljubavnica. Jedan pogled na dominantnu produkciju ženskih časopisa to potvrđuje - ona treba da izgleda besprekorno (odeća, obuća, solarijum, frizeraj, šminka, itd), uspešna je u svojoj profesiji, vešta je domaćica (recepti, recepti, recepti...), ali i seksualni ekspert, „žena na sve vragolije spremna".

Gomilanje zahteva koje se danas stavlja pred ženu proporcionalno je njenoj društvenoj integraciji, ali nužno proizvodi i frustraciju - kako uklopiti sve aspekte života u funkcionalnu celinu? Ali, pre svega - zašto ih uopšte uklapati i da li je sve to neophodno (da bi se žene osećale dobro)? Odgovor daje glavna protagonistkinja, Keri Bredšo: ona za sebe može da izgleda i neuredno, pred prijateljicama može da se pojavi i nehajno obučena, ali za svoju Zverku uvek mora da bude doterana, što pokazuje da je i outfit i uopšte cela spoljašnost žene skockana uračunavajući pogled muškarca, muškarca kome treba da se svidi. Sve ostalo je, nameće Seks i grad, manje važno - treba dobro izgledati jer to zavodi, što konačno spaja funkciju garderobe i seksa u lovu verzirane „udavače" na retke zverke, divlje i teško ukrotive - na muževe.

2. Između Kasandre i boga Falusa

Po svojoj strukturi i ključnim motivima, Seks i grad ne odstupa previše od matrice latinoameričkih sapunica. On prati eshatološku kretnju projektovanu na svetovni nivo, gde sve prethodne patnje i stradanja dobijaju smisao u poslednjoj, trijumfalnoj epizodi, kada, nakon prolaska kroz pustinju i prašumu loših veza i vezica, mlada ponosito oblači belu venčanicu. I kao što će Bog u doba apokalipse muke pravednika transformisati u rajsko nasleđe, tako i junakinje Seksa i grada svoja stradanja naplaćuju burmom od čistog zlata, ne bi li mogli na period do njenog dolaska da gledaju kao nužan dijalektički tok negacije, osmehujući se večnoj afirmaciji svete tajne oženjenih i udatih.

Doduše, postoji jedna razlika, veoma važna - dok u „španskim" serijama glavna junakinja od početka voli „onog pravog" dotle američka verzija unosi element traganja i neizvesnosti - za neke akterke ON dolazi na kraju. Takođe, često duboko religiozna i moralno besprekorna junakinja pod zaštitom Bogorodice od Gvadalupe, bila ona Divlja ruža, Kasandra ili Ružna Leti, nailazi na spoljašnje faktore prepreke - od zlih majki do ljubomornih konkurentkinja, dok četvorka u Seksu i gradu ima ličnih problema - fokus je pomeren na muke uklapanja sa muškarcem kao ljubavnikom i potencijalnim mužem - zlo sudbine ovde je transformisano u zlo loših izbora, usud slobodne volje. Nažalost, ta ideja, da žena može da ima slobodu po pitanju izbora partnera data je vrlo ograničeno - ona ipak mora odabrati jednog muškarca, njen izbor nikada u stvari i nije izbor, jer scenaristi ne nude alternative - zašto neka od njih ne može ostati single, pronaći sebe u lezbejskoj vezi (bilo je i takvih inklinacija, ali se pokazalo da je dildo loša zamena za penis, ipak neophodan za erotsku sreću) ili biti u neformalizovanom odnosu koji uključuje i više od jedne osobe. Sve su ovo poznate nove forme životnih zajednica, neke od njih i priznate i pred zakonom, kao na primer u Francuskoj, Paktom o solidarnosti, ali one svoje mesto mogu naći samo usputno u Seksu i gradu, u formi dijaboličnih iskušenja koja su out there, ali i dalje služe kao usputne merdevine na kojima se treba ispeti do sedmog neba heteroseksualne monogamne bračne zajednice. Sve ostalo je za serijal „japanska magična krpa"... i to pohabana!

S prethodnom konstatacijom slaže se i Žana Poliakov, urednica magazina Sense, koja u izjavi za TV B92 konstatuje da ne treba da budemo prevareni „svim tim šarenilom", jer se ispod njega krije konzervativni skript, posebno naglašavajući udaju kao ishod serijala. Ipak, čini se da nema ničeg „ispod" Seksa i grada, nikakve skrivene, subliminalne poruke koja bi manipulisala - upravo je transparentna površina serijala ta koja nosi konzervativnu poruku - uživati u seksu, ali ne uživanja radi, već pre kao dodatak savremenoj „devojačkoj spremi" za budućeg supružnika; biti lepa za njega, a ne i za sebe; prolaziti kroz mnogobrojne frustracije i razočaranja jer je „muško blago" skriveno iza sedam brava ipak vredno hoda po svim trnovitim stazama i stranputicama predbračnog lavirinta. To je, uostalom, način na koji danas ideologija funkcioniše - ona više ne manipuliše nečim tajnovitim, što niko ne može svesno da uvidi, već onim očiglednim do neprepoznavanja jer je tu, isped nosa: uticaj Seksa i grada ne smešta se u poruke od nekoliko delića sekunde koje vidimo, ali nismo toga svesni, već je upravo ceo sadržaj, sve seksualne potere za Jednim, obuhvaćen konzervativnom, duboko hrišćanskom moralnom paradigmom: da bi se rajska vrata na kraju otvorila potrebno je isplakati puno soli u Dolini suza. I donosi još jednu dimenziju - uživaj, da, nemoj puno da razmišljaš, prepusti se svojim „instinktima", uz jedno veliko ALI - na kraju se ipak moraš vratiti osnovnoj ćeliji društva, porodici, zasnovati je i voditi „normalan život", uvek imajući u vidu staru katoličku maksimu: blagosloven je i greh, samo ako satvori pravednog iskupitelja.

S druge strane, Milena Dragićević-Šešić, teoretičarka mas-medija, u istom prilogu ističe da je važno saznanje koje nam je Seks i grad doneo, a to je uvid u tipično „ženske razgovore", novi momenat do sada zanemaren u sličnoj produkciji, nasuprot zastupljenim „muškim razgovorima", uglavnom o politici, fudbalu tj. sportu i seksu. Naglasak serijala jeste postavljen na žensku homosocijalnost, jer je prijateljstvo postavljeno kao važan faktor u životu svake junakinje, mesto gde se svaka od njih oseća relativno sigurnom i nalazi podršku. Međutim, za razliku od tipično muškog univerzuma, ženski se opet uglavnom vrti oko muškaraca tj. ljubavnih odnosa. Psihoanalitički posmatrano, simptomatičan je slučaj tzv. Zverke (Mr. Big), koji je centralni objekat želje glavne junakinje: on je dejstveno prisutan, iako je najčešće fizički odustan, kao regulacioni princip njenog života tj. kao falus oko koga rotira planetarni sistem egzistencije Keri Bredšo, što je dodatno potcrtano upravo njegovim nadimkom - gospodin Veliki!

3. O muškarcima i ostalim savremenim demonima

Naravno, muškarci nisu jedini sadržaj ženskih dijaloga, ali jesu najvažniji, povinujući se duhovitoj formulaciji iz filma Veštice iz Istvika (1987), gde na konstataciju jedne od junakinja kako muškarci nisu previše važni druga primećuje - pa zašto onda uvek razgovaramo o njima? Iako se može razgovarati i o modi, novom romanu, filmskoj premijeri i sl. ipak dijalog uvek konvergira ka muškarcu, bez obzira da li je tretiran kao seksualni objekat - što je još jedna od konverzija u savremenom ženskom identitetu, jer je i ženi dozvoljeno da ima muški odnos prema ženi tj. muškarcu  -, ili kao partner za vezu i brak: uvek, na kraju, stignemo do objekta „ženske želje". U tom kontekstu, ženski diskurs u Seksu i gradu predstavlja ništa drugo do muške fantazije o njemu tj. on u žene upisuje paletu svojih želja i njene granice: od konzervativne udavače (Šarlot) do razvratne, nezasite nimfe (Samanta). Negde između smeštaju se i Keri i Miranda,s tim što one donose i naglasak na karijeri, podržavajući ideju da žena može da bude i sama i uspešna. Ali, scenaristi se nisu usudili da idu korak dalje - u karijeri je ok biti single, ali ne i u emotivnom kontekstu - mera satisfakcije u poslovnoj emancipaciji direktno je proporcionalna obimu nezadovoljstva u privatnoj sferi kada ON nije prisutan. Kao i što ženski, kolumnistički glas naratorke Bredšo, otvarajući i zatvarajući svaku epizodu, ne prelazi nivo refleksije prosečnog self-help priručnika, niti se odvažuje na ozbiljnost i sarkazam svojsten njegovom „kontrapunktu", glasu mrtve naratorke izvanrednih Očajnih domaćica, koji ne preza da bude duboko egzistencijalistički orijentisan, mračan i depresivan, ali i da zahvata u poetiku svakodnevice, bez straha da se sve to neće dopasti „prosečnom gledaocu", na koga, u komercijalnom smislu, računa mediokritetski izbaždaren Seks i grad. Tako, on retko da zalazi u rafiniranu senzualnost scena seksa kakve možemo videti u filmu Henri i Džun (1990), a o upotrebi erotskog na radikalan način i u odbranu umetnosti inspirisane seksom, kao u još jednom Kaufanovom remek-delu Pero (2000), obradi poslednjih dana markiza de Sada, nema ni govora.

Navedeno mesto „žena od karijere" implicira još jednu, socijalnu dimenziju Seksa i grada - naime, reč je o ženama iz višeg srednjeg sloja, koje retko iskušavaju finansijske probleme i uglavnom se kreću unutar svoje socijalne niše - ne dolazi previše često do mešanja po tom osnovu (ili je ono kratkotrajno), ili, recimo, po osnovu rase - njihovi partneri su najčešće dobrostojeći belci. Stoga, upada u oči da velika inkluzivnost raznovrsnih manjina, koja se provlači kroz seriju, kao što je ona homoseksualna, južnoamerička ili neka druga, (p)ostaje tek deo scenografije i uvek stoji u drugom planu, tek pozadinu na kojoj se odigrava glavni tok radnje. Ne zanemarujući, naravno, doprinos koji je dat upoznavanju, pre svega domaće javnosti, sa potkulturnim univerzumima „najvećeg evropskog grada u Americi", Njujorka, ipak ne treba zanemariti da je ova multikulturna „harmonija sfera" data u izrazito hijerarhijskom odnosu - iako junakinje vole da gledaju mušku gej pornografiju (tvrdeći da je ipak najvažniji „dobar kurac"), ipak tri od njih četiri neće biti u stabilnoj vezi sa muškarcem koji previše odstupa od njihove društvene pozicije (sa često jasno izraženom aspiracijom ka višem sloju). Drugim rečima, ovaj pomalo staleško-kastinski odnos ukazuje da raznovrsnost mešanja može ići samo po socijalnoj horizontali, ali se on vrlo teško može kretati vertikalno: bajka u kojoj siromašni stižu na krilima ljubavi do bogatih i gde materijalno u krajnjoj instanci nije važno rezervisana je ipak za „špansku" produkciju, a ne za Seks i grad.

4. Weekly fashion selection

Ovakav fensi lifestyle, na granici glamura (kažem na granici jer Seks i grad ipak nije urbana Dinastija) očekivano je privukao svoje poklonike i u Srbiji, koji su u njemu videli dobar priručnik kako ispravno voditi „gradski život". Sa stilom i na nivou, naravno. Neobična kombinacija raznovrsnog sveta, od nezaobilaznih PR-ova preko human resources menadžera sve do članova redakcija modnih i pomodnih časopisa o „mudrosti urbanog življenja", uglavnom nastala nakon 5. oktobra i tržišne liberalizacije Srbije - kada su frizeraji, brže od novopečenih pravoslavaca, prekrštavani u hair studios, a solarijumi i saune magično postali welness i spa - pronašla je svoj Weltanschauung u konzumerskoj, easy living ideologiji serijala. Svako ko drži do uspona uz socijalnu lestvicu beogradskog mikrokosmosa na sva usta hvaliće Seks i grad i biti nedostupan u doba emitovanja (bez obzira da li stvarno gleda ili ne!), da bi kasnije uz kafu bez kofeina i salatu prelivenu niskokaloričnim dressingom prepričavao dogodovštine njujorške četvorke, ali i išao karak dalje, poveravajući najboljoj prijateljici duboki Weltschmerz izazvan najverovatnije nedostatkom vitamina u dijetalnoj ishrani. Međutim, uzimajući u obzir razlike između Beograda i Njujorka, koje nisu male, a tiču se pre svega razvijenosti ekonomije i akumuliranog bogatsva, lokalna interpretacija Seksa i grada često prerasta u sirotinjski šik društva u tranziciji i malograđansku mimikriju bede, gde se poslednji dinar troši na taksi koji vozi na premijeru u Sava centru, a cipele sa lažnim etiketema kupuju na rasprodajama, u dubokoj anonimnosti. O seksu u relativno konzervativnoj Srbiji teško je i govoriti u analogijama sa istočnom obalom SAD i njenim načelima nezajažljive erotske igre, od disciplinujućih S/M seansi u koži i gumi (You've been a bad boy/girl!) do rezervisanih lipstic lesbians kružoka, no ostaje nada da se za prezervative makar neće štedeti, pre svega na one kvalitetne, što u ovoj optici znači - firmirane. Seks i grad, stoga - zahvaljujući dominantnom beogradskom poimanju, te trendu koji je proizveo u lokalnim okvirima - možemo pomalo cinično prevesti i kao Ljubav na seoski način.

No, nije sve tako crno i upravo najveću vrednost serijala predstavlja taj modni ritam - kako je nekada pevao Dejan Milićević, lučonoša turbo-folk stajlinga devedesetih -, pored duhovitih zapleta i sentenci koje ponekad mogu da dobace i do britke šarmantnosti epigrama Oskara Vajlda („Sve što žena treba da uradi da bi upoznala idealnog muškarca jeste da ga rodi"). Naime, upravo sjajan fashion dizajn ove serije biće ono po čemu će ostati upamćena - i to ne samo po garderobi koju je ekskluzivnim ugovorom sebi zaveštala Sara Džesika Parker - već i po tome što je uspela da kroz skoro 100 epizoda uvek ponudi dobre odevne kombinacije za razne prilike, pomerajući granice u stajlingu jedne TV serije do neslućenih granica. Ukoliko mislite da je ovo trivijalno, treba se setiti lucidne opaske glavne urednice modnog časopisa iz filma Đavo nosi Pradu (2006) na konstataciju njene neiskusne sekretarice kako između dva kaiša nema nikakve razlike, iako ona zapravo, u sitnom detalju, postoji: ova replika svojevrsna je apologija inteligencije i kreativnosti vrhunskih modnih stvaraoca, ali i netrivijalnosti tokova modne industrije, koji se pokoravaju širim društvenim, tržišnim i estetskim pravilima, ni malo lako uhvatljivim za podređivanje sopstvenim komercijalnim ciljevima (za detalje pogledajte film!). Mislite li da je lako i jednostavno biti Žan Pol Gotje? Naime, površno je jedino sagledavati modne tokove površno, a danas se pokazuje neophodnim kreacija nečeg što bismo mogli nazvati filozofijom mode, još uvek inteletualno neistraženim područjem. Iako, čini se, nema površnije „ekipe" od one koju okuplja modna scena, treba uvideti da i klasične nauke mogu biti (i jesu) i organon snobovštine, kao i prisetiti se opominjuće opaske Teodora Stirdžena, SF pisca: „Tačno je da je 90% naučne fantastike đubre. Ali, 90% bilo čega je đubre!"

5. Paralaksa i udadba

I dok film Seks i grad, kruna serijala i njegov „kec na jedanaest", pustoši bioskopske blagajne (dosadašnja zarada se procenjuje na 220 miliona dolara, a auditorijum broji preko 40 miliona), poneka raznežena „udavača" pustiće suzu nostalgije za glavnim junakinjama, ali će se i tajno osmehnuti zbog svih tips & tricks koje je njujorška četvorka ostavila u večitom lovu na (situirane?) muževe. Ovaj „pop-kulturni skok" zarobio je žene na nov način, dozvoljavajući im uživanje u seksualnosti samo ako put sladostrasnog preterivanja vodi u palatu venčane mudrosti (i monogamije), ali je, u evolucionističko-liberalnoj vizuri, i to korak unapred, u odnosu na čelični  ili pak simboličko-kulturni pojas nevinosti koji je ranije opasavao klitoris, vaginu i ženski orgazam. Ako je sve to začinjeno vrhunskom modom, onda ta bajkolika, „šarena laža" sa Menhetna i okoline predstavlja gledljiv proizvod koji se ne može lako otpisati kao trivijalan, a koji već jeste poslužio i kao okvir za kritičko promišljanje položaja žene, čiji pomak unapred izgleda paralaktički: (prividno?) kretanje ka boljem otkriva da je i danas, nažalost, mesto žene u kosmosu prilično satelitsko - ono se i dalje vrti oko planete dominirane „prvim" polom: muškarcima.

(Tekst originalno napisan za b92.net, rubriku Život)