poruka lične prirode, nevezana za tekst koji sledi:
***hvala Dejanu Restaku, Stevanu, Miši, Supermodu i svima koji su učestvovali u neverending avanturi promene moje šifre i omogućavanju mog pristupa blogu. Bezbroj je problema bilo na ovom mestu za ove dve godine koliko sam registrovan (da, danas je moj drugi rođendan na blogu), dok su ti neki nevidljivi ljudi kliktali do beskraja kako bi rešili i najbezazleniji problem ili primedbu ponekad razmaženih blogera, uključivši i mene. Drugari, hvala vam.***
Koji je to trenutak kada sve postane nenormalno?
Ovaj. Posle ovoga ništa više nije iznenađujuće.
Kada predsednik jedne zemlje u košulji kratkih rukava i znojavog čela poseti svog koalicionog partnera, inače prijatelja ubijenog ratnog zločinca i ubice, kada sa njim sedne za astal i uz pečenje i špricer uspaljeno posmatra dvojicu kickboksera kako ubijaju Boga jedan u drugom, zatim kad se, tako dignutog adrenalina rashlade uz hitove Seke Aleksić - live - te zapevaju i zaigraju u sred neke selendre pod šatorom - to se, između ostalog, zove promocija neukusa. Mogao bih da ređam do beskraja šta je to sve još - relativizacija i abolicija najrazličitijih neprihvatljivih društvenih ponašanja, kršenje elementarnih vrednosti koje je promovisao u kampanji za predsednika, pa onda koje je promovisao na parlamentarnim izborima...
Sve što je predstavljalo nadu da će se ovde dogoditi suočavanje sa zločinačkom prošlošću tog okrutnog režima sa čijim predstavnicima predsednik pravi vladu i u slast nazdravlja, zbog koje je hiljade i hiljade ljudi izgubilo živote, suočavanje koje je trebalo uraditi zarad bolje budućnosti, zarad moderne, poštene i napredne Srbije - sve to Predsednik je bacio pod noge Palmi i zajedno sa njim u to pljunuo.
Uskoro će ovaj čovek potpisati i deklaraciju o političkom pomirenju sa svojim ministrom policije Ivicom Dačićem.
Ne bi me čudilo da uskoro, vrlo uskoro, na aerodromu Beograd vidimo Miru i Marka. Ako je moglo sve ovo do sada, što ne bi i to? Pa, oni nisu ništa krivi. Dok sud ne dokaže suprotno. To je, primetio sam, najvažnija stvar u Srbiji ovih dana - da ti niko ko te je video da kolješ komšiju ne može reći: ubico, jer si nevin dok sud ne dokaže suprotno. How convenient is that!
Koliko je posrnuće društva u kome živimo na najbolji mogući način pokazuje demokratskim putem izabrani predsednik Srbije - Boris Ljubomira Tadić.
Taj je čovek za mene odavno prestao da bude simbol Srbije u kojoj želim da živim. To je prestao da bude onog trenutka kada se odrekao politike koju je vodio njegov predhodnik na čelu stranke, ubijeni Zoran Đinđić.
Prestao je to da bude kada se ogradio od ideje da rasvetli okolnosti pod kojima je prvi demokratski premijer ubijen.
To je prestao da bude kada je, gotovo istovremeno, sproveo jedinu lustraciju u Srbiji - izbacivanje Đinđićevih saradnika iz DS-a i kada je prećutno davao podršku mafijaškim medijima u satanizovanju svakoga ko mu je stao na put. To je prestao da bude kad se utalio sa Koštunicom i onom bandom zbog koje smo ponovo doživeli izbornu (referendumsku) krađu, uvođenje nesigurnosti i nebezbednosti kao novog-starog postulata našeg svakodnevnog života i sav onaj četvorogodišnji užas Koštuničine vlade uz hitove Ivane Žigon.
On je prošle nedelje konačno dotakao to dno i povukao nas sve sa sobom. Ušao je u vladu sa ljudima čija je stranka učestvovala u izvršavanju najmonstruoznijih zločina od kraja drugog svetskog rata naovamo. Stranka koja je učestvovala u organizovanju srebreničkog masakra i neprebrojanim nesrećama nad hiljadama građana ove i drugih zemalja.
Stranka zbog koje je svaki građanin ove zemlje crveneo i crveni, stranka zbog koje ste svi gladovali. Stranka za koju se sumnja (jer, jelte nije još dokazano) da je učestvovala u organizaciji onoliko političkih ubistava. On je, predsedniku te stranke, nasledniku Slobodana Miloševića - Ivici Dačiću omogućio da sedne kao ministar policije u kabinet ubijenog Đinđića i postane podpredsednik vlade Srbije.
Odkud vam pravo da se mirite sa njima? Ovo pitanje postavljam svima na ovom blogu i van njega koji pravdaju formiranje vladajuće koalicije time što je to kao bolje od nekakovog dolaska nekakvih radikala na vlast. Zar je moguće da dekadencija ovog društva tolika da ste u stanju da napišete ili na bilo koji način javno pravdate postupke koalicije ZES i njenog lidera?
Ja mogu da razumem političare poput Borisa Tadića ili bilo kog drugog iz te priče. Ne mogu da razumem vas obične, svakodnevne ljude koji imaju priliku da pišu i javno iznose svoje stavove. Zar vam je toliko važno da spinujete u korist jedne očigledno sramne i za svakog od nas ponižavajuće političke odluke? Zar ste toliko sitni, svi vi, analitičari, blogeri, istoričari, sociolozi, politikolozi, ekonomisti, forumaši, novinari?
Zar je to sve što vam je ostalo od one trunke dostojanstva koju ste ponosno branili devedesetih? Kome je sada bacate pod noge pod šator u tek asfaltirano Končarevo? Da li je moguće da vam je OK i da li ste uvereni u svoju bezbednost sa Dačićem kao ministrom policije? Da li i dalje hoćete da znate ko stoji iza ubistva Zorana Đinđića ili ste i to spremni da prodate?
I ako neko slučajno počne da pljuje po Đinđiću, slušajte Nadu Kolundžiju - ćutite, izdignite se iznad situacije. Tu mi se već povraćalo.
Bedna je ova država, bedni su joj lideri,mislio sam da smo kao društvo kvalitetniji. Ako možete da se mirite, mirite se - samo me nemojte zasipati svojim opravdanjima kako je to zbog toga da Koštunica ne bude na vlasti. Budite bar za toliko pošteni i hrabri pa kažite da vam je svejedno, da vas više boli uvo. Da hoćete da se bavite svojim životom, da vas više stvarno ne zanima ni ko je na vlasti, ni koliko je sati.
Kažite, iskreno - okrećem glavu nastranu, na kojoj nije ni Srebrenica, ni prazni rafovi, ni borba, ni zločini, politička ubistva, prognanstva stotina hiljada ljudi i milioni unesrećenih života. Okrećem glavu od toga zarad ličnog interesa. To je legitimno pravo i iskren stav.
Ne, sada sa svih strana dopiru racionalno-pragmatično-licemerno-ljigave analize koristi i opravdanosti ove odluke, čak i od onih najnebitnijih pojedinaca iz javnog života. Ionako od njihniko nije tražio podršku, niti će.
Do novih izbora.
Odvratni su mi svi. Poslanici, ministri, predsednici, pretedenti na mesta u upravnim odborima i javnim preduzećima, nebitni komentatori, novinari, sluge i gazde. Odvratni u svojim pokušajima da promovišu evropske vrednosti kroz raznorazne projekte, hepeninge, akcije, pravljenje belih i crnih lista, biometrijskih pasoša, stvaranje fondova, stipendiranja, reportaže i blogove dok sede zajedno sa zločincima u vladi i skupštini ili ih podržavaju na ovaj ili onaj način.
Ako ni zbog čega drugog, onda zbog svih ubijenih i unesrećenih ljudi, jadnika koji su imali tu nesreću da se rode ovde i da postanu žrtvama režima koji sada svi zajedno perete od svega.
Ja neću da učestvujem u ovom cirkusu. Ne zanima me ko će da se miri sa kim, nisam se ni sa kim posvađao, niti tukao. Ti potpisi za mene ne važe i nisu dati i u moje ime.
Zgrožen sam i razočaran nad činjenicom da je neko kome je SPS konstantno kičmu lomio deceniju i po i ko je svedočio masovnim ubijanjima i protivio se ratovima kojih je ovde bilo više nego bilo gde drugo za prethodnih 20 godina, u stanju da podržava ideju o pomirenju, grljenju i ljubljenju uz Seku Aleksić.
Ne tražim ni od koga ništa, niti na to imam pravo, ali sam ipak očekivao da će neke viđenije glave našeg društva, zakleti protivnici Miloševićeve stranke i njegovog režima, odreagovati na adekvatan način. Reakcija, koja je potrebna sve manjem broju nas, potrebna je ne zbog sadašnjosti, koliko zbog nekih budućih vremena, kada Srbija bude neka druga zemlja, a ne Borisova latifundija.