Ranih osamdesetih godina 20. veka u beogradskim disidentskim krugovima intenzivirane su rasprave o mogućnosti demokratizacije zemlje, odnosno unapređenja ljudskih prava, slobode govora, političkog udruživanja. Sa sovjetskom ''perestrojkom'' i ''demokraskim gibanjima'' u većini ostalih zemalja istočnog bloka, u drugoj polovini osamdesetih, ovi zahtevi postaju glasniji. Sve češće se postavlja pitanje da li je uvođenje demokratskog sistema vlasti ključ za rešenje nagomilanih političkih, nacionalnih i ekononskih problema, i uopšte za opstanak multietničke (kon)federativne zajednice.
Nema sumnje da bi puna demokratija, koju zajednička jugoslovenska država u nijednom momentu svog postajanja (1918-1991/92) nije iskusila barem svojim mehanizmima omogućila nenasilno rešavanje konflikata i pravljenje mnogobrojnih kompromisa. Međutim, mišljenje je autora da Jugoslavija, prosto, nije mogla opstati kao država u demokratskim uslovima, jer ona nije bila dugoročni, strateški projekat nijednog jugoslovenskog naroda, osim Srba, koji su je, opet, posmatrali na način (nešto blaže od ''proširene Srbije''), koji nije bio po volji ostalim narodina..
Ekonomski razlozi su bili značajan element rasprave unionista i secesionista od njenog nastanka Jugoslavije (npr. famozna Bićanićeva ''Istina'') pa do uzavrelih rasprava krajem osamdesetih (''ko koga iskorišćava'') ali se, ipak, može tvrditi da su dominantan uticaj na tok i rasplet krize imali drugi činioci (nacionalni, istorijski, kulturološki). Vrlo je realistično pretpostaviti da bi da je zemlja demokratizovana i privredno de-etatizovana ekonomski faktori u većoj meri podupirali stanovišta onih koji se zalažu za kakvu-takvu zajednicu (npr. konfederalnog tipa). Naime, indikativno je da je u SFRJ, i pored malog udela međurepubličkih investicija, često loše koordinacije razvojnih politika, dupliranja kapaciteta, nezadovoljavajućeg dejstva ''ekonomije obima'' (zbog delimične isparcelisanosti tržišta), razmena između republika bila veća od eksterne i znatno iznad potencijalne razmene koju pokazuje tzv. gravitacioni model.
Krajem osamdesetih značajna grupa intelektulalaca (među njima mnogi ugledni ekonomisti) smatrala je da će ekonomske reforme sa liberalizacijom, odnosno demokratizacijom ''spasiti'' Jugoslaviju (bilo kao federaciju ili konfederaciju). Polazili su od teze bi ubrzana itntegracija zemlje u EU i svetsko tržište, odnosno zamena socijalističkog mekim kapitalističkim poretkom mogla da ubrza ekonomski rast i blagostanje svih njenih naroda. Naravno, njihove postavke zasnivale su se i na brojinim referentnim ekonomskim studijama, koje su pokazivale da demokratije ''donose'' brži privredni rast od alternativnih, manje liberalnih režima.
Projekat reformske federalne Vlade iz 1989. je propao; otpor većine republičkih rekovodstava (ili diktatora) bio je suviše snažan, dok je ubrzo i nasilno rešavanje konflikata već uzimalo prve žrtve.
Da li je to bila šansa koja to nije bila? U neku ruku da, Jugoslavija se nije mogla sačuvati ka država, eventualno samo kao labavi savez, ali se rat sigurno mogao izbeći, i njene naslednice su već mogle biti članice EU sa nivoom BDP neuporedivo višim u odnosu na ovaj danas. Ovde valja imati u vidu da bi tranziciona recesija bila neizbežna, ali da npr. srpska privredna aktivnost ne bi za tri godine pala na polovinu, već bi neizbežno ''prizemljenje'' (iskusile su ga baš sve zemlje u tranziciji) bilo mnogo blaže i oporavak mnogo brži.[1]
U raspravama independista i pristalaca zajedničke države u Crnoj Gori ekonomski faktor, usled praktičnog ekonomskog suvereniteta obe države, igrali su relativno malu ulogu. Mada ne treba potcenjivati ekonomske faktore koji su bili pokretački motivi pojedinih glasača ne referendumu u Crnoj Gori, ekonomija, koja nije bila bitan faktor ni pri nastanaku zajedničke države Južnih Slovena 1918, po svemu sudeći nije ni odlučila sudbinu državne zajednice Srbije i Crne Gore.
Da li su ekonomski interesi to što opredeljuje opstanak država?
Da li su kroz istoriju države nastajale zbog privrednih interesesa ili su ključni bili neki drugi činioci i da li se situacija promenila danas?
Čini se da postoji sklonost da se precenjue značaj ekonomije i tržišne privrede u nastanku ili nestanku zemalja.[2] S druge strane, jasno je da kod zemalja sa tržišnom ekonomijom i demokratskim sistemom postoji daleko manje šansa za izbijanje oružanih konlilkata unutar njih ili sa drugim zemljama (prema čuvanom amreičkom istoričaru engleskog porekla, Polu Kenediju u istoriji je postogao samo jedana ratni sukob između dve demokratske države i to onaj iz 1898. godine između Španije i SAD).
Istraživanja pokazuju da su glavni uzroci nestanka i nastanka država u novovekovnoj istoriji uglavnom nacionalni (etno-lingvisitčki), religiozni, kulturološki. Ovo nikako ne znači da treba zanemariti ekonomski faktor, iako on nije bio osnovni povod većine secesionističkih pokreta posle Drugog svetskog rata. [3]
Pri analizi ekonomskih argumenata za i protiv secesije krucijalna je procena efekata razdruživanja u kratkom i dugom roku, tj. da li će troškovi biti veći od dugoročnih dobitaka. Relevantne studije pokazuju da je najvažniji ekonomski razlog za secesiju problem ''transfera'', tj. situacija kada siromašniji regioni traže otceplejnje da bi izbegli ''iskorišćavanje'' (npr. Istočni Timor, Kvebek, Korzika, Bangladeš), ili, što je ređe, da razvijenije teritorije insistiraju na razdvajanju da bi izbegle kotribucije siromašnijima (primeri baltičkih republika, Katange, Biafre, Pendžaba, pa i Češke). Faktori secesije mogu biti i želja za kontrolom jezičkog područja (bolji su radni učinci ako se koristi maternji jezik) kao i kontroli imigracije na sopstvenoj teritoriji (radi integracije doseljenika u matično durštvo).
Ono što ne ide na ruku secesionistima su transakcioni troškovi razdruživanja kao što su podela duga i imovine, reorganizacija administracije, dodatni fiskalni troškovi (ako se siromašniji region otcepljuje). Pored toga, veoma su važni, i na njim insistira strana koja se bori za ''status kvo'', povećani troškovi za kreditore usled nesigurnosti, mogući odliv kapitala, emigracija, smanjenje trgovine. Takođe, vrlo moguća polarizacija posle secesije bi otežala buduće ekonomske odnose (ne-kooperacija, koja zavisi i od veličine ''ostatka države'', je vrlo verovatna).[4] Mogućnost konflikta dodatno slabi argumentaciju independista, posebno uzimajući u obzir da su od 37 secesionističkih pokreta posle Drugog svetskog rata samo 12 bili mirni. Valja imati u vidu i mogućnost inostranih uplitanja, koje se desilo u skoro trećini analaziranih secesionističkih projekata (dok npr. u Kvebeku nije bilo bitnijeg ''mešanja'' i pored De Golovog ''Živeo slobodni Kvebek'' i Klintonovog poziva za jedinstvenu Kanadu). Jedan od ''odbrambenih'' argumenata independista je da globalizacija čini novonastale države manje ranjive na ''ekonomski šok'' posle raspada jer postojeće unutar-državne privredne veze imaju manji relativni značaj (a u izgledu je i da se one i nastave posle separacije, što druga strana u u pred-secesionoj fazi ''zna'' da negira).
Sumarna analiza ipak ne ide na ruku independistima; naime pokazuje se da secesija košta, odnosno da ima sasvim izvesne gubitke dok su dobici u dugom roku neizvesni što, uz inherentnu nesklonost ekonomskih aktera ka riziku, sugeriše da je lakše mobilisati snage za ''stutus kvo''. Iako ekonomski uspeh Singapura, koji je, praktično, egzamplar, služi kao svetao primer independistima u svetu, veliki broj studija ukazuje da je upravo ekonomija bila jedan od integrativnih činilaca, odnosno da secesionistički pokreti, usled anticipiranih visokih troškova za njihove rezidente, nisu uspevali u industrijalizovanim i demokratskim zemljama, u kojima postoje razrađeni mehanizmi mirnog rešavanja konfliktnih interesa (npr. slučajevi Kvebeka, Škotske itd.). Ipak, indikativno je da se od Prvog svetskog rata samo jedna zemlja (u polukolonijalnom statusu) dobrovoljno odrekla svoje autonomnosti i prisajedinila se drugoj zemlji, radi se o pripajenju Njufanlenda Kanadi 1949.
[1] Tokom devedesetih, u vreme destruktivnog režima bračnog para sa Dedinja, malo koji razuman ekonomista nije smatrao da će konačna demokratizacija zemlje biti od velike ekonomske koristi. Na kraju, i narod je u to poverovao, pa je, predvođen političkom elitom, konačno oterao Miloševića na smetlilšte istorije i instalirao vlast koja je otpočela reforme. Konačno 5. oktobra 2000. Srbija je postala demokratska država. To znači da se poštuju elementarna ljudska prava i slobode. Tu, pored ostalog, spadaju građanska prava: sloboda misli, izražavanja, političkog delovanja i jednakost pred zakonom; kulturna prava: kao sloboda duha i ekonomsko-socijalna prava.
