Osnovni principi hrišćanske demokratije II

Nikola Knežević RSS / 01.07.2008. u 08:16

fedotov.jpgDragi blogeri, evo još jednog teksta posvećenog ideji hrišćanske demokratije. Autor eseja je ruski filosof i istoričar, Georgije Petrovič Fedotov. Ovom prilikom obaveštavam vas da je pokrenuta prva internet prezentacija posvećena ideji i konceptu hrišćanske demokratije u Srbiji. Prezentaciju je pokrenulo nekoliko entuzijasta koji žele promovisati ovu ideju u našoj zemlji, između ostalih i moja malenkost. Web site se nalazi na adresi www.hriscanskademokratija.co.nr

Savremena crkvena svest se mnogo lakše otvara za ideju društvenog, javnog života nego za ideju demokratije. Nasuprot XIX veku, kada je socijalizam bio strašilo za hrišćane svih veroispovesti, kada je neprestano razobličavan kao jeres, u našem vremenu mirenje hrišćanstva i socijalizma vrši se izuzetno lako. Većina ruskih takozvanih i postrevolucionarnih pokreta - i tokova - niče na tlu socijalnog pravoslavlja - trebalo je samo da nešto pobledi priviđenje dugovečnosti kapitalizma, pa da odmah postane jasno kako je socijalizma duboko ukorenjen u hrišćanstvu - u jevanđelju, u apostolskim opštinama, u drevnoj crkvi, u samom monaštvu, u javnoj društvenoj aktivnosti srednjevekovne i zapadne i ruske Crkve. Postaje jasno da je socijalizam  - konačno jasno bludni sin hrišćanstva koji se dans vraća – barem delimično - u očev dom.

Ali, jedna okolnost zamračuje radost ovog povratka. Postaje jasno da su sloboda i demokratija ono tele koje se kolje na porodičnoj gozbi. U samom se socijalizmu razotkrila dvojstvenost njegovog porekla – njegova kontrarevolucionarna genealogija – Sen-Simona – stoji nasuprot revolucionarne genealogije – Babefa.
Dve krvi koje su se u Marksu pomešale sada ustaju jedna protiv druge. A ucrkovljenju teži crni, a ne crveni socijalizam. Mržnja prema slobodi koja ga opseda nalazi odjeka u drevnom asketskom i autoritarnom odricanju slobode, a to leži u jezgru, u svim tamnim uglovima i zavijucima starog hrišćanskog doma. Bludni sin, očevidno, kajući se proklinje svoju “dosadnu slobodu”. Ali šta ako u toj negaciji ne dolazi do izražaja samo pokajanje, već se vide i delići odvezanih rogova kojima se on tako dugo dičio u ne baš plotski čistom društvu? Sloboda je tuđa ne samo nekim asketama, ona je nešto tuđe i svinjama.U ovom eseju se trudimo da postavimo pitanje da li su sloboda i demokratija spojivi sa  hrišćanstvom. U zapadnom hrišćanstvu to je pitanje odavno jasno – nađen je odgovor na njega. Kao i u protestantizmu, već na osnovu činjenice da je on sam otac slobode i demokratije koje su iskovane u revolucionarnoj borbi kalvinizma za slobodu vere i carstvo naroda Božijega. U  katolicizmu su pretpostavke pozitivnog odgovora date još u srednjem veku, u vekovnoj borbi crkve protiv monarhija sa njihovim tendencijama ka apsolutizmu, u narodnom - nacionalnom karakteru srednjevekovne crkve. Epoha apsolutizma, koja je potrajala tri veka, čvrsto je privezala rimski katolicizam za sistem apsolutne monarhije, ali njihov je pad rasčistio put staroj ideji gvelfa. Uporedo sa renesansom tomizma savremeni katolicizam – makar i ne mnogo smelo – ustaje u odbranu slobode – pred državom – i demokratije – pred licem tiranije. Sloboda ostaje – i demokratija – pravi i mučan problem u pravoslavlju. Jeste, liberalna misao XIX veka – od Homjakova do Solovjeva – borila se da pravoslavlje usiji tu ideju, ali je njihova argumentacija polazila ne od pravoslavnog predanja, već od apstraktih načela. U tim su načelima protivnici videli – i s punim pravom- izraz zapadnog hrišćanskog crkvenog iskustva. Protiv njegovog presađivanja na Pravoslavno tlo istupali su i protestovali -  i sada protestvuju - najvatreniji umovi vaspitani na istočnoj tradiciji. Vezu Jovana Kronštatskog sa Savezom ruskog naroda nije lako istisnuti iz istorijskog sećanja. Dostojevski, Pobjedonoscev, Leontjev i Rozanov – uz takve protivnike demokratije sasvim su bledi i njeni uglavnom slabi zaštitnici. U naše vreme, kada demokratija trpi  poraz u većem delu evropskoga sveta, njena je odbrana za pravoslavnog teologa i sociologa posebno težak problem. Za naše savremenike nisu više uverljive one opšte pretpostavke hrišćanskog života u zajedništvu kojima se nadahnjivao XIX vek. Oni koji veruju, kao ljudi okupljeni oko glasila Nova država Božja, u njihovo božansko poreklo obavezuju sebe na noviu apologiju večnih istina. Naša pripadnost istočnoj tradiciji  Hrišćanstva – za jedne ispovedanje vere, za druge  prema Rusiji i ruskoj ideji – nameće nužnost da se takva aplogija stavi na tlo pravoslavne tradicije.
Nadalje ćemo nastojati da označimo put - jedan od puteva - na kojem je takva apologija moguća. Još ne postoji  teorija pravoslavne demokratske države, njena elaboracija mora polaziti od postojeće – još žive – teorije pravoslavnog carstva. Govoreći o demokratiji – kao i prethodno o socijalizmu – mi imamo u vidu ne konkretni politički sistem Evrope XIX veka, već ona večna načela na kojima počivaju ti – možda ičivljeni oblici demokratije i na koje se mogu nasloniti još neoformljene demokratije budućnosti. Za evropsku demokratiju, kao naslednicu - “prejemnicu”- liberalizma suštinski je bitan, za razliku od antičkih demokratija, ne monizam, već dualizam temeljnih načela. A ta načela su – vlast naroda i sloboda ličnosti.
            
Pravoslavlje je hiljadu i po godina živelo u organskoj, pa i više od toga – u sakralnoj povezanosti sa carskom vlašću i često je podlegalo iskušenju da tu vlast dogmatizuje. Ne samo za mitropolita Antonija Hrapovickog, već i za Vladimira Solovjova carstvo je večna, religijska kategorija, kao sveštenstvo. Da je samo carstvo u Vizantiji imalo neke svešteničke funkcije – veronauku i kanonsku vlast - to uopšte i nije sporno. Bilo bi neoprezno izvoditi te religiske funkcije carske vlasti iz sakralnog čina pomazanja. Konstantinovi naslednici su vekovima upravljali hrišćanskom državom i svetom, definisali su dogme, postavljali patrijarhe bez ikakvog pomazanja - nama poznata najstarija pomazanja vizantijskih careva se odnose na IX vek. Ali su se već pod Justinijanom u VI veku odnosi između cekve i države formirali u klasičnom obliku.
Nije hrišćanstvo stvorilo carsku vlast i imperije – ono ju je zateklo gotovom. Ta se vlast najdublje korenila u paganskim religijskim verovanjima – u kultu heroja, u obožavanju čovekovog besmrtnog načela, njegovog “genija”, u obogotvorenju same države. Oblici birokratskog despotizma u kakvom se oblikovala Rimska imperija sami su po sebi tuđi grčko – rimskom duhu – oni su došli sa Istoka kao rezultat naglašene orijentalizacije Imperije. Ujedinila su se dva paganizma kako bi stvorili čovekobožansku vlast Cezara koja je toliko vekova progonila crkvu. Za autora Apokalipse Rimska imperija je carstvo Zveri i Bludnice. Po svom društveno-političkom ustrojstvu, čak i u etičkim osnovama svoje politike, Konstantinova imperija se ni po čemu nije razlikovala od Dioklecianove imperije. Čitav niz paganskih sakralnih oblika kulta Cezara živeo je u Vizantiji uporedo sa liturgijskim oblicima hrišćanstva – kako je onda bilo moguće hrišćansko pomazanje “Zveri”, pa čak i njegov kult?
Jedan od mogućih odgovora bi mogao da glasi – carska vlast je, kao i druga helenska zaveštanja hrišćanstvu, providencijalna ustanova – takav je grčki jezik Novog zaveta, Platonova filozofija, liturgika, misterija i slično. Ozbiljan prigovor toj teoriji bi bio u tome što je jačanje carke vlasti u imperiji posledica – naravno, i zaštita – od dekadentnih društvenih procesa koji su se nazirali još od prvog veka naše ere. Ekonomsko osiromašenje, propast gradske samouprave, kmetski položaj seljaštva i drugih staleža, povratak naturalnoj privredi, opadanje građanskog patriotizma i nestanak lične slobode – to su društvene prilike u kojima se razvijaju i carska vlast i hrišćanska Crkva. Jedna kobna okolnost istorije hrišćanstva je u tome što se njegova mladost poklopila sa starenjem i iznemoglošću staroga sveta i što su staračke nevolje helenizma otrovale i crkveni život – javni život. Pečat dekadencije je morao da padne posebno na socijalnu etiku hrišćanstva, despotizam države je osvećivan uporedo sa ropstvom, sa uvreženjem načina života u porodici i sa svim drugim vidovima socijalnog ugnjetavanja. Zapadna se Crkva već od samih početaka srednjeg veka bila oslobodila tog teškog tereta socijalne tradicije Rima, istočna  Crkva se u Vizantiji  nikada toga nije sasvim oslobodila, a u Rusiji – posle naglašene vizantizacije u XVI veku – ona se oslobađa tek postepeno pod vitalnim uticajima humanizma XVIII veka. Da, helenistički koren monarhije je loša osnovica za pravdanje pravoslavnog carstva.
 Srećom, to carstvo ima drugi koren – u Starom zavetu. Sve društvene elemente hrišćanstvu je zaveštao ne helenizma, već judaizam. U Izrailjevim proročanstvima je zadata večna tema socijalnog hrišćanstva, a u knjigma o Sudijama i Carevima – njegova politčka tema. Nema sumnje, u određenom periodu istorije Izraela, carska se ideja slivala s mesijanskom idejom, budući Mesija – car Izrailjev – je iz doma Davidova, on vaspostavlja nekadašnju slavu i ostvaruje pravdu. Odsjaj mesijanske veličine je padao na sve iz roda davidovskog, na Mesijine pretke i navodio je da predosećaju u svakom od njih božanske mogućnosti. Stoga je nama teško da precizno odredimo ličnosti mesijanskih psalama. “Ne dotiči se pomazanika mojega” – na koga se odnose  e reči koje su se tako, čvrsto urezale u naš sluh, ako da se odnose na nosioca ruske carske vlasti? Na naslednike Davidove i kroz njih na glavu željenog Mesije – ili na samog Mesiju i,  posredno tek, na njihove pretke? I jedno i drugo je tačno. Neprijatna je  i istorijski neuspešna istorija evropskih carstava. Dva velika imena, Solomuna i Davida, treba da iskupe svoje grehove i slabosti svih potomaka. Proročanski i nepotkupljivi sud Izrailja nemilosrdno razgolićuje sva bolna mesta nacionalne istorije, ali na nju u celini pada odražena svetlost budušeg preobraženja. Svaki Davidov praunuk je pozvan da bude pomazanik Božji, nosilac pravde, spasilac naroda, njegova kruna nije iskovana od realnog zlata vlasti, sile, već  od žudnji i simbola. To njihovoj ljudskoj slabosti daje božansku veličinu i slavu.
Ne sme se zaboraviti da je carstvo u istoriji Izrailja bilo samo jedan oblik teokratije i sa teokratske tačke gledišta najneuspešniji. Pre careva, Božija se vlast vršila preko sudija, posle careva preko žreca – preko sveštenstva. Biblija nedvosmisleno pokazuje da je institucija carstva bila ustupak duhu vremena i paganskom okruženju Izrailja – “Postavi nad nama cara da bi nam sudio kao što je u drugih naroda”. Knjiga careva ne skriva (1;8 kako je teška bila u očima proroka i Božijim očima ta izdaja neposredne teokratije – “Nisu tebe oni odbacili – mene su odbacili da Ja ne vladam nad njima”. Carstvo Božje je bilo u potpunosti ostvarivano u prvobitnom plemenskom sistemu Izraela kada su državnu vlast imale harizmatične vođe iz naroda – proroci i sudije. Sudija i jeste biblijsko ime harizmatskog  narodnog vođe , njega je na vrh talasa uzdiglo poslaništvo Božje i istorijski trenutak i on se, kada izvršI misiju suđenja, vraća u krilo svojega naroda odakle je i potekao. Nepostojanje narodnog izbora sprečava da se govori o demokratskom karakteru institucije sudija i njihove vlasti, njihov narodski karakter je nesumnjiv – zamenite proročko pozvanje pravnim aktom i vi ćete u Gedeonu i Jefaju videti Cincinata i Kamila koji se posle spasavanja otadžbine vraćaju svome ralu.
Često se u monarhiji videla najuzvišenija pobeda ličnog načela, pa prema tome i oblik vlasti koji najviše odgovara hrišćanstvu. Upravo je obrnuto - monarhija, dakle, nasledna vlast, označava prvenstvo po krvi, primat rodovskog – paganskog - načela u odnosu na lično pozvanje koje sve jače progovara – ne u guđanju gomile, već u odlučnosti narodnog vođe.
Posle smene istorijskih oblika vlasti ostaje jedini i nesporni heroj religiozne drame – sam Izrailj, živi narod, voljeni narod Božji, sa svojim podvizima i padovima, sa svojom vernošću i izdajama i pozvanjem da će roditi Mesiju. Sam taj narod kao i njegovi carevi subjekat je mesijanskih obećanja – on je pozvan da caruje nad “jezicima”, on je Pomazanik Božji i svejedno je kako ostvaruje u državi svoje pozvanje – narod – car koji ima, uporedo s moćI proročanstva i sveštenstva, specifičnu harizmu vlasti.
 U Novom zavetu je Crkva nasledila obećanja Izrailjeva – u njoj se nastavljaju drevno sveštenstvo i proroštvo – nastavlja se carstvo. Da li u rimskom Ćesaru? Ali, još u poslanici apostola Petra (1;9) svi su hrišćani nazvani “rod izabrani i carsko sveštenstvo”. Bilo je vreme – istorijski nužno i opravdano – kada je hrišćanski narod predao rimskom ćesaru svoja carska prava, ali ojačavšI sam je uzeo venac i breme carske vlasti. Hrišćanska demokratija nije bezvlašće, već carstvo naroda Božijega. Demokratska teorija narodnog suvereniteta, koja razdeljuje suverenitet svim ličnostima - građanima koji čine narod, jeste sekularizovani odraz te ideje. Demokratija je u Evropi dugo govorila hrišćanskim jezikom – u komunama srednjeg veka, u Republikama Reformacije dugo vremena pre nego što će progovoriti jezikom Rusoa. Ali, i u govorima Rusoa se može prepoznati duh ženevske Kalvinove teokratije. U pravoslavlju povezanom s vizantizmom na ruskoj su zemlji stvarane demokratije Novgoroda, Pskova i Vjatke, njihov je sakralni porfir – barem onaj u Novgorodu – bio ništa manje raskošan nego što je bio onaj moskovskih careva. Demokratija ne treba da cepa taj porfir, već treba da ga zaogrne na svoja pleća. Ikonoborstvo demokratije XIX veka je znak duhovnog raspada koji ne nagoveštava ništa dobro. To je plod opšteg raspada religijske kulture. Uzaludno je pomišljati da monarhija ima neke prednosti nad tim; naprotiv, prnje purpura koje bi se ukrojile u savremeno odelo – ustavni monarh Zapada – ili u oficirski mundir – Romanovih i Hoencelerna - čine ružnijim svojom neukusnošću sve to više nego ono šarenilo odeće na sednicama parlamenta. Naša epoha tražI simbole, traži liturgijski prebražaj života – i kod boljševika i kod hitlerovaca podjednako bujaju sakralne strasti. One se moraju pobuditi i u demokratiji i za demokratiju samo simbol sveopšteg carstva koji se ne može zamisliti bez preporoda istinske harizme vlasti
Harizma vlasti je razlivena po čitavom društvenom telu, ona se skuplja u nanosima naglašenih tačaka – u svakoj grupi ljudi postoje prirodne vođe koje umeju da rukovode i kojima je prijatno pokoravati se. To su lični darovi, oni se izuzetno retko prenose nasleđem i ne kupuju se zajedno sa privilegijama. Porok monarhističkih i aristokratskih društava sastoji se uparavo u obezličenju vlasti, u njenom odvajanju od lične darovitosti. Smisao i pozvanje demokratije je u oslobađanju lične harizme vlasti, a ne u njenom obezglavljivanju i rastvaranju u kolektivu. Po čemu  demokratija može biti zapamćena u istoriji? Po imenima Perikla, braće Grah, Vašingtona, ali ostaje u bezličnom venecijanska aristokratska republika, bezličnim može biti zapamćeno i vizantijsko sveto carstvo. Kada demokratija prestane da bude način odabiranja prirodnih vođa to je znak da je bolesna, bolest može izazvati smrt, dakle može doći do zamene ličnog načela vlasti naslednim ili mehaničkim načelom. Savremena demokratija očevidno boluje od te bolesti – ona više ne daje vođe. Ali, pozvanje vođa progovara u našem vremenu više nego ikada do sada i mase idu za njima. To je savim očevidan znak poroka sistema koji unutra ne obezbeđuje prostor prirodnim vođama.
Ko  je u hrišćanskoj demokratiji nosilac harizme vlasti? I čitav narod – Izrailj – i svaki građanin – nosilac carstvenog sveštenstva – i vođe koje  ističe narod – sudije.
Pokušajmo da uporedimo poredak carstva sa poretkom sveštenstva, sa onim u kojem – po sinegdohi – ponekad vide sav sadržaj Crkve. Ideal pravoslavnog sistema sveštenstva se naziva sabornost. U kakvom je odnosu to načelo sabornosti prema demokratiji?
Ako se pod demokratijom razume mehanički sistem sagrađen prema broju i jednakosti društvenih atoma – plod XVII veka – onda je sabornost stoga. Ali, ona sadržI u sebi načela istinske demokratije u njenom hrišćanskom smislu. Razume se, u istoriji se crkvena sabornost ostvaruje veoma nesavršeno – u tom smislu ona jedva da je uspešnija od političke demokratije. Ali pogledajmo na njene principe onakve kakvi su se formirali u epohi procvata crkve – u njenom svetom pravu.
Nesporna je razlika između sveštenstva i carstva – primat u prvom slučaju ima sakramentalno načelo, načelo sveštene tradicije, apostolskog prejemstva. Nepomazani car – Justinijan – jeste car, ali nerukopoloženi sveštenik uopšte nije sveštenik. Pa ipak, samo hijerarhijsko načelo koje ide odozdo nadole – rimsko-katolički princip – još u vek ne čini sabornost u pravoslavnom značenju, njemu je potrebna i drugačija sankcija – sud narodne volje. “Aksios” naroda je bledi ostatak starog izbornog načela. Nijedan episkop ne može biti nametnut pastvi mimo njene volje, ona ga mora izabrati. Kolegijum arhijereja – episkopi koji, u ovakvim slučajevima zaslužuju - zadržava samo pravo odstranjivanja i uklanjanja nedostojnih, ali princip formulisan u kanonskom pravu nije mnogo udaljen od principa demokratije - “Onaj ko treba da upravlja nad svima mora biti izabran od svih”. Sabornost sveštenstva ne poznaje opštu prirodnu jednakost, ona pre pretpostavlja prirodnu i blagodatnu hijerarhiju, ali ta hijerarhija ne može biti nasilna, ona sebe mora pronaći i ustanoviti slobodno. Niko od onih koji pripadaju Crkvi nije isključen iz tog prava – prava učešća u postavljanju sveštene jerarhije.
Ideal sabornosti je organizam ljubavi – po obrascu idealne porodične ili prijateljske zajednice – gde se onaj koji se pokorava pokorava slobodno, gde oni koji vladaju nemaju vlast, već služe svima i osnovu svojega služenja nalaze u opštem priznanju.

Ima neke protivrečnosti u tome zašto je pravoslavlje, koje je toliko neprijateljski raspoloženo prema monarhijskom – papskom – načelu u crkvi, na samo blagosliljalo – što je sasvim u duhu zakona – monarhiju, već je često bilo spremno da i nju dogmatizuje. Slovenofili su nastojali da nađu razrešenje te protivrečnosti priznavanjem grešnog načela svake državne vlasti. Oslobađanje od greha vlasti celog crkvenog naroda – osim jedne ličnosti – olakšavalo je savet. I tako je svet bio odvojen – svet van crkve, mirjani – celim ponorom od crkvene sfere, ali to je značilo nedostojno umanjivanje harizme vlasti. Za šta Crkva pomazuje cara? Da li za greh? Ne, već za podvig i za služenje – koji nisu slobodni od greha. Kult carske vlasti protivreči toj teoriji carstva kao “žrtvenog jarca” za grehe naroda. Ostaje drugo, jednostavnije istorijsko objašnjenje. Crkva je sama stvarala sveštenstvo na načelima sabornosti i našla je kao nešto dato carstvo koje je nastalo iz paganskog korena i nije mogla da ga promeni, samo se trudila da ga potčini svojem uticaju. Ali, da je bila u prilici, kao na Zapadu u srednjem veku, da stvara novu vlast na ruševinama starog sveta, može li se sumnjati – uz postojanje nužnih kulturnih pretpostavki – da bi ga ona gradila na načelima sabornosti, to jest na načelima hrišćanske demokratije?

       
        Načelo sabornosti označava organsku ravnotežu ličnosti i društva. Ono već samo po sebi obezbeđuje ličnost da ne bude progutana od kolektiva, što joj preti u carstvu čiste, paganske, demokratije. Demokratija jeste saborna ili hrišćanski policentrična, u njoj je na paradoksalan način celina jednaka jednom delu. Težnja savremene evropske demokratije da sebe veže za odbranu ličnosti – nasleđe liberalizma-predstavlja sekularizovani odraz hišćanskog ideala društva. Možda čak i nije umesno govoriti o odražavanju onamo gde se vidi direktna genetička veza – savremne demokratije sa njihovim sekularizovanim oblicima potiču, kako je već rečeno, od hrišćanskih demokratija Reformacije.
Ne treba misliti da su odbrana ličnosti i njene slobode samo stvar protestantizma; i drevna Crkva je znala da brani duhovnu slobodu ličnosti od paganske ili jeretičke države. Dugi vekovi “pravoslavne” države su nešto suzili svet o granicama države, ali one su uvek bile jasno određene, a odredio ih je am Osnivač hrišćanstva koji je razdelio Ćesarevo i Božje; tokom istorije ta je podela sprovođena na različite načine, ali je postojala i u Vizantijii na Zapadu prema onij podeli između tela i duha, religijske i materijalne kulture. Između čiste duhovnosti i čiste telesnosti leže srednji slojevi senzibilnosti – prava, načina života, društvene kulture. To je sfera saradnje ili borbe daju gospodara.
Krštenjem Ćesara i nominalno uključivanje u Crkvu nimalo ne menja - čak pomalo i umekšava – taj temeljni dualizam. Unutar Crkve ostaju razdeljene sfere carstva, sveštenstva i proroštva kao institucije, ali ta trojstvenost postaje dvojstvenost zahvaljujućI tome što se carstvo – država – u mnogo manjoj meri podaje ocrkvovljenju – eklezijalizaciji, u toj se sferi borba sa demonskim silama odveć često završava robovanjem njima, pa zavisnost od surovog zakona prirodnog sveta ne prevladava nikada. Stoga je granica između carstva i Crkve – a ne samo između carstva i sveštenstva – prolazila uvek jasno povučena, u hrišćanskoj državi. Ta je granica uvek pomerljiva.
U stvari, ideal zajedništva je rastvaranje carstva – države u Carstvu Božijem, kada Bog bude bio sve u svima i svemu. To znači da i nema stvari – ma kako ona bila materijalna i nižeg reda – koja ne bi dopuštala oduhovljavanje, uključivanje u Carstvo Božije – osim onoga što je podložno uništenju, i ukoliko se može govoriti o progresu u hrišćanskom smislu, dakle napredovanju ka Carstvu Božijem, ono se sastoji u sužavanju vlasti Ćesara, dakle, s političke tačke gledišta, u širemnju sfere slobode na račun sfere vlasti.
U istoriji se obično odnos između carstva Bižijeg i carstva ćesarovog zamišljao kao odnos konkretne crkve u društvu prema državi ili, još uže, kao odnos sveštenstva prema carstvu – državi. U Crkvi kao svešteničkoj organizaciji Carstvo Božje nalazi svoje zemaljsko, makar i simbolično, ovaploćenje, ali ako Bog ne obtava samo u hramu, već  i u svakoj hrišćanskoj ličnosti prestolje Božije slave. Najdublje uzeto, sloboda čoveka se podudara sa slobodom Boga. Hrišćansko stvaralaštvo čovekovo se otkriva, ili bi trebalo da se otkriva, prema obrascu proroštva.
Zato se hrišćanin, braneći od države svoju slobodu – ne samo moli, nego i misli, radi i uspostavlja moralnu vezu sa ljudskim svetom – bori ne samo za svoju slobodu – kao liberal - individualista – već i za vlast Božju u svetu, za Carstvo Božje. Čitavo ljudsko stvaralaštvo treba da bude posvećeno Bogu i to posvećivanje počinje od njegovih najviših oblika. Ćesaru još pripada dinar, dakle privreda čiji je dinar simbol i obrazac, njemu pripada materijalni mač, dakle pravo odbrane od spoljašnjeg i unutrašnjeg nasilja, ali mu ne pripada vlast nad duhom. On može da zahteva dažbine i službu, ali ne može da zahteva ni molitve, ni nadahnuće, ni traktate. Ideokratija je grubi oblik služenja idolu, prinudno poštovanje države - zveri. Sve političke slobode savremene – današnje – demokratije su izvedene – u istorijskom i dogmatskom smislu – iz te temeljne slobode – duha kao sfere , koja je Bogu posvećena – ne treba prezirati ni niže vidove slobode, jer tu je ćesar dao garancije više slobode. Iza slobode štampe stoji sloboda misli i stvaralaštva, a iza njih sloboda molitve i liturgije. Despotizam koji gazi niže, čedo sasvim niske oblasti slobode, uskoro poseže i za njenim najdragocenijim cvetovima. Napoleon je stavio brnjicu ne samo novinarima, za njegove vlade francuska književnost skoro da i nije postojala, a crkveni poglavar je bio u zatočeništvu. Ali, ne zaboravimo da izvor svih sloboda nije u nepostojećem suverenitetu ličnosti, niti niti u ovoj ili onoj organizaciji vlasti, ličnost može očekivati slobodu od carstva – države, makar ona bila i demokratska. Ona se ne rađa ni u carstvu ni u sveštenstvu, već u proproštvu – u najslobodnijoj sferi Carstva Božjega. To saznanje koje nas nadahnjuje u odbrani slobode treba i da čuva njeno dostojanstvo. Sloboda nije ni igračka ni komfor, čak nije ni sreća – već i dužnost i žrtva, služenje – najčešće mučno – očišćenje od svakog polonjenja idolu – ona je nadahnuće koje sluša najvišu volju.

Esej je pisan i objavljen u Parizu, u časopisu Nova država Božja, broj 8, 1934. Napomena Prevodioca

Iz knjige Carmen Saeculare, Georgija Fedotova, 72 – 80 str. Preveo s ruskog jezika: Mirko Đorđević



Komentari (19)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

Radojicic Radojicic 20:57 01.07.2008

...

Nikola
zar ne bi drzava i crkva trebale biti odvojene, da se zna sta je Bozje, a sta carevo?
I ako je tako otkud onda Demohriscanska stranka Srbije u politickom zivotu?
Ne dovodi li evandjelizacija crkve do pojave laznih Mesija i u najmanju ruku ludaka koji umisljaju da su postavljeni by
''the hand of a just and faithful God.'' pa zarate tu i tamo za te svoje ideje?



Nikola Knežević Nikola Knežević 21:36 01.07.2008

Re: ...

Naravno da bi. Koncept hrišćanske demokratije ne podrazumeva teokratiju ili pokušaj klerikalizacije društva, već vladavinu naroda u kojima bi tradicionalne hrišćanske vrednosti predstavljale osnovu za moralno delovanje te političke većine.

Postoje društvena pitanja koja bi u društvu mogla biti adekvatnije rešena ako bi smo rešenja za njih potražili u principima hrišćanske demokratije. Npr. naglašavati personalizam umesto individualizma kao princip kohenetnijeg društva, problemi bioetike, etički problemi poput eutanazije i pre svega abortusa što u našem društvenom kontekstu predstavlja poseban problem. Zatim naglasak na skladnim porodičnim odnosima kao osnovnoj ćeliji društva, jer zdravo porodično okruženje predstavlja i temelj zdravom društvu. Politika medijacije - rešavanja etničkih konflikata i animoziteta zasnovane na hrišćanskim principima, pre svega na tezi Božjeg prihvatanja neprijateljskog čovečanstva u zajedništvo sa njim kao model na koji bi se ljudska bića trebala odnositi jedna prema drugima...
Radojicic Radojicic 23:36 01.07.2008

Re: ...

Politika medijacije - rešavanja etničkih konflikata i animoziteta zasnovane na hrišćanskim principima, pre svega na tezi Božjeg prihvatanja neprijateljskog čovečanstva u zajedništvo sa njim kao model na koji bi se ljudska bića trebala odnositi jedna prema drugima...


sta ako to neprijateljsko covecanstvo (nije mi jasno na koga se ovo odnosi) svoje principe slobode i demokratije zasniva na drugacijim osnovama od hriscanskih i kakav je stav Demohriscana Srbije prema ratu u Iraku? abortusu? pravima seksualnih manjina?
man ray loves me man ray loves me 08:56 02.07.2008

Re: ...

Ali zasto bismo utemeljili drustvo na hriscanstvu? Zasto ne na budizmu?
Nikola Knežević Nikola Knežević 09:14 02.07.2008

Re: ...

sta ako to neprijateljsko covecanstvo (nije mi jasno na koga se ovo odnosi) svoje principe slobode i demokratije zasniva na drugacijim osnovama od hriscanskih i kakav je stav Demohriscana Srbije prema ratu u Iraku? abortusu? pravima seksualnih manjina?



Sto se Demohriscanske stranke Srbije o tim pitanjima tice, to cete morati njih da pitate, jer ja ne pripadam toj stranci.

Mogu vam reci sta o gore navedenim pitanjima govori ideja demohriscanstva. Stav o abortusu je trasparentan i jasan.

Dostojanstvo čoveka i ljudskog života, uključujući i ono nerođenog deteta, predstavlja neizostavnu, nezaobilaznu stavku. Svako ljudsko biće treba smatrati kao jedinstvenu i samostalnu individuu tokom svih faza života. Dostojanstvo svake osobe ima jednaku vrednost bez obzira na pol, rasu, nacionalnost, dob, hendikep, verska ili politička ubeđenja, zdravlje i mogućnosti, uspeh ili manjak uspešnosti i sud drugih.

Sto se rata u Iraku tice, to je vec pitanje koje prevazilazi politicke okvire demohriscanstva u Srbiji, iako stav po tom pitanju u sirim okvirim demohriscanskog pokreta nije monolitan. Npr. neke hriscanske demokrate (poput konzervativaca - republikanaca) ce opravdavati takve vojne akcije, dok se sa druge strane zagovara apsolutni pacifizam. Moje se licno misljenje o pitanju rata uopste nalazi u okvirima umerenog pacifizma, sto podrazumeva iskljucivo mogucnost vodjenja rata kao poslednju opciju i to iskljucivo odbrambenog karaktera.
Nikola Knežević Nikola Knežević 09:20 02.07.2008

Re: ...

Ali zasto bismo utemeljili drustvo na hriscanstvu? Zasto ne na budizmu?


To je dobro pitanje. Zapravo postoje pokreti u zemljama gde je budizam tradicionalna i vecinska religija gde verske postulate postavljaju kao temelje politickog sistema. U slucaju nase zemlje to naravno nije moguce, jer je pre svega ovo tradicionalno hriscanska zemlja i kultoroloski kontekst u kojem bi jedna takav politicko-verski-eticki sistem bio potpuno stran i neprimenjiv. Osim toga unutar hriscanskog ucenja postoji mnosto odlicnih primera socijalne jednakosti i pravde, etickih i moralnih normi...
man ray loves me man ray loves me 13:52 02.07.2008

Re: ...

Moja poenta je da je hriscanstvo kao sistem vrednosti zastarelo, da nije u stanju da odgovori cak ni na licna pitanja vezana za moralnost a kamoli za drustvena (zakonodavstvo) - mada bi to trebalo da bude isto zapravo nije jer zakonodavstvo treba da pruzi okvir za mnoge licne moralne sisteme - i da je svako pozivanje na hriscanstvo za organizaciju drustva retrogradno.

Jos Volter sa Kandidom je demonstrirao kako je apsurdno organizovati drustvo na hriscanskim principima. To dovodi do podele ljudi na 'naivne' - kandide - koji veruju, i na licemere koji koriste njihovu veru da ih eksploatisu.

A na licnom nivou - hriscanstvo vise nije u stanju da ponudi odgovore na pitanja koja muce savremenog coveka. Odnos prema sopstvenom telu, seksualnost, homoseksualnost, prava zena, uloga braka i porodice, nista od toga se danas vise ne uklapa u hriscansku dogmu, od toga pravoslavnu ponajmanje.
ovo [je] tradicionalno hriscanska zemlja

zapravo nije. procenat ateista (posledica komunizma) u srbiji je toliki da nije opravdano insistirati na vecinskom hriscanstvu.
Nikola Knežević Nikola Knežević 14:48 02.07.2008

Re: ...

Ne bh se mogao složiti sa vama, hrišćanstvo itekako nudi odgovore na egzistencijalna pitanja čoveka. Vera u varskrlog Hrista i nada u budući život prevladavaju nihilistički i egzistencijalistički pesimizan na kojeg nas upućuje savremeni pogled na svet. Rekli ste da hrišćanstvo više nije u stanju ponuditi odgovore na na pitanja koja muče savremenog čoveka, da li to znači da je ono nekad to bilo u stanju, jer čovek je u suštini ostao isti. Ukoliko ste mislili na kulturološku i tehnološku emancipaciju čoveka pa mu sada hrišćanstvo zvuči zastarelo i prevaziđeno u odnosu na njegov intelektualni napredak onda vas moram podsetiti na činenjicu da je i crkva poruku hrišćanstva prilakođavala jeziku vremena bez narušavanja suštine te poruke.
man ray loves me man ray loves me 14:59 02.07.2008

Re: ...

Kako onda objasnjavate porast broja ateista sirom sveta?
Kako bi izgledalo prilagodjavanje hriscanske poruke potrosackom drustvu?

Zanimljivo je to sto kazete da je covek u sustini ostao isti. Po mom misljenju nije. Covek koji je leteo avionom nije isti kao covek koji se mrzne u pecini jer ne zna da zalozi vatru. Hriscanstvo je nastalo u jednom trenutku jer se covek menjao i postalo mu je potrebno. Da li mu je potrebno danas?
Nikola Knežević Nikola Knežević 18:26 02.07.2008

Re: ...

Mišljenja sam da jeste, ne bih se bavio teologijom da mislim drugačije. Čovek je u suštini ostao isti. Još od primitivnih plemenskih zajednica koje su zbog teritorijalnih i drugih interesa ratovale međusobno, pa kasnije moćnih carstava koja su se stvarala porobljavajući i ekspoatišući porobljene zemlje pa sve do današnjih modernih društava u kojima slabiji predstavljaju pijune u globalnim geopolitičkim interesima velikih sila, gde se ratovi vode zbog prirodnih resursa...

Čovek je kroz vekove ostao isti, čovečanstvo jeste tehnološki napredovalo, ali je u svojoj nutrini i dalje ostaje volja za moć, prevlast, vladanje nad slabijim. Forma se promenila ali suština je ostala ista, čovek je i dalje okrenut ka zlu iako je stvoren za dobro. Hriscanstvo je nastalo u jednom trenutku kada je za to bilo vreme. Rimsko carstvo je posedovalo odlicnu infrastrukturu i komunikacije - puteve, grčki jezik kao narodni jezik bio je rasprostranjen po celoj teriroriji carstva. Dakle, stekli su se idealni uslovi za širenje poruke evanđelja i stvaranja nove religije koja je opstala do današnjega dana. Čovek se i danas menja. Menja svoje svetonazore, filosofiju, u jednom momentu je i čoveka proglasio za boga, a Boga proglasio mrtvim, a zašto? Čemu čovekovo čuđenje, kako se to u filosofiji ima običaj reći, ako ne zbog toga da se u čoveku zadovolji i definiše ona iskonska praznina i žeđ za onostranim... To onostrano u nama jeste žudnja za transcedentim, ono je imanentno u ljudskom biću od iskona a hrišćanstvo kroz svoje iskustvo vere definiše objekat te žudnje...
man ray loves me man ray loves me 20:19 02.07.2008

Re: ...

Pa sta mislite zasto je Nice proglasio Boga mrtvim?
dragan7557 dragan7557 20:58 02.07.2008

Re: .iako nisam hteo da reagujem

Nikola
zar ne bi drzava i crkva trebale biti odvojene, da se zna sta je Bozje, a sta carevo?

Dozvolite da primetim da crkva i Bog nemaju ništa zajedničko.
Bog po definiciji nema potrebe za posedovanjem niti za znanjem te je svaka diskusija o vezi crkve i Boga od ljudi nametnuta i nesvrsishodna.Gornji stav je impliciran definicijom svemogućeg i sveznajućeg Boga.

Još gori falsifikat je trpanje Boga u demokratiju jer su Bog i demokratija potpuno nespojivi a svaka polemika u ovom pravcu se može karakterisati kao zlonameran pokušaj spajanja nespojivog radi svojih interesa dok je u prošlosti bila sankcionisana kao Jeres.
dragan7557
02 jul 2008
radojicic92 radojicic92 21:12 02.07.2008

Re: ...

sve bi to bilo lepo Nikola, kada bi evandjelisticko protestantska desnica svoju hriscansku demokratiju i ljubav prema bliznjem prestala da siri prvo bombama, zatim slanjem misionara koji po principu "jesi mi neprijatelj, al' te mnogo volim, ajde i ti mene i uzgred pogle ovu knjizicu".

Pa kad postane ocigledno i zasmeta onda se misionari i cuvari istine prekrste u NVO organizacije. U cenu do sad ulazi preko sto hiljada nevinih zrtava i milioni raseljenih u Iraku. Rat kao poslednja opcija i odbrambeni je i bio izgovor G.W. Busha. Niti je bio odbrambeni niti poslednja opcija.

Religija je privatna stvar svakog od nas i njom se ne busa u prsa, a jos manje u njeno ime osvaja, pokrstava i usput jos i bogati.

To sve sa hriscanstvom nema ama bas nikakve veze, a newborn G.W. bolje da je ostao pri Dzek Denijelsu umesto da je nasao Hrista. Manje bi bilo zrtava.
Nikola Knežević Nikola Knežević 21:29 02.07.2008

Re: ...

man ray loves me
Pa sta mislite zasto je Nice proglasio Boga mrtvim?


Koliko god da Ničeovo viđenje stvarnosti ljudske egzistencije delovalo pesimistično i tragično, ono kao da čezne za istinskim transcedentnim i ujedno imanentim natprirodnim Bićem koje toliko osporava. Njegova odlučnost da ne prihvati bilo kakav natprirodni oslonac u svom životu u kojem bolest predstavlja surovu realnost i neizbežnu sudbinu, kao da je iskrenija od svih drugih, čežnja za onim što ga može izbaviti. Možda je predmet njegovih skrivenih čežnji bio baš Hristos koji je predstavljao predmet njegove mržnje zbog „slabosti“ i „potčinjenosti“ a kojem se, ipak, zbog njegove samilosti, blagosti, poniznosti i ljubavi, divio. Upravo o tome govori i otac Serafim Rouz: „Antihrista prvenstveno možemo naći - ne u dušama velikih negatora - nego u dušama onih malih klimača glavom, kod kojih je Hristos samo na usnama. Niče, nazvavši sebe Antihristom, dokazao je svoju neutoljivu žudnju za Hristom..."

Dopuniću ove misli i sa jednim paragrafom iz Šušnjićeve knjige:

Volja za moć, večno vraćanje istog, nadčovek, bog je mrtav itd., svi odreda su metafizički pojmovi. Ničeova borba protiv metafizike i sama je završila u metafizici. Poricanje metafizike samo dokazuje zavisnost od nje, kao što i poricanje boga znači njegovo priznavanje na drugi način: hrabri borac protiv metafizike (p)ostao je njen zarobljenik, kao što je i uporni borac protiv boga naprasno umro. Sa jednog grafita provejava „smeh udružen s mudrošću": „Bog je mrtav" - u potpisu Niče. „Niče je mrtav" - u potpisu Bog.
man ray loves me man ray loves me 21:56 02.07.2008

Re: ...

Moram da priznam da meni Niceovo vidjenje ljudske egzistencije ne deluje pesimisticno ni tragicno. U mnogim delovima on je pun nade, konstruktivan i pokazuje put kako ljudi mogu da prevazidju probleme.
Postoji i teza da se on namerno zarazio sifilisom u mladosti, jer se u to doba verovalo da je to put do genijalnosti, te da ta recenica - Bog je mrtav - nije bila njegov ocajnicki vapaj za Bogom motivisan strahom od smrti, vec naprotiv - ono sto verbatim i kaze - njegov iskreni stav. Ta recenica zapravo znaci - mozemo i bez Boga. Nije nam potrebna ta prica da osmislimo sadrzajan zivot.
antioksidant antioksidant 15:03 03.07.2008

Re: ...

Nije nam potrebna ta prica da osmislimo sadrzajan zivot.

samo da naglasim
Jeremija Jeremija 12:51 02.07.2008

O vladavini vere

Jedni će zasnovati demokratiju na hrišćanstvu, sa podvarijntama katoličke, pravoslavne, protestantske, adventističke ... demokratije.
Drugi će svoju demokratiju zasnovati na budizmu, treći na islamu, četvrti na...
Moguće da nakon toga ponovo slede misionarski radovi na širenju svoje demokratije, krstaški pohodi, džihadi...
Kazezoze Kazezoze 15:05 02.07.2008

Re: O vladavini vere

Jeremija
Jedni će zasnovati demokratiju na hrišćanstvu, sa podvarijntama katoličke, pravoslavne, protestantske, adventističke ... demokratije. Drugi će svoju demokratiju zasnovati na budizmu, treći na islamu, četvrti na...Moguće da nakon toga ponovo slede misionarski radovi na širenju svoje demokratije, krstaški pohodi, džihadi...

po ovome ispade da je demokratija jedna opasna sekta koja samo menja odela, zavisno od sredine u kojoj se sprovodi;-)
dragan7557 dragan7557 06:08 03.07.2008

Re: O vladavini vere


po ovome ispade da je demokratija jedna opasna sekta koja samo menja odela, zavisno od sredine u kojoj se sprovodi;-)

Još mnogo gore i opasnije - vladavina najgorih među najgorim je suština dempkratije.

When we allow others the ability to manioulate us (conform us), we are no longer people but more likened to
cattle, fodder, pawns in game of life.

Postajemo stoka po nagovoru i ili prisili, a ovo je dobro poznato manipulatorima i obmanjivačima svih vrsta najgorem sloju među najgorim i nejnemoralnijim među ljudima.
dragan7557
03 jul 2008

Arhiva