U ovom blogu objavljujem eksluzivnu priču šta se u stvari dogodilo tog kobnog 4. maja.
Minja je oduvek bio fino i povučeno dete. Kao mali igrao se lutkicama, tiganjima i šerpama. Često je oblačio haljinice svoje sestre, u koje bi se jedva uvukao jer su mu bile male, i navlačio mamine cipele, dok je ona bila na poslu, i imitirao Lepu Brenu. Ali, ubrzo, pošto je bio napredno dete, nije mogao da ulazi u sekine haljinice i mamine cipelice, te je postao depresivan. Roditelji nisu znali šta da rade, niti su znali u kom grmu leži problem. Da bi ga izvukli iz depresije upisivali su ga na razne sportove. Od boksa, karatea, ragbija do streljaštva i džudoa. Možda ga je bavljenje sportom izvuklo iz depresije, ali ljubav za suknjicama, cipelicama i Lepom Brenom nikad nije nestala.
Da bi spasili svoje dete od netolerantne vojvođanske sredine odlučili su da prodaju po jedan bubreg i pošalju dete u Ameriku u školu, jer je tamo sredina tolerantna i prihvata različitosti. Ali, naivni, nisu znali da „U Americi jedu Srbe“.
Minja se brzo navikao na novo društvo i novu tolerantnu sredinu. Počeo je fino da uči, da napreduje i da se druži. Svakog vikenda je odlazio u lokalni kafe gde se okupljaju transvestiti, i gde se po prvi put osećao kao kod kuće i među svojima. Naravno, imao je problem da nađe cipelice na štiklu broj 53 i haljine XXXXXXXXXL, ali nekako se snalazio. Bio je srećan, ali, nažalost, nije trajalo dugo.
Minja se zaljubio.
Nesrećno.
U kolegu Bryana Steinhauera.
Stidljiv kakav jeste, gledao ga je iz daleka, svaki delić njegovog tela je gutao pogledima, naročito za vreme tuširanja i u svlačionici. Srce bi mu jako lupalo svaki put kada bi ga video, ali nije imao hrabrosti da mu priđe i kaže da ga voli. Ta ljubav je svakodnevno rasla. Počeo je svakodnevno, non-stop da misli na Bryana. Čak ga je i sanjao. Popustio je u školi zbog te ljubavi, čak je zapostavio i bavljenje sportom. Bio je kao zombi koji hoda. Ljubav mu je isprala mozak, toliko da je počeo da se potpisuje kao Miladin Steinhauer, čak je i njegovo ime istetovirao na ruci. Za njega je postojao samo Bryan.
I onda je napravio najveću grešku. Grešku koja će ga mnogo koštati.
Brayn je stojao pored šanka.
Polako mu se približavao. U stomaku mu je eksplodirala atomska bomba. Smišljao je šta će da mu kaže. Kroz glavu su mu prolazile proste, prosto-proširene i složene rečenice. Put do šanka kao da je trajao satima. I najzad je stigao do njega.
- Zdravo Bryane.
- Zdravo.
- Ja sam Minya.
- Lepo ime. Moje već znaš.
Nije znao šta više da mu kaže. Samo ga je gledao dok su mu se na čelu stvarale graške znoja. Hvatala ga je panika. Prebledeo je. U glavi mu je bubnjalo. Sve je treštalo. Počelo mu je da se vrti. Klecale su mu noge. Bryan ga je čudno gledao.
- Brate, jel ti dobro?
I u tom trenutku se dogodilo. Minja se onesvestio i pao na Bryana. Spljeskao ga na pod i Bryan je upao u komu.
Američki mediji su odmah dočekali da našeg jadnog i napaćenog Minju razapnu kao monstruma, samo zato što je Srbin. Takva je Amerika. Zla i mrzi Srbe. Maltretirali su ga u pritvori. Diskriminisali i vršili torturu, kao što to čine u američkim filmovima.
Kada su to čuli njegovi roditelji, prodali su i preostale bubrege, te je njegova majka doletela prvim letom u Ameriku da spasi sina jedinca. Ostatak priče znate.
Ovom prilikom šaljem solidarne pozdrave i svečano obećavam da ću se svakodnevno moliti da našeg Minju, kao ni Ratka i Radovana, nikad ne uhvate. Ali, ako gauhvate i nevinog osude obećavam da ću ga obilaziti u zatvoru i slati mu slatkiše i cigarete.
Predrag M. Azdejković
www.queeria.com
www.queeriacentar.org
www.youtube.com/queeriaTV
